Svima nam je dosta katastrofa

Znam da Anselm Kifer, nemački superstar slikar sa adresom u Francuskoj, nema nikakve veze sa animiranim filmom. Ali njegova tvrdnja, izvučena iz intervjua koji je nedavno dao jednom italijanskom novinaru pred otvaranje svoje izložbe u Duždevoj palati na Venecijanskom bijenalu, krasno mi se uklapa u uvod ovog raporta sa upravo završenog Festivala animiranog filma u Zagrebu: “Umetnost je istina. Sve ostalo je iluzija”.

I zaista, šta je filmska umetnost negoli jedna velika iluzija i mnoge istine koje nosi u sebi? To je odlično znao da nacrta i oživi u kratkim filmovima Nedeljko Dragić, legenda zagrebačke škole crtanog filma, kojemu je Vijeće Animafesta ove godine dodelilo Nagradu za životno delo. Ovom majstoru animacije i ukrotitelju linije upriličena je retrospektiva filmova, kao i izložba u Muzeju savremene umjetnosti. Prisetimo se da je Dragiću za dlaku izmakao Oskar pre ravno pedeset godina, za neurotično-apsurdno-distopični film Tup Tup, a da su dani koje je proveo u Los Anđelesu rezultirali idejom o realizaciji za mene njegovog najboljeg filma Dnevnik.

Festival je otvoren na platou Muzeja savremene umjetnosti, uz direktni prenos na HRT3, gde se okupilo više od 350 gostiju, pristiglih sa svih strana sveta, žednih druženja nakon dve sušne pandemijske godine. Zvezde animacije starije generacije, a neki od njih i u žiriju, Pol Drisen, Mihael Dudok de Vit, Džoana Kvin, Les Mils, Mihaela Pavlatova, Džoan Grac, ćaskali su sa studentima animiranog filma, producentima, novinarima, desetinama mlađih autora debitanata koji su imali filmove u takmičarskoj konkurenciji, umetničkim direktorima festivala animacije iz regiona, Holandije, Francuske, Kanade.

Izvinjavam se što će se ovaj raport držati samo programa takmičarskih konkurencija za kratki film, koji su meni poezija sama.

Poznat po tome da oduvek neguje pažljivo odabrane ponude kratke forme, Animafest je ove godine izabrao 47 ostvarenja spakovana u 6 blokova, u ukupnom trajanju od 444 minuta izvrsne i raznovrsne animacije, kako u estetskom i vizuelnom, tako u tehničkom i tematskom smislu.

Tradicionalno, već godinama francuska produkcija i distribucija caruju na festivalima animacije: Francuzi vole, neguju i ulažu u animirani film od samih početaka ove umetnosti, a rado (ko)produciraju i filmove stranih autora. Kvaliteti portugalskog filma takođe su bili zapaženi (Garrano, u režiji Vasko Sa i David Doutel), kao i španskog (Dani koji (ni)su prošli Pedra Rivere) i poljskog (izvrsne Marta Pajek i Izabela Plućinska, kao Slavek Zalevski), te poslednjih godina sve više zastupljenog iranskog kratkog filma.

Posebno me je obradovao rekordni broj režiserki u svim kategorijama takmičenja – devetnaest nasmejanih devojaka u letnim haljinama samo u glavnoj konkurenciji, od kojih je četiri ovenčano priznanjima.

foto: promo

E, sad pazite – od 47 kratkih filmova koji su tematizovali klimatske krize, reminiscencije u egzilu, porodično nasilje, dezintegraciju doma, algoritmove koji nam život kroje, divlje ostrvo naseljeno besmrtnim muškarcima, bez žena, pedofiliju, vizuelne oblike histerije i histereze, disfunkcionalne porodice, rat i hleb, ljubavne osvete, starost tela, svakodnevne kratkotrajne emocije, autarhiju, individualizam i društvene norme i da više ne nabrajam o tom svekolikom miš-mašu ljudskih slabosti i vrlina, Grand Prix je odneo portugalski film Smetlar (na srpskom Đubretar) u režiji mlade Laure Gonsalves.

“Izgleda da nam je svima dosta katastrofa!”, komentarisala je moja prijateljica Margit Buba Antauer, predsjednica Vijeća Animafesta, u trenutku kada je žiri uručio Grand Prix.

Kroz fluidnu, 2D crtanu animaciju izvedenu iz skromne palete pastelnih boja, Gonsalvesova magistralnom montažom oživljava svoj crtanofilmski prostor: jednu rustičnu kujnu za čijim dugim stolom sede i ćaskaju, za prijatnog ručka, članovi njene šire porodice. Ona je snimila njihove glasove i sećanja na strica emigranta iz jednog siromašnog portugalskog sela, koji je u Parizu trideset godina radio kao đubretar. I koji je imao posebni dar: da drugima podari baš ono što im je bilo potrebno: prvi bicikl, kristalnu čašu ili pak samo lepu reč.

Petočlani žiri zadivila je “prirodnost dijaloga, toplina porodičnog okruženja, nežnost sa kojom je ispričana priča o velikodušnosti usred političkih i ekonomskih nevolja u Portugalu. Smetlar je odneo i Nagradu publike, koja se ove godine poklopila sa Grand Prix-jem, a to ukazuje da publika ima visokostandardne kriterije, kao i da je i njoj takođe dosta raznih katastrofa koje živimo – izgleda da je, konačno, došlo vreme nežnosti.

foto: promo

“Zlatni Zagreb” za kreativnost i inovativno postignuće dobio je odlični čileanski lutka film Bestia reditelja Huga Kovarubijasa, koji je ove godine bio kandidovan i za Oskara. Zasnovan na stvarnim događajima iz mračnih vremena vojne diktature u Čileu sedamdesetih prošlog veka, film predočava nekoliko radnih dana iz života ozloglašene tajne agentkinje Ingrid Olderok. Okrutnog i sadističkog karaktera, bila je poznata po nadimku Pseća žena, jer je uza sebe uvek imala psa dresiranog da mrcvari žrtve, zatvorene u podrumu jedne vile na periferiji. Kovarubijas često koristi prvi plan bezizražajnog porculanskog lica – maske dželata Olderok, i kroz magiju svetla i senke, hičkokovskom montažom nas uvodi u njene jezive krvničke snove koje je teško razlikovati od njene jave.

Derivantne teme kolektivnog sećanja, kao i večiti društveni izazovi fenomena (e)migracije sve su češće prisutni u animiranim filmovima, te se tako ulivaju u dokufilm, filmski rod koji se pokazao kao bogomdan za kinematografsku animaciju. Tako je suptilan i dobro balansiran film o holokaustu, Pismo jednom prascu mlade izraelske režiserke Tal Kantor, urađen u kombinovanoj tehnici, dobio nagradu “Zlatko Grgić” kao prvi film ostvaren van okrilja školske institucije. To je priča o starcu koji je, u dečaštvu, preživeo holokaust tako što se u begu od nacista sakrio u svinjac. Zagradivši ga telom, jedan prasac ga sakrije od pogleda progonitelja i tako mu spase život. Pozvan u jednu školu da (ne mnogo zainteresovanim) učenicima ispriča svoju golgotu, odlučuje da to učini pismom zahvalnosti koje je napisao tom prascu. Učenici se podsmevaju, gurkaju laktovima, samo jedna devojčica, ozbiljnog pogleda i tamnih očiju, “utone u čudan san u kom se suočava sa pitanjima identiteta, kolektivne traume i krajnosti ljudske prirode”. Tako je Kantorova na mudar način vešto izbegla klišee takve vrste narativa; njen elegantan film, gotovo monohron, usporen, sa efikasnom rotoskopijom koja se dobro uklopila u pitoreskne sekvence, na trenutke evocira rafiniranu estetiku nemog filma.

Crvena nit koja povezuje sva tri pobednička filma ovogodišnjeg Animafesta tiče se memorije, procesuiranja sećanja, preispitivanja privatne i društvene istorije. Na razne načine, komične ili tragične, u skladu sa tehničkim mogućnostima i narativnim sposobnostima da ga ispričaju, autori ovih filmova potvrđuju da objektivna istina ne postoji i da, kao što lepo reče G. G. Markes, “život nije onaj koji smo proživeli, nego onaj kojeg se sećamo, a naročito to kako ga se sećamo, da bismo ga ispričali”.