Sudbina svete mudrosti

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan obično tačno zna šta hoće i kako to da ostvari. Kod prenamene veličanstvene građevine kod nas poznate kao Aja Sofija – Sveta Mudrost – ipak ne ide sve onako kako je planirao. Formalnu odluku da jedan od najpoznatijih muzeja na svetu ponovo pretvori u džamiju i stavi u versku službu pokušao je da prepusti Vrhovnom privrednom sudu Turske, ali mu je on gotovo momentalno vratio „crnog petra“. Zvaničan pravni stav je da je nekadašnji predsednik Turske Mustafa Kemal Ataturk 1934. godine imao pravo da džamiju pretvori u muzej, pa da sada isto tako predsednik države ima pravo da joj vrati svojstvo islamske bogomolje. U trenutku dok pišem ove redove, znamo da je predsednička odluka trebalo da se realizuje 2. jula, ali je odložena za četrnaest dana.

Erdogan zna da se njegova politička moć zaljuljala. Na lokalnim izborima u martu prošle godine je, uprkos svim trikovima, izgubio vlast u većim gradovima, a najviše ga je zaboleo poraz u prestonici Ankari i, ne samo simbolički, najvažnijem turskom gradu Istanbulu. Svoju moć sada želi da pokaže sprovođenjem ideje o reislamizaciji Turske. A ništa u zemlji i u svetu ne odjekuje tako zvonko kao najava da će crkvi posvećenoj „Svetoj Mudrosti“, koja je kao muzej otvorena za sve vernike i nevernike, vratiti svojstvo džamije, jer bi to udarilo pečat na percepciju samog grada koji se prostire na dva kontinenta, koji je istovremeno i veoma star i ultramoderan, i kozervativan i otvorena svetska metropola, koji je po mnogo čemu jedinstven baš kao što je to hteo njegov tvorac, Nišlija poznat kao car Konstantin Veliki. Po njemu je grad dobio svoje prvo ime Konstantinopolj – Konstantinov grad – a kod nas su ga prozvali Carigradom.

BOŽANSKI ORLOVI

„Pošavši od Britanskog mora, od onih predela gde sunce zalazi proganjajući tlo koje je vladalo na sve strane, a da bi se ljudski rod uz pomoć najviše sile i pod mojom vladavinom vaspitavao, pozvan takođe da ga učim poklonjenju najvišem božanskom zakonodavstvu, stigoh u ove krajeve Orijenta… I sami vidite kakva je to moć i milost kad lako uspevam da uklonim sve što je stvorilo celo jedno pokolenje bezbožnih i teško podnošljivih ljudi,“ reče car Konstantin neskromno i samouvereno na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine. Pred okupljenim hrišćanskim sveštenicima je nastupio u ulozi koju je sam sebi dodelio, kao prvosveštenik svih religija Rimskog carstva, kao njihov pontifeks maksimus.

Moglo mu se posle pobede nad sucarevima sa kojima je neko vreme delio vlast. Prvo je sa zadovoljstvom posmatrao kako je Licinije pobedio Maksimijana Daju, a zatim je on 324. porazio Licinija i naredio da ga ubiju. U to doba se posle trijumfa nad neprijateljima i na istoku i na zapadu, i na severu i na jugu, Rimska imperija protezala preko tri kontinenta. Sredozemno more je zauzimalo mesto nekakvog unutrašnjeg jezera, a Konstantin je nad tim prostranstvima nesputano mogao da sprovodi svoju volju.

Nije više morao da luta od bojišta do bojišta. Ne bi ni smeo, jer je za solidnu vladavinu bilo neophodno da se zna gde je sedište vlasti, a to je moglo da bude samo tamo gde on rezidira. Rim nije dolazio u obzir iako je dao ime imperiji. Taj grad je bio isuviše ozloglašen među narodima koji su se poklonili carstvu, među pripadnicima mnogobrojnih, često međusobno posvađanih pa i zaraćenih religija. Konstantin nije voleo ni Nikeju, u kojoj je sazvao i Vaseljenski sabor i gde je privremeno stolovao. Dobro je poznavao taj grad, u njemu je kao kapetan garde služio caru Dioklecijanu, koga je cenio, ali je hteo da ga nadmaši. Kako bi zadovoljio svoje potrebe, moć i sujetu, valjalo je izgraditi novi, potpuno novi grad.

Gde da položi njegove temelje? Prvo je pomislio na legendarnu Troju, obilazio brežuljke na kojima se, kako se verovalo, vodila bitka koju je opisao Homer. Nacrtao je plan štapom u pesku, majstori su razapeli užad duž linija po kojima su sutradan nameravali da započnu kopanje temelja, ali su te noći orlovi odneli oznake. Konstantin je rekao da je to znak bogova, da tu ne sme i ne može da nastane njegova prestonica. Prekinuo je tek započetu gradnju.

HAGIA EIRENE I HAGIA SOPHIA

Strateški položaj Nikeje je zapravo bio odličan. Bosfor i Dardaneli pružali su sigurnu zaštitu sa morske strane. Tu blizu bio je i stari grad Vizant. Konstantin je odabrao jedno jutro kad je sunce stajalo u znaku strelca. Nepobedivo sunce – sol inviktus – bilo je već pod carem Aurelijanom nagoveštaj najmoćnijeg boga nad bogovima. Čas je morao da stoji u znaku raka, kao u prvoj godini 276. Olimpijade. Car je uzeo koplje u desnicu i počeo da opkoračuje bedeme svog budućeg grada. Legionari su iza njega stavljali oznake na ledinu. Sledila ih je povorka veledostojnika i sveštenstva, kako starog, paganskog, tako i hišćanskog.

„Dokle ćeš tako, gospodaru?“, šapnu jedan od pratilaca zabrinut da se veličanstvo ne zamori.

„Staću kad stane onaj koji ide preda mnom!“

Četrdeset hiljada radnika počelo je da podiže novi Rim – ako ne veći, svakako raskošniji i lepši od onog na Tibru u Italiji. Car Konstantin je naredio da se dovuku najvredniji spomenici iz celog sveta koji je pokorio, većinom su predstavljali stare bogove. Forum Konstantini postao je centralni trg ukrašen arkadama i sa dvanaest kipova od crvenog porfira. Postavljen je i stub visok pedeset metara sa kipom velikog cara koji je držao koplje (u ruci). Šaputalo se da je u njega ugrađen komad drveta koji je careva majka Jelena donela iz Jerusalima – deo časnog krsta na kome je razapet Isus Hristos.

Takvim pričama Konstantin je hteo da izađe u susret hrišćanima, pripadnicima nove, za njega važne vere, ali da se istovremeno ne zameri ni obožavaocima starih bogova. Samo što puke legende nisu mogle da zadovolje hrišćane, pa je Konstantin dozvolio i izgradnju hrišćanskih crkava. Glavna je u prvo vreme bila posvećen svetom miru, Hagia Eirene. U njoj je kasnije, 381, zasedao Drugi vaseljenski sabor. Sagrađena je još jedna crkva, ali manja po važnosti, posvećena svetoj mudrosti, Hagia Sophia. Kasnije se vekovima, naročito na zapadu, širilo pogrešno tumačenje da se radilo o posvećenosti sveticama, Svetoj Ireni i Svetoj Sofiji. Sveta Irena Solunska i Sveta Sofija Rimska su hrišćanske mučenice; Sveta Sofija je stradala 304. u vreme Dioklecijanovog progona hrišćana, a Sveta Irena je pogubljena 310. pod carem Licinijem. Nimalo nije beznačajno što je Konstantin insistirao na pomalo dvosmislenim imenima prvih hrišćanskih bogomolja u svom novom gradu. Svetost pojmova „mir“ i „mudrost“ nije stajala u suprotnosti sa paganskim uverenjima, dok su hrišćani pod svetom mudrošću podrazumevali Sveti duh, a „Mir Božji“ je za njih bila Hristova poslanica.

Obe crkve su izgorele. Mi ne znamo kako su izgedale, ali znamo prilično tačno gde su bile, pa su tako u šestom veku nastale istoimene nove crkve na istim mestima. Hagija Irena je danas muzej i koncertna dvorana, u vreme turske vladavine bila je konjušnica, verovatno zbog toga Erdogan i ne pomišlja da joj promeni namenu. Ali je Hagija Sofija, Aja Sofija, 1453. godine pretvorena u džamiju. O njoj i povodom nje su se uzbudili duhovi ne samo u Turskoj, nego i u hrišćanskom svetu, kako u pravoslavnoj Rusiji, tako i u Evropi i Americi, u celoj kulturnoj javnosti.

DOBA CARA JUSTINIJANA

Jedan od najvažnijih vladara antičkog vremena bio je car Justinijan. Vladao je 38 godina, od 532. do 537. Imao je vremena da na istočni deo carstva udari svoj pečat. Pod njim je izgrađena i Aja Sofija kakvu danas poznajemo, u to vreme najveća crkva na svetu. Ona je 916 godina bila hrišćanski verski objekat, kao džamija je korišćena 481 godinu.

Kupola nove crkve imala je raspon od 33 metra. Prva se gotovo odmah urušila, pa je konstruisana iznova i bila za ono vreme najveća samodrživa kupola od cigala naslonjena na samo četiri oslonca, ali su te mere prevaziđene kroz vekove. Kupola rimskog Panteona, na koju se ugledao Mikelanđelo projektujući baziliku Svetog Petra u Rimu (ta, možda najpoznatija hrišćanska crkva, građena je od 1506. do 1626. godine), ima raspon od 43,30 metara. Prema konstrukciji, kupole u Carigradu i Rimu ne mogu se uporediti, jer rimska počiva na šestnaestouglu, ali je za prosečnog posetioca kupola jednostavno kupola. Građevinska tehnika se, naravno, razvijala kroz vekove, samo primera radi navodim da je raspon kupole beogradskog Sajma 109 metara (konstruktor je bio Branko Žeželj), iako je izgrađena između 1954. i 1957. godine, ona je sve do danas najveća samonoseća kupola od prednapregutog betona na svetu.

U poređenju sa najpoznatijim svetskim građevinama, kao što su egipatske piramide, Tadž Mahal (mauzeloj ljubavi jednog indijskog velmože posvećen pokojnoj supruzi), Ajfelova kula, Kip slobode u Njujorku, kip Hrista u Rio de Žaneiru, nekim gotskim crkvama ili hramom Vasilija Blaženog na Crvenom trgu u Moskvi, izvorna Aja Sofija sa svojom kupolom ne bi bila toliko konkurentna. Ali sa četiri dodata elegantna minareta, dograđena oko osamsto godina posle podizanja kupole, kakvu je danas poznajemo, svakako staje u red najzanimljivijih građevina na svetu.

BOLESNIK SA BOSFORA

Sultan Mehmed II je 1453. godine osvojio Konstantinopolj. Grad je opsedao sa 80.000 vojnika i 69 topova, car Konstantin XI, koji je zapovedao odbranom, na raspolaganju je imao manje od 10.000 boraca i deset topova. Poraz grada je bio neizbežan. Car je poginuo tokom odbrane. Tako je srušeno i Vizantijsko ili Istočno rimsko carstvo; neki istoričari padom Carigrada označavaju kraj srednjeg veka.

Stara hrišćanska crkva je pretvorena u džamiju. Ikone su uklonjene, većinom polomljene i bačene, a zidovi prekrečeni. Da bi se i spoljnim izgledom, ali i verskim potrebama, naglasilo da je to sada bogomolja Alahu i omogućilo mujezinima da pozivaju na molitvu, prvo je dograđen jedan manji minaret, koji je potom zamenjen većim, stabilnijim. S vremenom su dodata još tri minareta, tako da se dobio izgled koji danas imamo pred očima kad pomislimo na Aja Sofiju.

Osmansko carstvo je ime dobilo po svom osnivaču i prvom sultanu Osmanu Gaziju I. Trajalo je od 1299. do 1923. godine. Aja Sofija je u osmanskom carstvu bila najvažnija islamska bogomolja. Carstvo se širilo prema Aziji i Evropi, osvajalo zemlje i gradove jednom vojnom pobedom nad drugom, tu spada i Boj na Kosovu. Najdalje na zapad osmanska vojska je doprla kada je 1683. zauzela Beč, posle čega je počela da doživljava poraze, gubila snagu, povlačila se iz jedne zemlje za drugom. Tokom XIX veka o dotle moćnoj imperiji govore kao „bolesniku sa Bosfora“.

Ako slikovito možemo reći da je „Bolesnik sa Bosfora“ na kraju Prvog svetskog rata bio živ samo još zahvaljujući aparatima za preživljavanje, njih je isključio i pustio ga da umre Mustafa Kemal-paša koji će dobiti naziv Ataturk – Otac Turske. Na teritoriji koja je preostala Osmanskoj imperiji izgradio je modernu državu Tursku.

foto: tanjug ap photo

MUSTAFA KEMAL–PAŠA ATATURK

Kemal je rođen u Solunu. Postoje priče da je makedonskog ili albanskog, možda i mešovitog porekla, ali je on sebe smatrao Turčinom. Nema sumnje da je turski bio osnovni jezik kojim se govorilo u njegovoj porodici, ali je odrastao u višenacionalnoj sredini, na ulici slušao mnoge jezike. Njegov otac Riza bio je carinski službenik, potom se osamostalio kao trgovac drvnom građom. Dečak nipošto nije hteo da pođe u medresu, što je bila želja njegove majke, ubedio je oca da ga upiše u prozapadnu privatnu školu, a posle je otišao u vojne škole. Preskačem njegovu vojnu karijeru, samo pominjem da je dva puta živeo u tadašnjem Monastiru – u Bitolju. Prvi put je pohađao nižu vojnu školu, a 1907. su ga postavili za komandanta garnizona baš u tom gradu. Njegov kabinet bio je u staroj kasarni koja je istoj svrsi služila i 1954. godine, kada sam ja u njoj pohađao školu za rezervne oficire.

Posle velikih borbi za vlast, u toku kojih je osuđen na smrt, Kemal je sazvao nacionalnu skupštinu u Ankari – ne u glavnom gradu Istanbulu – pa je posle Ankaru proglasio za glavni grad moderne Turske. Predsednik je postao 1923. i bio to do smrti 1938. godine. Ukinuo je sultanat, kalifat, pravo po Kuranu, nove zakone preuzeo je na osnovu švajcarskog, italijanskog i nemačkog civilnog prava. U potpunosti je odvojio veru od države. Umesto bajagi profinjenog, dvorskog dekadentnog načina izražavanja sa osloncem na persijski, pod njegovom vlašću izvedene su jezičke reforme na osnovu narodnog, seljačkog govora, uveo je latinicu kao pismo.

Sveštenicima je zabranjeno da svoju odeždu nose van verske službe, ukinuo je sve zabrane odevanja žena, u okviru emancipacije žena je doneo i zakon o zabrani zara, feredža, pa čak i marama na glavi, a muškarcima je zabranjeno nošenje tradicionalnog fesa. Neposlušnost se kažnjavala smrću, u tom pogledu kemalizam je bio nemilosrdan, ali je spoljnopolitički držao odstojanje od Musolinija. U okviru svega toga je 1935. došlo i do pretvaranje Aja Sofije i Aja Irene u muzeje. U Aja Sofiji je sa mnogih zidova pažljivo skidan malter, pa su se ponovo pojavili mozaici iz vremena kada je bila hrišćanska crkva. Zapravo je neverovatno šta je sve taj turski oficir rodom iz Makedonije uspeo da pokrene i organizuje za deceniju i po.

foto: tanjug ap photo

TAJIP REDŽEP ERDOGAN

Erdogan ima ozbiljnih problema sa Ataturkovim nasledstvom. Samo mali primer je da je ukinuo zabranu ženama da nose marame na glavi kada, na primer, posećuju univerzitet. Portrete i spomenike Ataturku ne bi se usudio da dira, oni su sveprisutni, ali se u gotovo svemu razlikuje od tvorca moderne Turske, koji je bio ateista (uzgred, takođe i pijanac i kockar, u mladosti se lečio od alkoholizma, pretilo mu je izbacivanje iz vojne službe zbog druženja sa prostitutkama, za vreme državne posete Turskoj posle zvaničnih ceremonija celu noć je igrao poker sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, što je javno pričao, ali nije odgovorio na pitanje ko je pobedio, „…nismo igrali za novac, igrali smo srcem!“) Za razliku od toga Erdogan je vernik i hteo bi, gdegod je to moguće, da uvede zakone u duhu islama, da reislamizira Tursku.

Aja Sofija kao džamija u muslimanskom, u ovom slučaju sunitskom svetu, nikada nije mogla da se takmiči sa drugim svetinjama islama. Jedan od najviđenijih simbola Jerusalima je zlatna kupola džamije na Brdu hrama, a džamija Al Aksa u svetom gradu Jevreja i hrišćana je po važnosti treća po redu muslimanska svetinja. Uz džamiju Al Azhar u Kairu radi najuglednija verska škola sunitskog islama, čije odluke se smatraju merodavnim za sve vernike. Saudijska Arabija ih ne priznaje, ali Meku i Medinu većina vernika smatra najvećim svetinjama Islama.

U tom pogledu, ponovno pretvaranje Aja Sofija u džamiju nije verski naročito bitno za Islam. To Erdogan, naravno, zna, za njega je pitanje Aja Sofije pre svega unutarpolitička stvar, nastavak rušenja nasleđa Kemala Ataturka. Po njegovom nalogu je tek pre godinu dana završena izgradnja nove Čamlidža džamije sa šest minareta, od kojih su četiri visoka 107, a dva 90 metara. U Istanbulu postoji 3113 džamija za nešto više od 15,5 miliona stanovnika. Oni se gotovo svi formalno izjašnjavaju kao muslimani, ali se ne zna koliko je procenata sunita, a koliko alevita.

Pretvaranje Aja Sofije u džamiju tumači se i kao rano započeta Erdoganova izborna kampanja. Mada izbori formalno predstoje tek 2023, on bio mogao da raspiše prevremene izbore ne bi li zaustavio pad svoje popularnosti. Ispitivanja javnog mnjenja danas njegovoj partiji AKP daju samo od 30 do 39 procenata podrške. Pretvaranje Aja Sofije u džamiju svakako mobiliše njegove pristalice u naumu da od moderne turske države naprave zemlju vladajućeg islama. Da li će u tom duhu ponovo prekrečiti sve što podseća na hrišćansku crkvu kakvu je prvobitno dao podići Konstantin Veliki?