Na Bajlonijevoj pijaci postoji deo sa tezgama na kojima se prodaju stare stvari. Na jednoj od njih pažnju su mi privukle dve razglednice koje su izdate povodom prvog Jugoslovenskog svesokolskog sleta u Ljubljani 1922. godine. Dugo sam ih razgledao i na kraju upitao prodavca koliko traži za njih. Njihova cena bila je prevelika za mene i krenuo sam da ih vratim na tezgu.
„Pošto su ti se toliko dopale, ponesi ih kući pa ih skeniraj. Ionako ih niko drugi sem tebe nije ni pogledao“, rekao mi je prodavac.
Došavši kući, pažljivo sam pregledao razglednice. Kada sam video da je na njima odštampano da je njihov autor Dragutin Inkiostri Medenjak, shvatio sam i zašto su mi se dopale (vidi okvir).
Tekst koji je bio ispisan na razglednicama napisao je momak koji se udvarao devojci.
„Osobito mi se sviđate, a najviše Vaš večerašnji rad. Broj 111. Molim odgovor.“
„Ah tako ste ‘herzig’ kada se smeškate!!!“
Pažnju mi je privuklo to što na razglednicama nije bila ispisana adresa, niti poštanskih maraka, već je na delu za adresovanje bio samo napisan broj 109.
Svesokolski slet u Ljubljani bio je najvažniji događaj tih dana 1922. godine u Jugoslaviji i „Politika“ ga je pokrivala preko svog dopisnika sa lica mesta.
Bio je to međunarodni događaj kome su prisustvovali gimnastičari iz Francuske, Belgije, Luksemburga, Čehoslovačke, Rumunije, Poljske, pa čak i Alžira. Zbog sleta su u Ljubljani bili diplomatski predstavnici više država, kao i visoki funkcioneri Kraljevine Jugoslavije. Na slet su došli i članovi Sokola iz svih krajeva Jugoslavije. Prema zvaničnoj proceni, kroz Ljubljanu je tokom ovog događaja prošlo oko 70.000 ljudi. Povodom sleta u Ljubljani je održano mnoštvo koncerata, kao i prigodne operske i pozorišne predstave.
Vrhunac događaja bila je grupna vežba na stadionu u Tivoliju na kojoj su učestvovale stotine vežbača, a posmatrali su ih i kralj Aleksandar i kraljica Marija, koji su zbog toga i doputovali u Ljubljanu. Sutradan posle grupne vežbe održan je i defile članova Sokola kroz Ljubljanu, koji je posmatrao i kralj. U defileu je učestvovalo oko 15.000 sokola.
Dalja pretraga interneta o prvom Jugoslovenskom svesokolskom sletu dovela me je do rada Vladimira Vilmana, koji je posvećen izgradnji stadiona na kome je slet bio održan. Stadion je bio sagrađen baš za ovaj događaj i bio je prvi stadion u Ljubljani. Bila je to montažna drvena građevina na čije tribine je moglo da se smesti 50.000 gledalaca. Posle održavanja Svesokolskog sleta na stadionu je iste godine održano i Svetsko prvenstvo u gimnastici. U fotodokumentaciji koja je bila priložena uz Vilmanov rad nalazilo se više fotografija stadiona, a jedna je prikazivala i vežbače na velikoj grupnoj vežbi sa Svesokolskog sleta.
Posmatrajući pod konac postrojene vežbače, pomislio sam da je za tako nešto bilo potrebno dosta truda i dobre organizacije. A onda sam shvatio šta znače brojevi na razglednicama! Da bi svaki vežbač znao gde treba da stane na stadionu, morao je imati svoj broj. Momak koji je napisao tekst na razglednicama je nosio broj 111 a ona broj 109! Razglednice nisu bile poslate poštom jer ih joj je on sam ili preko nekoga predao, a pošto nije znao njeno ime napisao je na mestu za adresu njen broj.
Naravno, zapitao sam se da li je udvaranje bilo uspešno i zaključio da to neću nikada saznati.
Otišao sam na Bajlonijevu pijacu i kada sam vratio razglednice prodavcu, zapitao sam ga gde ih je našao.
„U Beogradu. Zašto?“
Ispričao sam mu sve što sam saznao i na kraju zaključio da nikada nećemo saznati kako se okončalo udvaranje.
„Venčali su se“, odgovorio mi je prodavac razglednica.
„Misliš?“
„Znam.“
„Otkud znaš? Čekaj, ti znaš ko su ljudi iza tih brojeva?“
Posmatrao me za trenutak, a onda se nasmejao i rekao: „Ma, nemam pojma. Zar ne vidiš da te zezam?“
Kada sam sledeći put otišao na Bajlonijevu pijacu, zamolio sam prodavca da mi dozvoli da napišem tekst o razglednicama. Pristao je. Još jednom sam ga upitao da li zna ko su ljudi iza brojeva i on mi je odgovorio da o tome ne zna ništa. U tišini koja je nastupila razgledao sam tezgu i video da na njoj više nema razglednica. Upitao sam ga da li ih je prodao.
„Nisam. Odlučio sam da ih poklonim jednoj dami. Ko zna, možda čarolija opet upali.“
Sokolski pokret nastao je 1862. godine u Pragu i njegov osnivač bio je Miroslav Tirš. Sokolski pokret imao je za cilj podsticanje češke omladine da se bavi sportom, ali je ubrzo pokret dobio i političku dimenziju i pretvorio se u pokret za oslobođenje Slovena u Austrougarskoj monarhiji. Sokolska društva ubrzo su postojala u svim krajevima Austrougarske u kojima su živeli Sloveni, ali i u Srbiji, Bugarskoj i Rusiji. Sokoli su organizovali grupne gimnastičke vežbe, sletove, koji su prikazivali masovnost pokreta. Sokolski pokret zabranjen je u Austrougarskoj sa izbijanjem Prvog svetskog rata, ali je obnovljen posle 1918. godine. U to doba on je izuzetno masovan i predstavlja sredstvo povezivanja slovenskih naroda. Nacisti zabranjuju Sokolski pokret u okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata, a komunisti ne dozvoljavaju njegovo obnavljanje ni po završetku rata.
Sokolski pokret obnovljen je posle pada gvozdene zavese, ali je on danas samo bleda senka nekadašnjeg.
Dragutun Inkiostri Medenjak (1866–1942) smatra se ocem srpske primenjene umetnosti. Poreklom je bio Italijan, rođen u Zadru kao Karlo Inkiostri, a po dolasku u Beograd, 1905. godine, menja ime u Dragutin i svom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak. Inkiostri je bio oduševljen srpskom narodnom umetnošću i freskama. Ornamente koje je tu nalazio inkorporirao je u svoje radove iz primenjene umetnosti stvorivši tako srpsku varijantu secesije. Njegova knjiga Moja teorija o srpskoj dekorativnoj umetnosti i njenoj primeni, izdata 1925. godine, i danas bi mogla da posluži za nauk našim dizajnerima. Inkiostrijeva dela nalaze se u stalnoj postavci Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Ipak, njegovo najkompletnije delo je kuća Jovana Cvijića. Inkiostri je po Cvijićevom pozivu izradio nacrte za kaljeve peći u ovoj kući i oslikao je njene zidove. Većina Beograđana nikada nije bila u Cvijićevoj kući, koja je pretvorena u muzej, jer misle da se u njoj nalazi neka dosadna postavka sa dokumentima o Cvijićevom životu. Oni koji su ipak otišli tamo, ostali su zadivljeni onim što su videli. Cvijićeva kuća liči na kućicu iz bajke.
