Strašno delo

Krisp, najstariji, mada vanbračni sin cara Konstantina, komandant mornarice cele Rimske imperije, ništa nije unapred naslutio. Neiskusan i naivan, poverljiv i pun samopouzdanja, nije ni pokušao da za sebe organizuje posebnu obaveštajnu službu niti da se okruži telohraniteljima. Kao i uvek, i poslednje večeri svog kratkog života legao je rano, sa namerom da ustane u zoru, pa posle svakodnevnog vojničkog treninga da isplovi admiralskim brodom i obiđe postrojenja na nekim dalmatinskim ostrvima. Kad su ga usred noći probudili nepoznati oficiri sa isukanim mačevima, bio je uveren da je reč o zaveri protiv Carstva, takođe i protiv njegovog oca. U spavaćoj sobi nije imao ni oružje, nije mogao da se brani.

Izveden je pred vojni sud i optužen zbog preljube sa maćehom, caricom Faustom. Mislio je da je sve upereno protiv Konstantina. Insistirao je na svojoj nevinosti, pokušavao da mu glas ne zvuči ni očajno ni molećivo, nego ponosno i dostojno Rimljanina, i to carskog porekla. Verovao je da se ta glupa komedija izvodi da bi se zavarala javnost. Nijednog trenutka nije poverovao da je naređenje da mu se sudi stiglo lično od Konstantina.

„Čuvajte se! Moj otac će vam se ljuto osvetiti!“ To su bile njegove poslednje reči u sudnici.

Bilo je letnje jutro i sunce se tek podiglo iznad plave pučine kad su mu vezali ruke na leđima i izveli ga u dvorište, gde je već čekao dželat. Pokušao je da se seti neke molitve koju je naučio od Laktancija i da je izgovori u sebi, ali mu se čak i to činilo kukavičlukom. Suočen sa smrću, nije hteo da potraži milost čak ni od nevidljivog i njemu od samog početka ne sasvim ubedljivog boga. Ako ga ima, kao nevinog moraće da ga primi na nebu.

Srećom, iznenađenje ga je toliko ošamutilo da svega nije ni bio sasvim svestan. Grube ruke naterale su ga da klekne. Opirao se jer je taj položaj smatrao nedostojnim za umiranje. Trzao se, zbog čega dželat nije uspeo prvim zamahom da mu odseče glavu, nego ga je oštrom sekirom samo pogodio u rame. Krv je šiknula ispod meke, bronzane kože, bol je bila strahovita, svest još nije izgubio, ali više nije imao snage, pa su morali da mu nameste glavu na panj. Drugi udarac je presekao njegov, kratki, muški vrat.

Istog časa, najbržim brodom je krenuo kurir da izvesti cara Konstantina o izvršenju presude. Pošto ga nije zatekao u Nikomediji, oficir sa specijalnom tajnom porukom izvestio je samo prefekta tajne službe Merkurija i pošao dalje za carem. Zatekao ga je u Meziji, u rodnom Naisusu.

Konstantin je pročitao izveštaj. Pozvao je Ablavija. Bezbojnim glasom mu je saopštio:

„Izvršeno je. Umro je hrabro.“

„Da li je išta priznao?“

„Nije. Ponašao se kao da misli da je to zavera protiv mene. Kao da gine za mene.“

„Zar se nijednog trenutka nisi pokajao, gospodaru? Zar nisi razmišljao da li da za vesnikom smrti pošalješ bržeg, koji bi stigao blagovremeno da zaustavi to strašno delo?“

„Kažeš strašno delo?“

Konstantin ustade i krenu kroz galeriju sa stubovima. Pošto prefekt garde nije imao smelosti da pođe za njim, car mu dade znak da ga prati.

„Ti još uvek ne veruješ u zaveru? Bio mi je to najbolji sin. Meni najsličniji. Moje drugo ja… Moja reinkarnacija…“

Car pokleknu i Ablavije jedva stiže da ga uhvati i zagrli. Naslonivši glavu na rame najvernijeg prijatelja, Konstantin je dugo jecao. Najzad je smogao snage da nastavi.

„Upravo zbog toga morao je da posegne za purpurom i za Faustom. Ja bih to svakako učinio na njegovom mestu.“

Pođoše još nekoliko koraka. Konstantin se osloni na Ablavija i nastavi:

„Carstvo svoju novu istoriju nije smelo da započne uspelim ustankom protiv imperatora. To nisam smeo da dozvolim. Zbog toga sam morao tako da postupim. Više bih voleo da je uspelo obratno, da je on ubio mene. To je naš fatum…“

Naredio je da se kurir koji mu je doneo tu užasnu vest bogato ugosti, ali da mu se u poslednji pehar dobrog vina stavi otrov koji deluje brzo i bezbolno. Taj oficir je isuviše znao. Merkuriju u Nikomediju posla drugog kurira. Nalog je bio kratak:

„Izvršiti i drugi deo naređenja!“

Zanemelom Ablaviju je objasnio:

„Ako sam žrtvovao njega, ne mogu ni nju da poštedim.“

Fausta se onako usamljena najzad odlučila da zamoli da se vidi sa Jelenom. Tek je tada saznala da careva majka više nije u Nikomediji, nego u nekoj banji sa toplom vodom. Zaželela je da razgovara sa episkopom Euzebijem, rekli su joj da je već odavno udaljen iz grada, premešten u neku daleku provinciju. Decu su vaspitači odveli na letovanje, a da je nisu ni pitali. Uopšte nije znala šta se događa. Robinje su joj preporučile jednu Egipćanku, Zalahiru, da joj predskaže budućnost. Iako vaspitavana pretežno u hrišćanskom duhu, Fausta nije bila sigurna da li ima ili nema zlih i dobrih demona. Debela, tamnoputa žena učini joj se simpatična:

„Moraš dozvoliti da učinim sve što treba po redu, gospodarice, nemoj mi smetati…“

Izvadila je iz svoje korpe velikog prekrasnog mačka. Zamolila je da se svetlost baklji priguši.

„Ovaj stočić će biti dobar.“

Milujući mačka donela ga je pred okrugli, bakarni stočić, oko koga je bilo nekoliko tronožnih, niskih sedišta.

„Sedi nasuprot mene, gospodarice. Sedi i ćuti…“

I dalje je milovala mačka koji je visoko podigao rep. Zenice njegovih zelenih očiju širile su se u polumraku. Fausta je čekala. Iznenada je Egipćanka iz nabora širokog rukava svoje haljine izvadila nož i mačku rasporila trbuh jednim pokretom. Fausta je vrisnula.

„Smiri se, gospodarice, smiri se!“, naredila je vračara uobičajenim, poslovnim glasom. „Bilo bi bolje da smo žrtvovali crnog bika, samo što bi bilo nemoguće da to s njim izvedemo tajno u palati, ali nekakva vrela creva i džigericu, a naročito srce, moram da vidim, kako inače da sagledam tvoju budućnost?“

Mrmljala je nerazumljive reči, ali to nije činila nimalo tajanstveno nego kao kad starice nerazgovetno pričaju za sebe. Ploča stola bila je sva krvava, debele tamnopute ruke prebirale su dosta dugo po iznutricama. Fausta se nije usudila ni reč da kaže, s mukom se uzdržavala da ne povrati, samo je čekala kad će sve to najzad da se završi. Kajala se što je zahtevala da joj se dovede veštica.

Onda Zalahira tako zatrese glavom da joj je dugačka, neuredna kosa zalepršala.

„Naredi, gospodarice, neka mi donesu da operem ruke…“

Fausta pljesnu rukama. Zapanjenim robinjama koje su utrčale izdala je odgovarajuća naređenje. Egipćanka Zalahira dugo je prala ruke u srebrnoj zdeli sa lepim reljefima, koja je bila napunjena vodom i ružinim laticama.

„Gde možemo da sednemo, gospodarice?“

Fausta je odvede u jedan salon.

„Šta da radimo, gospodarice, kad ti sve znaš. Ja ništa novo ne mogu da ti kažem, ja prosto ne vidim da ti imaš ikakvu budućnost.“

„Kako to?“

„Ti više nećeš živeti. Sama najbolje znaš kako te je purpurni šal kao slučajno stegao oko vrata i to baš u času kad si mislila da se vraćaš u mladost i da ćeš još jednom biti srećna. Zar ne znaš?“

„Znam“, šapnu Fausta iznenađeno. „Naravno da znam. Ali otkud ti znaš?“

„Videla sam u utrobi životinje. Objašnjenje ćeš morati da nađeš sama. Dužna si mi deset zlatnika, ali kao carica mogla bi da mi daš i više. Mnogo sam volela tog mačka.“

Fausta naredi da Egipćanki daju dvadeset zlatnika. Nije znala šta da radi. Jedva je čekala da vračara ode, pa joj nije postavljala dodatna pitanja.

Prošlo je još nekoliko dana. Nije želela da razmišlja ni o čemu. Jednom zamoli da joj dođu muzičari, ali već posle pola sata ih otpusti, pre nego što su završili svoj komad, čak ni za njih nije imala strpljenja.

Svake večeri pre spavanja dosta dugo je sedela u svom kupatilu, u velikoj mermernoj kadi. Negovala je telo, davala tačna uputstva robinjama kako da je masiraju, kojim mastima da je mažu, koja eterična ulja da sipaju u vodu, mada se pitala čemu sve to, za koga?

Jednom joj se učinilo da je kupatilo suviše zagrejano, zausti da izrekne prekor što su usred leta toliko založili peći, mogli su odnekud da donesu već zagrejanu vodu. Mrzelo ju je i da zanoveta. Pošto je imala prilike da razgovara samo sa poslugom, gotovo da se odučila od opštenja sa ljudima. Sedela je u vreloj vodi i milovala svoje lepe grudi, za koje niko ne bi rekao da su dojile već petoro dece. Učinilo joj se da u prostoriji ima isuviše pare, ali još uvek nije rekla ništa, htela je da izdrži što duže. Trgla se kad je čula korake. Usred pare pred njom se pojavio Merkurije.

„Šta ti tražiš ovde?“, viknu uvređeno, prekrstivši ruke preko dojki. „Reći ću Konstantinu!“

Merkurije se pokloni:

„Tvoj uzvišeni suprug ti poručuje da je Krispu odsečena glava zbog toga što ga je izdao. Poručuje ti da gorko plače nad smrću svoga sina i svoje žene. Razume vas, ali ne može drugačije. Ne želi da patiš. Želi ti laku smrt!“

Kad je pokušala da gola ustane, uprkos tom stranom muškarcu koji je stajao pred njom, snažne ruke crnih robinja zadržaše je u kadi. Tada je tek shvatila strašnu sumnju. Htela je da vikne, ali je znala da bi to bilo uzalud. Merkurije je nestao u pari, svakako je već izašao iz kupatila. Ostala je sama sa robinjama koje su imale jasna naređenja.

„Ne morate me držati. Ostaću u kadi. Kaliopa!“

„Da, gospodarice.“

„Tebi će verovati. Nadam se… Reci upravitelju dvora da sam poručila da svakoj od vas daruju po tri zlatnika… I da za uspomenu na mene podelite među sobom nakit koji sam danas nosila…“

Razmisli da li nešto da poruči deci. Nije nalazila prave reči. Neka im Konstantin kaže šta želi. Pošto više nije bilo Krispa, svakako će Carstvo predati njima ili jednom od njih. Sledeći car biće jednog dana jedan od njena tri sina. Sve je teže disala, ali nije se bojala.

Pokušala je da misli na barku sa purpurnim jedrima i Krispa koji je njome vešto upravljao. Kao da je to bio jedan mlađi, nešto finije građeni Konstantin. Učini joj se da joj je dodirnuo kolena. I ništa više.

***

O pravim razlozima zašto je Konstantin 326. godine naredio pogubljenje prvorođenog sina Krispa i žene Fauste nemamo tačnih podataka. Euzebije i Laktancije, dva savremenika koji pišu o tom dobu, čak ne pominju tu važnu, nepobitnu činjenicu. Zahvaljujući nešto docnijim, verodostojnim antičkim istoričarima ipak nema nikakve sumnje da se sve dogodilo otprilike kao što je ovde opisano. Činjenice su činjenice, ali motive smo sami morali da potražimo.

Prema jednoj verziji Fausta je optužila Krispa da je pokušao da je siluje, kako bi ga isključila iz nasledstva. Konstantin ga je zbog toga ubio, ali kada je saznao da ga je Fausta prevarila, ubio je i nju. Nama to nije zvučalo logično. Druga verzija je da je posumnjao u zaveru Krispa i Fauste protiv njega. Naravno da je to mogla da bude i dvorska intriga.

Starorimsko pravo izričito je predviđalo smrtnu kaznu za brakolomstvo maćehe sa pastorkom. Konstantin je baš te 326. godine ne samo potvrdio, nego i pooštrio taj zakon.

Krispa je neosporno osudilo sudsko veće u današnjoj Puli. Znamo da je pravilo u Rimskom carstvu tog vremena bilo da se „zbog određenih zločina krivcima sudi i presuda izvršava u provinciji u kojoj je zločin počinjen ili u kojoj je prestupnik uhvaćen„. Međutim, ovde je bila reč o carevom sinu i komandantu mornarice. Nemoguće je da je suđenje održano i pogubljenje izvršeno bez Konstantinovog znanja. Da su mu sina ubili na osnovu sudske farse, a bez njegovog naređenja, car bi se ljuto osvetio, pa bi o tome bilo podataka koji bi dospeli do nas.

Znamo takođe i da je naređeno da se izbrišu sve uspomene na Faustu, da se izvrši damnatio memoriae. To je značilo rušenje kipova i povlačenja novca sa njenim likom iz opticaja.

***

Sada je ceo poznat svet ležao pred Konstantinovim nogama. Otputovao je u Rim da bi proslavio dvadesetogodišnjicu naimenovanja za cara. Ujedno se proslavljao i trijumf povodom pobeda koje su obezbedile jedinstvo Carstva. Po starom običaju, vozio se do Kapitola stojeći u dvokolicama sa robom do nogu koji mu je šaputao staru opomenu:

„Seti se smrti! Seti se smrti!“

A setio se kako je Krispu govorio o tom običaju vezanom za trijumf. Mislio je o smrti sina i žene kao da nisu pogubljeni po njegovom naređenju, nego ih je sudbina otela. I na svoju smrt koja će jednom uslediti. Verovatno uskoro. Ipak je ponosno podigao glavu. Uprkos tradiciji da trijumfator bude skroman, prvi put je u Rimu nosio na glavi istočnjačku dijademu ukrašenu biserima i dragim kamenjem, oznaku apsolutnog gospodarstva. I pred Senat je stigao tako, u purpurnoj odeći. U palati je primao sedeći na prestolu pod carskim baldahinom, ali nije otišao da prinese obaveznu žrtvu Jupiteru. Pesnik Optatijan Porfirije deklamovao je panegirik.

Bio je to onaj isti Porfirije koji ga je kao prefekt služio u Treverisu i koga je, u trenutku ljubomore, prognao u Bitiniju. Da ga je tada ubio, da ga je bez razmišljanja sasekao mačem, možda se posle više niko ne bi usudio da podigne pogled na Faustu, možda bi sada bili živi ona i Krisp i delili čast trijumfa s njim. Zašto je taj čovek postao pesnik? Kako se usudio da izađe pred cara? Konstantin se rastužio. Porfirijeva pojava bila je za njega strašnija opomena od šaputanja roba u dvokolici pobednika.

Rimskog episkopa Silvestra primio je sedeći na prestolu, dok je starac morao da stoji pred njim.

„Nezadovoljni smo što nisi bio u Nikeji na vaseljenskom saboru. Šta to znači? Da ne smatraš da si ti iznad našeg Carstva?“

„Spasitelj naš, Isus Hristos, učio nas je da Bogu dajemo što je Božje, a caru carevo. Što je carevo nikada ti nećemo uskratiti. A u Nikeju na tvoj ljubazan poziv zaista nisam mogao da dođem zbog bolesti. Kao što vidiš i sada jedva stojim na nogama.“

Konstantin je razumeo prekor i naredio da se episkopu donese stolica.

„Moja pisma si valjda primio? Odgovorio nisi. Da li se slažeš sa odlukama Sabora?“

„Moji ovlašćeni predstavnici, koje sam blagoslovio pre nego što će krenuti na put, potpisali su dokument, care Konstantine, što naravno znači da ga prihvatamo u celosti.“

„To me raduje. Smatram da smo se sporazumeli. Na zemlji gospodar sam ja. Verovatno je to i Božja volja, inače tako ne bi moglo biti, zar ne?“

Pošto su u centru Rima stajali hramovi mnogih starih božanstava i nije bilo slobodnog građevinskog prostora, nekoliko novih hrišćanskih crkava počeli su, uz izdašnu carevu pomoć, da grade odmah izvan zidina grada.

Konstantin je iz Rima dao nalog da se i u Treverisu takođe započne sa izgradnjom trobrodne bazilike. Da bi se napravilo mesto za nju, naredio je da se poruši bivša palata njegove majke Jelene.

„Njoj taj dom više neće biti potreban. Nećemo se više nikad duže vreme zadržavati u tom gradu.“

„Ali u svečanoj sali te zgrade ima nekoliko lepih slika na zidovima koje te prikazuju sa tvojom uzvišenom porodicom. Da li da ih možda pre rušenja preslikamo?“

„Ne treba. Tu se nalazi i Faustin lik. Ima uspomena koje moramo da izbrišemo.“

Sa majkom Jelenom sreo se u Akvileji. U trpezariji iznenada se našao pred freskom koja je prikazivala herkulijevsku dinastiju, Maksimijana i Konstancija Hlora sa porodicama. Bila je prikazana i scena njegove veridbe. Jedva je sebe prepoznao u liku mladića sa zlatnim šlemom ukrašenim paunovim perjem. U prvom trenutku učinilo mu se da je to Krispova slika. Sebe se takvog nije sećao, ali sina jeste. U licu trogodišnje devojčice lako je prepoznao Faustu sa kojom su ga verili dok je ona još bila dete.

„Dođi, majko. Idemo… Hajde da se povučemo u tvoje odaje!“

Lice mu je bilo kao na bistama od mermera, nepokretno i hladno, sve dok nije ostao nasamo sa Jelenom. Onda se bacio na njenu postelju i dugo plakao, a ona je klekla pred raspeće koje je uvek moralo da bude u sobi u kojoj je ona spavala, pa se molila na svoj način.

„Gospode svevišnji, ti koji si žrtvovao svog sina jedinca, ti ćeš shvatiti bol mog sina, shvatićeš i bol jedne majke, shvatićeš onog ko je verovao da sina mora da žrtvuje za dobro više i važnije od svoje ljubavi i sreće. Moj sin, čovek i sin čovekov, koji je od prašine postao i u prašinu će se vratiti, žrtvovao je svog sina za dobro ovozemaljskog Carstva koje mora da preuredi u Tvoju slavu, kao što si Ti svojega dao za spas sveta i duše svih nas. Zbog toga nas blagoslovi u našem bolu, a Fausti i Krispu, mom ljubljenom unuku, podaj da se nasele u carstvo nebesko…“

Konstantinovi lekari već su navikli da njihov gospodar bez jakog napitka više ne može da spava.

***

Crkve koje je Konstantin osnovao 326. godine još se i danas zovu „fuori le mora“ – izvan zidova. To su San Paolo iznad navodnog groba svetog Pavla, Sant’ Agnese u via Nomentana i San Lorenzo, obe podignute na grobovima tih mučenika. Na terenu na kojem je stajala carska vila u čast dva rimska mučenika izgrađena je takođe crkva SS Pietro e Marcelino. Ona je bila povezana sa velikim carskim mauzolejem okrugle osnove. U njemu je posle smrti položena careva majka, sveta Jelena. Zbog toga se taj mauzolej i danas zove njenim imenom.

Od bazilike sagrađene na mestu Jelenine palate u današnjem Triru ništa nije ostalo u izvornom obliku, jer je na delu temelja i jezgra u XI veku započeta izgradnja katedrale, koja je dograđivana sve do 1716. godine.

O susretima Konstantina i pape Silvestra nemamo nikakvih pouzdanih podataka. Postoje samo legende, među kojima i jedna istorijski neprihvatljiva, da je Silvestar krstio Konstantina još 316. godine i zauzvrat dobio na poklon Lateransku palatu. Mnogo docnije, u XVI veku, nastala je Rafaelova slika na kojoj je prikazano Konstantinovo krštenje. Tu verziju su jedno vreme naročito forsirali rimokatolički letopisci, izvodeći iz te bajke određena prava za rimskog episkopa, koji je istovremeno kao papa postao glava cele katoličke crkve, a što su poricale ostale hrišćanske crkve, naročito pravoslavna. Izvesno je da su se te dve istorijske ličnosti svakako morale sresti, pa je zbog toga mašta romanopisca imala slobodan prostor.

Što se tiče odnosa današnje crkve prema Jeleni i njenom sinu Konstantinu Velikom, možda je ovde najpogodnije da se citira „Opća crkvena istorija“ Jevsevija Popovića, nekadašnjeg profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Černovicima. Govoreći o Konstantinu on kaže:

„Zahvalna crkva stavila je njega i njegovu mater u red svetitelja, jer su Konstantin i Jelena oko širenja hrišćanstva stekli takvih zasluga, koje su slične zaslugama samih apostola. Zapadna crkva je tu čast, međutim, ukazala samo materi carevoj, Jeleni.“

ŽENA I SIN: Fausta…

…i Krisp na novcu iz 325-326 g,…

…glava mlade Fauste, Luvr

IZ RAFAELOVE RADIONICE: Konstantinovo krštenje, 1520-24, Vatikan

Sarkofag Svete Jelene, Rim

Konstantin Veliki i njegova majka Jelena, Berat, Albanija

Konstantin Veliki i papa Silvester, oko 1246, Rim

Sveta Jelena na slici Koneljana, 1495.