(Specijalno za „Vreme“ iz Londona)
Kristofer Riv, paralizovani filmski Supermen, do poslednjeg daha vodio je kampanju da se u Americi dozvoli istraživanje na matičnim ćelijama, verovao je da bi mu nova tehnologija, nazvana terapija matičnim ćelijama, omogućila da ponovo stane na noge.
Da li su naučnici na putu da otkriju mitološku panaceju, lek za sve bolesti, pa i neke od najtežih kao što su dijabetes, infarkt, paraliza kičme, Alchajmer? Da li će paraplegičari uskoro ponovo moći da hodaju?
Donedavno su ovakve nade izgledale kao čista naučna fantastika, ali naučna otkrića u poslednjoj deceniji XX veka i početkom XXI pokazuju da bi terapija matičnim ćelijama mogla da bude uspešna.
Kristofer Riv nije doživeo da vidi ovu terapiju primenjenu na ljudima, umro je u trenutku kada su njegove nade bile vrlo blizu ostvarenja kombinovanjem „prirodnih“ matičnih ćelija i veštački proizvedenih.
Posebno značajni rezultati na ovom polju su postignuti u Velikoj Britaniji, pa su velike šanse da bi „permanentna“ oštećenja na mozgu i oštećenja nerava jednog dana mogla da se leče i izleče.
MATIČNE ĆELIJE: Ugledni časopis „New Scientist“ posvetio je nekoliko stranica britanskoj kompaniji Tri-Stem, koja tvrdi da je kreiranjem ličnih matičnih ćelija samo upotrebom uzoraka krvi spasla nekoliko pacijenata koji su bili na ivici smrti.
ReNeuron, druga britanska kompanija, pre dva meseca je objavila da je spremna za prva klinička istraživanja sa (laboratorijski) proizvedenim matičnim ćelijama. Vodeći naučnici ReNeurona izjavljuju da nameravaju da ubrizgaju ove ćelije u mozak pacijentima koji su imali moždani udar da bi se zamenilo oštećeno tkivo i povratile izgubljene funkcije kao što su hod, govor, uzimanje hrane.
Eksperimenti na životinjama su pokazali da je ova terapija uspešna. Ako se ovaj eksperiment pokaže kao uspešan i na ljudima, biće to otkriće ravno epohalnom pronalasku antibiotika.
Prva terapija matičnim ćelijama izvedena je još daleke 1968. godine, kada je dr Robert Gud na Univerzitetu Minesota uradio prvu uspešnu transplantaciju koštane srži. U to vreme gotovo niko nije sasvim razumeo šta je zapravo nauci pošlo za rukom. Pacijent dr Guda bila je četvoromesečna beba koja je bolovala od genetske imunosistemske bolesti, od koje je umrlo jedanaestoro muške dece u njegovoj široj porodici. Uzevši koštanu srž od dečakove sestre, dr Gud je uspeo da povrati dečakov imuni sistem.
U toj koštanoj srži bile su matične ćelije koje su podstakle rast novih imunih ćelija a one su pomogle dečaku da pobedi naslednu genetsku bolest.
Nova „biološka bomba“ u naučnom svetu bio je naučni rad dr Džejmsa Tompsona, istraživača na Univetrzitetu Viskonsin-Medison, koji je 1998. objavio kako je izolovao novu vrstu matičnih ćelija iz ljudskog embriona i pronašao način da ih u laboratoriji proizvede u neograničenim količinama. Za naučnike je ovo bio veliki trijumf, revolucija u medicini koja može da dovede do poboljšanja kvaliteta života, ali i do produženja života.
STRAH I NADA: Posle kloniranja ovce Doli došlo je do oduševljenja, ali i žestokih napada. Sa obe strane Atlantika počeli su orkestrirani napadi hrišćanske desnice, koja je pretila i poručivala da ko god pravi eksperimente sa matičnim ćelijama prethodno mora da ubije embrion.
Kada je Džordž Buš prvi put izabran za predsednika SAD, ovo je bila dominantna tema javnih rasprava čitavih osam meseci i dovela je do toga da je Bušova administracija zabranila finansiranje iz federalnih fondova istraživanja sa matičnim ćelijama. I u predizbornoj kampanji Buša i Kerija 2004. ovo je bila jedna od ključnih tačaka žestokog sporenja republikanskog i demokratskog kandidata. Demokratu Kerija podržalo je 48 nobelovaca i udruženje Naučnici i istraživači za promene.
U Velikoj Britaniji klima za ovu vrstu istraživanja daleko je povoljnija: britanski Savet za medicinska istraživanja (MRC) uložio je za istraživanja u ovoj oblasti oko 40 miliona funti (oko 60 miliona evra). Profesor Kolin Blejkmor, izvršni direktor MRC-a, veruje da istraživanje matičnih ćelija nudi „stvarnu nadu za lečenje nekih za sada neizlečivih bolesti“.
MRC daje specijalne licence za istraživački rad na matičnim ćelijama i za sada u Britaniji postoji osam ovakvih centara.
O ovim naučnim prodorima „Vreme“ je u Londonu razgovaralo sa Beograđankom dr Jasminkom Godovac-Cimerman, profesorom na University College London. Kako je oblast kojom se bavi od strateškog značaja, ona na ovoj prestižnoj visokoškolskoj ustanovi, osnovanoj pre 178 godina, ima status full time scientista, bavi se isključivo naučnim radom i rukovodi radom doktoranata. Profesorka Godovac-Cimerman diplomirala je biohemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu 1977. (pogledati okvir „Beogradske priče“).
„Matične ćelije su uzbudljiva, ali još neproverena budućnost. One se izvlače iz embriona starog dva do sedam dana i embrion se posle toga više ne razvija. Matične ćelije su blank slates biološka tabula raza: to su neopredeljene (neizdiferencirane) ćelije od kojih se kasnije razvijaju ćelije svih tkiva. Te matične ćelije su strahovito velika nada jer su to humane ćelije“, objašnjava profesorka Godovac-Cimerman i naglašava da među naučnicima postoje dve škole: oni koje žele da rade na embrionalnim matičnim ćelijama i oni koji žele da rade na odraslim matičnim ćelijama:
„Embrionalne ćelije se bolje ponašaju u laboratorijskim uslovima. One se izoluju nekoliko dana posle veštačke fertilizacije u laboratoriji i usmere se da budu neuro ćelije ili koje već želimo.
Naravno, to je politički strašno velik problem: čim se kaže embrion, postavlja se i pitanje – odakle embrion? Postavlja se pitanje života, to jest da li je dva dana star embrion, a dobijen veštačkim oplođenjem u laboratoriji – život. To je u Americi napravilo veoma velik problem. Zatim, neki tvrde da su to testovi na ljudima. To je u Nemačkoj, naravno, vrlo osetljivo pitanje, ljudima se diže kosa na glavi kad se samo pomene testiranje na ljudima…
Teorijski, ove blank, neizdiferencirane matične ćelije možete pretvoriti u bilo koje od 220 tipova tkiva ljudskog organizma. U toku normalnog procesa razvoja jednog embriona, do ovoga dolazi prirodno. U toku terapije matičnim ćelijama ideja je da se na veštački način proizvedu specifična željena tkiva. Onda bi ona mogla biti upotrebljena da se zamene ćelije oštećene bolešću ili nesrećnim slučajem.“
Kao i drugi britanski naučnici, i profesorka Godovac-Cimerman ne sumnja da će terapija matičnim ćelijama jednog dana biti revolucija u medicini. Misli da je to sve vrlo značajna i interesantna tema: „Biologija i medicina sada prolaze kroz jedan period koji potencijalno može da bude ono što su 20-te godine prošlog veka bile za fiziku.“
Naučnicima koji se bave matičnim ćelijama najčešće se postavlja pitanje kada će ova terapija biti ponuđena pacijentima.
Sagovornica „Vremena“ ne krije da se plaši da javnost očekuje kako će se ovaj preokret dogoditi vrlo brzo. Po njenom mišljenju, još je dug put da se pomoću terapije matičnim ćelijama leče Parkinsonova bolest, dijabetes, paraliza, slepilo.
Ona u razgovoru za naš list naglašava da se naučnici suočavaju s velikim problemima:
„Čak i te matične ćelije imaju još uvek tri velika problema: jedan je na koji se način uopšte do njih dolazi: izolovanjem iz embriona ili kloniranjem? Drugi problem je kako ih dalje razvijati u laboratoriji: tu postoji vrlo mnogo nesavršenih metoda i glavno pitanje je kako postići da matične ćelije budu tačno ono što hoćemo, a ne nešto što nećemo. Treći problem je, ako se ove ćelije upotrebljavaju za terapiju, da li će da rade ono što hoćete ili će da rade i ono što nećete. Da li će matične ćelije, na primer, samo da štite srčani mišić posle infarkta, a ne da krenu nekontrolisano da bujaju? Ova istraživanja veoma mnogo obećavaju, ali sve je tek u začetku…“
Profesorka Godovac-Cimerman smatra da će ova terapija biti ponuđena pacijentima za desetak, najranije za osam godina.
NAUČNA FANTASTIKA: Uz velike nade izgleda ide i elementarna neobaveštenost, pa se kloniranje pojednostavljuje i predstavlja kao – kloniranje ljudi.
Šta je zapravo kloniranje?
„Kloniranje je proizvođenje identične kopije ćelije ili organizma. Kloniranje ćelija je jedna etablirana tehnika: u laboratorijama mora da se koristi zato što ne postoji nikakav fizičko-hemijski metod da se jednostavno vidi šta se dešava u ćeliji. Prema tome, mora da se veštački proizvede jedna velika masa ćelija da bi eksperimentalno moglo da se radi sa kritičnom masom materijala: u laboratorijama se može proizvesti mnogo generacija ćelija da bi se ispitala njihova funkcija. Za rad sa matičnim ćelijama kloniranje je alternativni put dobijanja tih ćelija, a da se izbegne problem njihovog izolovanja iz oplođenog embriona i njegovo uništavanje. U procesu kloniranja humanog embriona upotrebljava se neoplođeni embrion u koji je ubačeno ćelijsko jezgro. Sprečavanje daljeg razvoja neoplođenog embriona posle vađenja matičniih ćelija jeste pod manjim napadom javnosti i ima izvesne prednosti.
U javnosti, međutim, kloniranje automatski znači – kloniranje ljudi. Sa kloniranjem ovce Doli stvar je postala još gora. Danas se još ne zna koliko generacija mogu da opstanu ovi veštački organizmi i koje su funkcionalne posledice kloniranja. Živi sistem se menja, a o stabilnosti kloniranih ćelija ne zna se mnogo. Priroda je napravila jedan vrlo dobar mehanizam kod živih organizama kako da se ćelije održavaju tokom životnog veka. Ovca Doli nije dugo živela i bila je jadnog zdravstvenog stanja. Tako da je cela ta priča o kloniranju ljudi popularna naučna fantastika. To se ne radi!“
Kloniranje i rad na humanim embrionima je veliki tabu u mnogim zemljama; pitamo sagovornicu „Vremena“ kako to da su u Britaniji vrata širom otvorena za ovakvu vrstu istraživanja?
„U svakoj zemlji postoji vrlo velika osetljivost za ovu vrstu eksperimenata zato što je reč o ispitivanjima na ljudima i zato što je reč o embrionu. Kada je reč o genetici i kloniranju, odmah se u najširoj javnosti to povezuje sa kloniranjem ljudi, stvaranjem nekakvih monstruma ili genetski dizajniranih lutaka, što je sasvim pogrešno.
Tačno je da nova tehnologija i nauka neminovno donose kulturne, etičke i zakonske promene. U Engleskoj je zakon liberalniji, ali je ovde birokratija mnogo veća nego, na primer, u Nemačkoj. Ovdašnji političari dali su dozvolu za rad na kloniranju i nadaju se, pošto je taj rad uglavnom zabranjen u mnogim zemljama da će naučnici iz zemalja gde ne mogu da obavljaju taj posao doći u Britaniju i tako ovoj zemlji dati prednost u trci za novim lekovima. Britanija sledi primer Singapura, gde je rad na matičnim ćelijama nacionalni prioritet. Singapur je uložio veoma mnogo sredstava, 500 miliona američkih dolara, napravljen je najmoderniji kampus sa ciljem da zaposli 2000 ljudi na matičnim ćelijama. Alen Kolman (Alan Colman), koji je pomogao da se klonira ovca Doli, napustio je Britaniju i danas je tamo šef.
Ovde u Britaniji postoje centri koji već rade sa matičnim ćelijama, ima ih u Španiji, u Singapuru, a o Koreji da ne govorimo… Zemlje u kojima rad sa matičnim ćelijama i kloniranje embriona nije tabu, kao Koreja, rade veoma mnogo na tome, imaju velike programe.
Svi mi koji radimo u nauci imamo vrlo dobar pregled zakona i etičkih pravila, znamo koje su tehnološke mogućnosti, gde je generalno znanje u nauci, šta je dozvoljeno, a šta nije.
Dozvola za rad sa matičnim ćelijama dobija se samo za jednu specifičnu temu i samo ako nikakve druge alternativne metode neće dovesti do inteligentnog odgovora koji je fiziološki relevantan. Tako je prema britanskim zakonima.“
Upitali smo profesorku Godovac-Cimerman, u svetu priznatog naučnika, kako komentariše potez američke vlade koja je rešila da ne podrži istraživanja matičnih ćelija, da tu vrstu naučnih istraživanja minimalizuje… Pažljivijim tumačenjem može se zaključiti da je Bušova formulacija – dvosmislena… Po njenom mišljenju, dvosmislen je i rezultat:
„Ta vrsta istraživanja neće se finansirati iz federalnih fondova, ali istraživanje nije zabranjeno. Vlada to ne može da spreči. Grubo rečeno, ko god ima privatnu kompaniju, ko god ima sredstva, može da radi i radi! S druge strane, ako se na ta istraživanja stavi etiketa Defence, što će reći da se obavljaju u svrhu nacionalne odbrane, onda granica nema… Ne treba izgubiti iz vida da su sve te organizacije koje se bore protiv genetskih istraživanja, protiv istraživanja na životinjama, strahovito jake i politički uticajne u svakoj zemlji, nijedna od ovih kompanija neće na sav glas pričati šta radi i čime se bavi. Iz jednostavnog razloga, da joj neki od onih aktivista i protivnika ove vrste naučnih istraživanja ne postave bombu…
Redovno dobijamo ‘Alert!’ (Upozorenje!) elektronske poruke: grupe za zaštitu prava životinja identifikovale su par istraživača i oni su na ‘listi smrti’. Kad je jedan od aktivista počeo štrajk glađu, stigla je javna pretnja da će nekoliko naučnika sa ove liste platiti životom ako on umre!?“
Zapažamo i da na vratima profesora UCL-a nema titula, samo imena: Uprava Univerziteta je tražila da se titule skinu kako naučnici ne bi bili laka meta fanatičnih protivnika ovih istraživanja.
Da li je to razlog što se i o vašoj kompaniji ProteoSys, registrovanoj u Nemačkoj, malo zna u javnosti?
„To nije sasvim tačno, o ProteoSysu su pisale gotovo sve nemačke novine. ProteoSys je prošle godine dobio dozvolu, kao prva i još uvek jedina kompanija u Nemačkoj, da proteomskim metodama razvijenim u našim laboratorijama analizira neurotoksične efekte na nervnim ćelijama – razvijenim iz matičnih ćelija. Cilj je razumevanje Alchajmera. Poslednji podaci od 19. oktobra 2004. pokazuju da je u Nemačkoj izdato samo šest dozvola – pet za rad na univerzitetima i jedna ProteoSysu.“
I dok se naučnici i istraživači bore sa fundamentalnim naučnim, pa i finansijskim dilemama i problemima, u širem okruženju se nastavlja moralistička polemika. Protivnici daljih istraživanja sa matičnim ćelijama poručuju da embrion čim se začne – ima dušu i da nije moralno ubijati ono što je počelo da živi. Druga škola mišljenja odgovara upravo suprotnim argumentom: moralno je žrtvovati potencijalni život, da bi se spasli stvarni životi.
Dr Jasminka Godovac-Cimerman je Beograđanka, odrasla u nekada mirnoj ulici lipa, Strahinjića Bana. Išla je u osnovnu školu „Đuro Đaković“, maturirala u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dobijala je nagrade na takmičenjima iz matematike, kao gimnazijalka je dobila Oktobarsku nagradu za rad iz oblasti hemije. Učila je solo pevanje kod Irene Arsikin u muzičkim školama „Stanislav Binički“ i „Stanković“, pevala je u „Krsmancu“, na PMF-u je 1977. diplomirala biohemiju, a dve godine studirala na Filološkom fakultetu svetsku književnost.
Posle diplomiranja je četiri godine bezuspešno tražila posao i pored znanja tri svetska jezika nije prošla na konkursima za biohemičara u PKB-u, za stjuardesu u JAT-u, bibliotekara u SANU-u… Kao volonter je radila u Biohemijskom institutu u Beogradu i na Institutu za biohemiju „Maks Plank“ u Minhenu. Tu su njen rad i znanje ocenjeni kao natprosečni pa dobija stipendiju. Magistrirala je na beogradskom PMF-u i na Institutu „Maks Plank“. Tu je i doktorirala i zaposlila se: posvetila se istraživanju proteina. Po pozivu odlazi na Nacionalni univezitet Australije u Kanberi: osniva Centar za proteinsku i genetsku biohemiju. Na univerzitetu u Majncu i Institutu za molekularnu biologiju u Jeni rukovodi laboratorijom za istraživanje proteoma, a na Univerzitetu u Sijeni drži postdiplomsku nastavu. Od 2001. profesor je na Univesity College London (UCL), čiji je Medicinski fakultet danas jedan od vodećih u Evropi – do sada je dao 18 nobelovaca.
Profesorka Godovac-Cimerman je izuzetno renomiran naučnik u oblasti proteinskih istraživanja, bavi se proteomom, oblašću koja dolazi posle genetike ili genoma:
„Humani genom je otvorio put za novu oblast koja se zove proteom. Svi humani geni su manje-više identifikovani, biće objavljen njihov katalog, predlog je već na internetu. Međutim, funkciju u ćelijama i telu vode proteini. Geni proizvode veoma mnogo proteina i oni zajedno funkcionišu. Mi koji se bavimo proteomom ne proučavamo jedan protein, gen ili molekul. Mi analiziramo kako funkcionišu svi proteini kojih ima u ćeliji, a ima ih i po 15.000, paralelno i u isto vreme: bolesti poput raka su vrlo kompleksne, gde na desetine i više proteina i gena zajedno funkcionišu i zato nikada nije bilo jednostavnog odgovora na ovu temu“, ukratko objašnjava oblast kojom se bavi profesorka Godovac-Cimerman.
U njenu grupu stalno dolaze naši ljudi u različitim stadijumima karijere, od profesora do studenata. Naša sagovornica smatra da je fundamentalno obrazovanje na Hemijskom fakultetu u Beogradu još uvek vrlo dobro:
„Nivo teorijskog obrazovanja na Hemiji je izuzetno dobar, nema sredstava za istraživanja, veoma zaostaje nivo moderne laboratorijske tehnologije, ali to se ovde lako nauči. Mladi ljudi koji ovamo dolaze sa Beogradskog univerziteta zaista su visokokvalifikovani, vrlo motivisani. Sada imam jednu studentkinju iz Beograda, Jelenu Predić, koja je zaista izuzetna i talentovana. Mislim da je veoma važno da ti mladi, talentovani ljudi budu informisani o tome šta se dešava u nauci. Naši studenti ovde su veliki entuzijasti, cenjeni su i lako dobijaju dobre preporuke.
Mislim da mi sa Beogradskog univerziteta nismo imali nikakav problem da uđemo u utakmicu s ljudima sa ostalih svetskih univerziteta, niti da se etabliramo u svetskim naučnim centrima. Moj je utisak da se taj visoki nivo još održava. Vidim poslednjih godina da se naša imena sve češće pojavljuju u vrlo dobrim naučnim časopisima.“
Beogradska gimnazijalka Jasminka Godovac je svoj rad iz hemije, koji je 1969. nagrađen Oktobarskom nagradom, poslala pod šifrom „Dama s kamelijama“.
Očigledno, muzika je oduvek bila njena velika ljubav. U krugovima londonskih znalaca, ljubitelja muzike, profesorka Jasminka Godovac-Cimerman uživa izuzetnu reputaciju. Tako je njeno poznavanje istorije muzike, ali i najnovijih strujanja u ovoj umetnosti, impresioniralo i Bernarda Andersona, novinara BBC-ja, voditelja kultne emisije „Veče s prijateljima“. U uvodu emisije Anderson kaže da je u Rimu slušao jedno predavanje ove poznate naučnice iz oblasti proteoma i otvoreno priznaje da nije mnogo razumeo, ali su ga oduševili pasaži koji povezuju nauku, Karavađa i Betovena, Štrausa i Karajana.
Anderson je svoj razgovor sa profesorkom Godovac-Cimerman nazvao „nezaboravnim… jednim od najznačajnijih u svojoj karijeri…“. Poznati novinar kaže da ga ona oduševila svojim znanjem, energijom, mudrošću, uz napomenu, da tokom intervjua Jasminka Godovac-Cimerman nije dozvolila da joj se divi koliko je on želeo, niti da tokom emisije priča o komplimentima i laskavim mišljenjima koja je čuo o njoj. Razgovor profesorke Jasminke Godovac-Cimerman sa Bernardom Andersonom biće uskoro objavljen u knjizi.
Persona dramatis američke medicinske nauke je kalifornijski preduzimač po imenu Robert Klajn II. Dotični gospodin namerava da narednih deset godina investira oko tri milijarde dolara za istraživanje matičnih ćelija! Guverner Arnold Švarceneger je preduzimača-finansijera upravo imenovao za predsednika Upravnog odbora Instituta regenerativne medicine u državi Kaliforniji.
Vest je preko noći obišla Ameriku, a poznati komentator Vilijem Sefajer u „Njujork tajmsu“ piše da je to federalizam na delu, države se nadmeću sa federalnom vladom u kreiranju nacionalne politike. Kada je Vlada u Vašingtonu odlučila da obesahrabri kontroverzni naučnoistraživački rad o matičnim ćelijama, neke države su videle mogućnost za takmičenje i akciju.
Stanovnici Kalifornije su na referendumu izglasali da će sledećih deset godina izdvajati 300 miliona dolara godišnje za istraživanje embrionalnih matičnih ćelija da bi se pronašao lek za razne bolesti.
Sefajer polušaljivo komentariše da će Kalifornija postati svetski centar za najznačajnija medicinska istraživanja „ako se ova regeneracija ne degeneriše u veliki fijasko“.
I u Viskonsinu, gde su prvo izolovane matične ćelije iz ljudskog embriona, sa oduševljenjem je prihvaćen ovaj izazov iz Kalifornije: guverner Džim Dojl predlaže da država izdvoji dodatnih 750 miliona dolara za svoju biotehnološku industriju.
U ovu naučnu utakmicu sa velikim entuzijazmom i velikim parama uključuju se i države Nju Džersi, Pensilvanija i Delaver.
Sada se već u Americi govori o „zlatnoj groznici XXI veka“.
I pojedinci su inficirani novom groznicom: naučnici sa Harvarda su udvostručili produkciju ćelija iz embriona zahvaljujući prilozima bogatuna iz sopstvenih redova, ali i fondacija kao što su Howard Hughes Medical Institute i Juvenile Diabetes Research Foundation.
Očigledno, i pored Bušovog uskraćivanja saveznih fondova za ovu vrstu istraživanja, velika naučna utakmica je uveliko u toku: voz je napustio stanicu, a duh matične ćelije je pobegao iz Petrijeve šolje.
Neki komentatori sada poručuju da je vreme i da Džordž Buš okrene ćurak, pa da se i predsednik SAD i Kongres stave na čelo svih koje je zahvatila nova zlatna groznica.
Gotovo svi naši mediji su objavili da je doktor Miodrag Stojković, koji radi na Institutu za genetiku univerziteta u Njukaslu, „stekao svetsku slavu“ kada je u avgustu prvi dobio odobrenje britanske Komisije za ljudsku reprodukciju da sa svojim timom uradi prvo legalno kloniranje ljudske ćelije u terapeutske svrhe… Kako komentarišete ove vesti, pitamo profesorku Godovac-Cimerman. Da li ste upoznati sa radom dr Stojkovića? Na ova pitanja naša sagovornica odgovara – pitanjem:
„Koliko ljudi danas, na ulicama Londona ili Beograda, zna ko je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za medicinu ili hemiju? Mali je krug ljudi koji znaju i za najeminentnije naučnike. Za naučnika je jedini kriterijum to kojoj grupi cenjenih ljudi u jednoj oblasti pripada. U nauci su kriterijumi internacionalni: zna se gde se radovi objavljuju, zna se koliko su radovi citirani. Male nacije uvek imaju imena na koja su ponosne, što nije za zameriti.
Naučnici su danas naterani da se sami bore za sredstva i pri tom reklamiraju svoj BUDUĆI rad, da bi dobili novac za projekt. Ne treba zaboraviti da se u slučaju Stojković reč samo o DOZVOLI, a ne o otkriću ili obavljenom radu. Rad tek predstoji i bez obzira na to koliko mi to želeli, niko ne zna da li će uopšte ikada nešto iz toga ispasti. Naučnik je retko slavan, ali može da bude ugledan i poštovan. To se nagrađuje katedrom (Stojkoviću tek predstoji borba za katedru), nagradama, a ogleda se u štampanim radovima, a ne u dozvolama. Ta moda da se istrčava i obećava, a u nauci se ništa ne može obećati, i dovela je do toga da javnost više nema poverenja u naučnike: svaki dan je pronađen neki ‘epohalan’ lek da bi sutra bio zaboravljen.“
Pitamo i kako komentariše Stojkovićevu izjavu da se celokupan proces kloniranja može raditi i u našoj zemlji sa mnogo manje para, da on razmišlja i o osnivanju prvog instituta za matične ćelije na Balkanu…
„Sve može bilo gde da se radi pod uslovom da ima sredstava i kvalifikovanog kadra za taj rad. Verovatno da je rad sa našim ginekolozima mnogo manje problematičan i komplikovan, da do materijala može lakše da se dođe… Verovatno da su u Srbiji restrikcije manje, verovatno da ova istraživanja nisu ni precizirana zakonom. I sve može da traje samo do onog momenta dok Srbija ne počne da se organizuje za ulazak u Evropsku zajednicu. To se u Hrvatskoj već desilo.“
