Strogo poverljiva nomenklatura glasnosti

Aleksandar Solženjicin je pre pedeset godina bio proteran iz SSSR-a, a državljanstvo mu je oduzeto. Posle 20 godina, poput antičkog Odiseja, vratio se u svoju opljačkanu Itaku gde su se prosci nadmetali za ruku njegove voljene Penelope, Rusije.

U narednim brojevima nedeljnik “Vreme” će preneti najzanimljivije delove romana, uz dozvolu autora i izdavača.

...

Solženjicin je posle ogromnog uspeha Ivana Denisoviča objavio u “Novom miru” još dve pripovetke – Matrjonin dom i Slučaj na stanici Krečetovka. Postao je prvo ime sovjetske književnosti.

Većina čitalaca, sudeći po pismima redakciji “Novog mira”, hvalila je pripovetku, ali je budno oko moglo da primeti i neke uzdržanije tonove. Nije to bila otvorena kritika, jer ko bi se to u naletu destaljinizacije odvažio na takav jedan korak, već je to više bio neki nagoveštaj neverice, distanciranja, neslaganja, šta li. Pojedinci nisu mogli da veruju da je baš sve bilo tako crno, surovo, okrutno. Postepeno su i centralna i provincijska štampa otvorile svoje stranice za slična pisma čitalaca.

Tiraži Solženjicinovih knjiga su u međuvremenu rasli. “Novi mir” je prvobitno objavio Ivana Denisoviča u sto hiljada primerka, što je bilo nedovoljno da zadovolji interes čitalaca, pa je “Roman-gazeta” pripovetku štampala u tiražu od 750.000 primeraka. Cena ove popularne edicije bila je minimalna – svega nekoliko kopejki. Tako je Solženjicinovo delo bilo dostupno najširim slojevima društva. Izdavačka kuća “Sovjetski pisac” u isto vreme je objavila posebno izdanje u sto hiljada primeraka, ali je interes za Denisoviča i dalje rastao.

Solženjicin takav uspeh nije očekivao. Okružen ljudima koji su ga podržavali, uključujući onog glavnog na vrhu partije i države, Solženjicin je počeo da razmišlja o svojoj ulozi koju mu je, kako se jednom izrazio, dodelila sudbina. Suočen sa burnim i dramatičnim događajima čiji je bio ne samo svedok već i učesnik, on je u više prilika ponovio da pisac u Rusiji nije samo pisac. Njegova uloga u društvu prevazilazi umetničke okvire. Ali o tome će više pisati i govoriti kasnije. A sad, nakon vrtoglavog književnog i izdavačkog uspeha, Tvardovski i “Novi mir” smatrali su da je došlo vreme da Aleksandar Solženjicin bude predložen za Lenjinovu nagradu, najviše sovjetsko društveno priznanje.

ČAST I PRIVILEGIJE

Solženjicin se upitao šta će njemu Lenjinova nagrada. I sam naziv nagrade ga je odbijao. Lenjinova? Ona što se ranije zvala Staljinova? Pa on se protiv Lenjina i Staljina bori već četvrt veka.

Na jednoj večeri kod Tvardovskog, glavni urednik mu je objasnio zašto je važno – i za pisca i za časopis – da se “ovenčaju Lenjinovom nagradom”. “To je izuzetna čast i veliko priznanje, dobićete poseban status u društvu koji vam otvara nove mogućnosti i slobode koje sada još nemate. Naravno, tu je i materijalna nagrada koja iznosi oko deset hiljada rubalja, ali to nije najvažnije iako vam daje mogućnost da se bez materijalnih briga posvetite isključivo pisanju. Postoji i niz drugih privilegija – biće vam dostupni materijali i dokumenti koji su sada daleko od vas, imaćete mnogo veću mogućnost da objavljujete svoja dela. Možda ćete dobiti počasne doktorate u univerzitetima, a za vas će biti otvorena i sva druga vrata – od kremaljske bolnice i specijalističkih klinika, do mogućnosti da putujete u inostranstvo i učestvujete u književnim skupovima od interesa za našu zemlju. Podrazumeva se da će vam biti rešeno stambeno pitanje i da će vam biti stavljen na raspolaganje automobil sa vozačem. Ali sve na stranu”, zaključio je Tvardovski, “za svakog pisca to je velika čast”.

Među piscima i u javnosti preovladalo je mišljenje da je Solženjicin gotovo siguran dobitnik Lenjinove nagrade i da među pet drugih predloga koje je prihvatio komitet, on nema pravog konkurenta.

Mesec dana kasnije sve se promenilo.

“Pravda” koja ga je do tada hvalila, objavila je, za mnoge neočekivano, komentar u kome se kaže da Solženjicin svakako zaslužuje pozitivnu ocenu, ali ne i Lenjinovu nagradu. Lik Ivana Denisoviča ne odražava ideal heroja iz naroda, a sama pripovetka ne podiže ideološke i umetničke standarde sovjetske književnosti. Glavna zamerka sastojala se u tome da Solženjicinova dela suviše jednostrano prikazuju sovjetsku stvarnost, u meri da podstiču antisovjetska osećanja i povređuju duboka idejna i patriotska osećanja sovjetskih ljudi prema svojoj domovini, uprkos svim greškama iz prošlosti.

Ovaj komentar bio je signal drugim listovima koji su počeli da objavljuju kritička i negativna mišljenja o Solženjicinovoj pripoveci.

Odakle taj nagli zaokret? Solženjicin je znao da kritika ne dolazi iz “Pravde”, koja ne objavljuje ništa bez dogovora sa Centralnim komitetom partije.

NAGLI PREOKRET

Tvardovski mu je skrenuo pažnju na sve neizvesniji položaj Nikite Hruščova. I obični ljudi, a da se ne govori o partijskim aparatčicima, sve češće su gunđali zbog njegovih naglih promena u političkom kursu i ciljevima. To se posebno odnosilo na neuspehe u poljoprivredi, ali bilo je i onih koji Hruščovu nisu oprostili antistaljinizam.

Glavni udarac došao je na sednici Komisije za dodelu Lenjinove nagrade. Prvom sekretaru Komsomola Pavlovu dodeljena je posebna uloga. On je poveo kolo. Njegov “prijatelj” Semičasni, šef KGB u to vreme, upoznao ga je “u poverenju” sa dokumentima kojima služba raspolaže. Semičasni je među piscima odranije bio poznat po izjavi o Pasternakovoj poeziji: “Nisam čitao, ali mi liči na kreket žabe iz smrdljive bare”.

“Lenjinova nagrada ne može biti dodeljena Solženjicinu iz političkih i zakonskih razloga”, rekao je Pavlov na početku izlaganja.

Solženjicin se predao Nemcima tokom Drugog svetskog rata i osuđen je zbog toga kao izdajnik po vojnom krivičnom zakonu. Suprotno mišljenju koje vlada u javnosti, on još uvek nije rehabilitovan – rekao je Pavlov.

Tvardovski ga je prekinuo: “To je laž, vi lažete! Ja ću dokazati do lažete!”

Sednica je zbog opšte vike prekinuta. Sutradan je Tvardovski doneo zvanični dokument o rehabilitaciji u kome stoji da Solženjicin nije izvršio nikakvo krivično delo, naprotiv, da se borio na raznim frontovima do poslednjeg dana rata i da je ispoljio lični heroizam u odbrani otadžbine. Solženjicin je dva puta nagrađen ordenom za hrabrost i kapetanskim činom. Zbog svega toga, Vrhovni sud je ukinuo presudu NKVD-a iz 1945. godine.

Sekretar Komsomola je mirno saslušao Tvardovskog. Bez emocija je progovorio: “Izvinjavam se. Ali tako su me obavestili”.

Zlo seme je bačeno. Tajnim glasanjem, bez obrazloženja, Solženjicinov Denisovič je isključen iz konkurencije za nagradu. Lenjinovu nagradu dobio je pisac po imenu O. Hončar za roman Ovčje zvono. Niko nije mogao da objasni u čemu je vrednost tog dela.

A Solženjicin je reagovao više za sebe: “Ja i Lenjin? Ko je uopšte mogao takvo nešto da zamisli?”

KONFISKACIJA RUKOPISA

“Otopljavanje” političkih stega započelo je posle Staljinove smrti, a naziv potiče od istoimenog romana Vasilija Grosmana. Naziv je uskoro prihvaćen među piscima i pesnicima, posebno mlađima, koji su u Rusiji tradicionalno bili i vesnici društvenih promena i učesnici u političkim zaokretima.

Mlada umetnička garda pisala je ne za književne salone već za mase, nastupali su na koncertima, recitovali, kao nekada Majakovski, na mitinzima ili pevali svoju poeziju sa diskretnom političkom pozadinom. Za razliku od Aleksandra Solženjicina, oni se nisu direktno doticali prošlosti iako je bilo potpuno očigledno njihovo antistaljinističko opredeljenje.

Iako Solženjicin pripada оттепели – bez političkog otopljavanja njegova dela ne bi došla do javnosti – on je bio individualist, nije se uklapao u “šezdesetaše” ni po formi ni po sadržaju svog dela. I udarao je jače i opasnije. Osim toga, nije mnogo cenio liberalno orijentisane “moderniste”. Za njega oni nisu bili dovoljno “ruski”.

A Nikita Hruščov, koji je svojom pojavom doneo otopljavanje, sada je najavio njegov kraj. To je bio i njegov kraj.

Uspon i pad Nikite Hruščova bili su samo još jedan okret komunističkog crvenog točka koji je, prema Solženjicinovom dubokom ubeđenju, pregazio Rusiju. Gotovo je sa otopljavanjem, počinju mrazevi.

Za vreme plenuma 1964. prvi sekretar partije dobio je na letovanju u Picundi telegram da je smenjen i da može da ostane da se odmara.

Tako je i postupio.

Posle smene Hruščova otupela je antistaljinistička politika. Nikita Hruščov vodio je borbu isključivo protiv kulta ličnosti, to jest Staljinovih kadrova, ali nije menjao sistem.

Novi trijumvirat na čelu države bio je Brežnjev-Kosigin-Podgorni, sa Suslovom kao sivom eminencijom; takođe nije menjao sistem i na najmanju meru je sveo kritiku Staljina. Dosta je bilo, sve smo rekli što je trebalo reći. Bila je to politika bez velikih reči i parola, ali birokratski uporna i na određeni način efikasna. Promenu vetrova osetio je uskoro Solženjicin na svojoj koži. Umesto ranijih pohvala, sada su počele da ga obasipaju optužbe i kritike. Solženjicin je gubio strpljenje. U njegovoj privatnoj arhivi bilo je još mnogo materijala koji je nameravao da publikuje. Počeo je da piše istorijat logora u sovjetskoj Rusiji. Bio je ubeđen da će to biti njegovo najznačajnije delo.

A onda je KGB sproveo sinhronizovanu akciju: rukopis romana U prvom krugu konfiskovan je iz sefa redakcije “Novi mir” i istovremeno su od autorovih prijatelja oduzete sve kopije rukopisa, dokumentacije i materijala koje im je on poverio na čuvanje. Sve je bilo oduzeto i predato tamo gde treba.

Solženjicin je iz Rjazanja odjurio u Moskvu i zatražio prijem u KGB. Tamo su ga lepo primili i sa pažnjom saslušali. Ali mu ništa nisu vratili. Solženjicin nije bio iznenađen, on je i očekivao nešto slično. Znao je, naravno, da konfiskacija rukopisa predstavlja staru, uobičajenu praksu KGB. Sa iskustvom starog logoraša, on je na vreme bio sklonio najvažnije. Nikome nije otkrio gde.

MATUŠKA

U godini kada je Solženjicinu oduzet roman, na čelu tajne policije bio je Vladimir Semičasni, sa kojim pisac nije želeo da ima bilo kakav kontakt. U protestnim pismima KGB-u nije čak ni pominjao njegovo ime. Solženjicin nije mogao da zaboravi kako je Semičasni proturao “kompromat”, laži o njemu lično u vreme kad se odlučivalo o dodeli Lenjinove nagrade.

Šef KGB-a poznat je bio među intelektualcima i po svom primitivnom, prostačkom ponašanju i rečniku. Pasternaka, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, nazvao je svinjom i rekao da čak “ni svinja ne jede svoje govno”. Tražio je da se Pasternak protera iz zemlje i da mu se oduzme sovjetsko državljanstvo, što je sve uticalo, uz mnoge druge pritiske, da se slavni pesnik odrekne Nobelove nagrade. Umro je razočaran 1960. godine, a njegov Doktor Živago biće objavljen u Moskvi tek dvadeset godina nakon njegove smrti. Andrej Voznesenski doneo je iz Stokholma povelju o Nobelovoj nagradi i 30 godina nakon dodele položio je na Pasternakov grob.

Эх, Россия–матушка…

Solženjicin nije imao nameru da ćuti. Poslao je pismo trojici partijskih sekretara – Brežnjevu, Kosiginu i Suslovu. Napisao je da mu je KGB konfiskovao rukopise, da ga napadaju sa svih strana i da ne može da objavljuje. Nije dobio odgovor. Zatim je pismo umnožio i pustio da cirkuliše preko samizdata. Pitao je: zar pisac nema pravo da svoje tekstove ponudi čitaocu? Zar treba KGB sve da pleni?

Strana štampa sve češće je pisala o “slučaju Solženjicin”. Iako su emisije Slobodne Evrope i Bi-Bi-Sija ometane, moglo se saznati mnogo o čemu se ćutalo.

Rukovodstvo se pitalo šta da radi sa Solženjicinom. To više nije bio samo unutrašnji problem zemlje, već je dobio i međunarodnu dimenziju. Na Zapadu su odnos vlasti prema Solženjicinu tumačili kao sovjetski stav prema slobodama i ljudskim pravima. A to je oduvek bila najslabija karika u sovjetskom sistemu i pregovaračkoj poziciji, što su zapadne zemlje obilno koristile.

Solženjicin je u proleće 1966. bio izložen novim napadima. Štampi je bilo zabranjeno pominjanje njegovog imena. Ali na zatvorenim sastancima se o njemu govorilo. Po zaduženju partije i vlade.

Kompozitor Hlebnjikov je na jednom takvom sastanku u Moskvi rekao da bi Solženjicina za njegove romane ranije streljali, a on, vidite, sada slobodno živi i uživa podršku Zapada i određenih domaćih krugova. Na sastanku moskovskih pisaca Surkov je za Solženjicina rekao da je klasni neprijatelj, a Kočetkov da se radi o izdajniku koji je za Judine pare Zapada prodao svoju otadžbinu.

Ali, Solženjicina je najviše pogodilo kada je saznao da je KGB odštampao dva njegova romana U prvom krugu i Pir pobednika i da su primerke predali Ideološkoj komisiji CK. Predsednik te komisije Demičev je u dogovoru sa partijskim liderima Brežnjevom i Suslovom podelio primerke svojim proverenim kadrovima kako bi se upoznali s “antidržavnim sadržajem” i bili spremni, kada dođe vreme, da “dignu glas” protiv Solženjicina, koga Zapad, “kao i sve izdajnike, zdušno podržava”.

foto: ap photo

KADROVI REŠAVAJU SVE

To je bilo nešto novo u sovjetskoj praksi: dok su ranije zabranjivali i palili rukopise, a njihove autore slali u logore iz kojih se većina nije vratila, sada je KGB sam štampao proskribovana dela Solženjicina, pripremajući, u dogovoru sa Partijom, jednu drugačiju vrstu obračuna.

Partijski kadrovi znali su za sadržaj konfiskovanih Solženjicinovih romana, to je bila “strogo poverljiva nomenklatura glasnosti”, kako je to nazvao sam Solženjicin. Partijska nomenklatura je i ranije bila protiv njega, samo se metod sada promenio: neće ga hapsiti.

Ranije su nesretnike zatvarali ni zbog čega, sada KGB protiv njega ima neverovatnu kolekciju materijala, dovoljnu za doživotnu robiju, ali ga ostavlja na slobodi. Mogli su ga strpati u ludnicu. Tamo je mesta bilo dovoljno. Za vreme Andropova kao šefa KGB-a, otvoreno je 37 novih psihijatrijskih klinika, kao da su sovjetski građani odjednom masovno poludeli.

Jer, samo lud čovek ide protiv vlasti – ako kritikuje, treba ga lečiti. Dijagnozu potpisuje sekretar partije.

Solženjicin je shvatio novu taktiku glavnog partijskog ideologa. Odlučili su da ga uguše postepeno, polako, malo po malo. Naravno, neće im to dozvoliti. Odavno je on odbacio svoju raniju smirenost i skromnost. Novim birokratskim liderima treba pokazati zube. Prisetio se svog logoraškog iskustva: ako si slab, zgaziće te. Imao je u rukama dva značajna aduta – samizdat u Rusiji i štampu na Zapadu.

Onemogućen da objavljuje, Solženjicin se okrenuo samizdatu. Ne samo njegovi književni tekstovi, već i saopštenja, izjave i komentari, počeli su da kruže Moskvom, Lenjingradom i drugim velikim gradovima. Iznosio je svoja mišljenja i analize aktuelnih događaja, otvoreno kritikovao pojedine poteze i mere vlade i partije.

Zapadna štampa je sve to sa zadovoljstvom prenosila.

DOPISNIK IZ KGB

A onda je došlo do prave eksplozije: Solženjicinov roman Odeljenje za rak objavljen je u Nemačkoj i Britaniji. Bio je iznenađen i sam autor. Mogao je da pretpostavi da će samizdat romana stići na Zapad, ali on nikome nije dao saglasnost za objavljivanje. Odmah je poslao pismo italijanskom komunističkom listu “l’Unità” i negirao da je bilo kome dao saglasnost da objavi njegov roman u zapadnim zemljama. Slično pismo Solženjicin je uputio i glavnom uredniku “Literaturne gazete”.

Reagovao je urednik emigrantskog časopisa “Grani” iz Frankfurta, koji je prvi objavio delove Odeljenja za rak. On je poslao kratku poruku Tvardovskom:

“Obaveštavam vas da je KGB preko Viktora Luisa poslao kopiju romana za objavljivanje na Zapadu kako bi na taj način sprečili publikovanje u vašem časopisu. Zato smo odlučili da ga odmah objavimo mi”.

Viktor Luis je bilo poznato ime među stranim novinarima u Moskvi. Iako sovjetski državljanin, on je bio akreditovan kao stalni dopisnik londonskog lista “Evening News”. Bio je zapažen jer je pre svih dopisnika velikih agencija i listova objavio više ekskluzivnih informacija. Na primer, prvi je objavio vest o smeni Hruščova, memoare Staljinove ćerke Svetlane Alilujeve dostavio je nemačkom “Sternu”.

Među stranim dopisnicima u Moskvi važio je za provokatora i saradnika KGB.

(Nastaviće se)