Navodno su Arabljani, mnogo pre otkrića vakcine, davali maloj deci osušene komadiće rana obolelih, pokušavajući da tako razviju otpornost na zarazne bolesti kod zdravih organizama. Evropski trgovci koji su putovali na istok svedoče da su neka deca od ovog leka dobijala bolest i umirala, ali se događalo da postanu i otporna na zarazu.
Krajem XVIII veka, zapadna Evropa, obavijena strepnjom od smrtonosne zaraze malih boginja, bila je spremna za takvu vrstu cepljenja. No, umesto da pacijentima daje smrtonosni virus malih boginja i time rizikuje da se zaraze, engleski lekar Edvard Džener (1749–1823), danas poznat kao „otac imunologije“, dao je 1776. godine osmogodišnjem dečaku Džejmsu Fipsu malo sadržaja ranice od bezopasnih, kravljih boginja.
Organizam dečaka je savladao malu dozu virusa i stvorio antitela, proteine kojima je naoružao bela krvna zrnca, zaštitivši ćelije od budućih napada virusa. Pošto su izazivači malih i kravljih boginja vrlo slični, dečak je razvio imunitet na obe zaraze. Tako je nastala prva vakcina, mada su tek mnogo kasnije otkriveni sami mikroorganizmi koji izazivaju ovu, danas jedinu sasvim neutralizovanu zarazu.
„Kad napustimo majčinu utrobu i uđemo u ovu dolinu suza, osvajaju nas mikrobi koji doživotno ostaju naši sadruzi. Mi i oni obično koegzistiramo u stanju vojne neutralnosti i ravnoteže. Ali, ljudi u sebi stalno nose hronično breme zaraznih bolesti“, kaže poznati epidemiolog Edvin Denis Klibron, u radu „Kuge i pandemije: prošlost, sadašnjost i budućnost“.
NOVA PRETNJA: Nedavno se toj grupi pretećih podstanara ljudskog tela pridružio i novi oblik virusa gripa H1N1, svinjskog, odnosno meksičkog gripa, koji je početkom nedelje dostigao peti od mogućih šest nivoa uzbune od globalnog širenja zaraze. No, u trenutku kad se završava priprema ovog broja „Vremena“ broj zaraženih od meksičkog gripa iznosi 1490, a zaraza se proširila na dvadeset država sveta. Mada je pretpostavljena smrtnost bila desetostruko veća, do sada je potvrđeno samo trideset smrtnih slučajeva izazvanih novim virusom.
Ceo svet je na trenutak odahnuo jer se ispostavilo da virus ne uzima dramatičan broj žrtava, ali u poslednjim saopštenjima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i dalje se poziva na oprez. Virusi ovog tipa nailaze u talasima, a svaki sledeći je smrtonosniji od prethodnog. „Jedina stvar koja se sa sigurnošću može reći o virusima gripa jeste da su oni sasvim nepredvidivi. Niko, trenutno, ne može da kaže kako će se pandemija razvijati“, rekla je doktorka Margaret Čen, generalna direktorka WHO-a, u obraćanju pred Ujedinjenim nacijama, dodajući ono što se često moglo čuti, „da svet nikada nije bio bolje spremljen za pandemiju“.
Pandemije – naziv koji zaraza dobija ako se proširi na ceo svet, od grčkog pan demos, što znači svi ljudi – danas su gotovo neizbežne u okolnostima izuzetne povezanosti i pokretljivosti ljudi i roba, što je mišljenje većine epidemiologa. No, pandemije će se proširiti i imati strašne posledice samo pod uslovom (što se često izostavlja) da sistem zaštite javnog zdravlja u nekom trenutku ostane ravnodušan i bez efikasne reakcije na pojavu novih patogena.
PRIRODNI NEPRIJATELJI: Šta smo mogli da vidimo iz dosadašnjih reakcija pred pojavom novog oblika lakoprenosivog virusa H1N1? Osim da je pretnja od nastanka zaraze shvaćena izuzetno ozbiljno, saznali smo kako pandemija gotovo u istom danu ugrožava ekonomske tokove, ali i da se, zahvaljujući tome što, osim u specifičnim slučajevima, državne i regionalne granice nisu zatvorene, trguje ne samo drugim robama već i svinjskim mesom (koje termički obrađeno ne utiče na pojavu bolesti).
No, pažljiv posmatrač je mogao primetiti i kako je sistem zaštite od pandemija postao centralizovan i izuzetno brz. Posle iskustva sa ptičjim gripom, organi WHO-a su očigledno preuzeli ogroman autoritet nad državnim službama koje su, gotovo u celom svetu, sledile savete svetske organizacije. U Srbiji su sve vesti o svinjskom gripu prethodnih dana bile zasute komentarima o svetskoj zaveri farmaceutskih kompanija, masonskih društava i maskiranja svetske ekonomske krize, ali su zdravstvene vlasti, mimo opšteg raspoloženja, brižljivo sledile uputstva WHO-a.
Sa ovom epizodom, svet iznova otkriva kako je primoran da neprekidno i još uvek vodi drevni rat protiv zaraznih bolesti, onaj koji je sa eksperimentom doktora Dženera počeo da se odvija na štetu mikroba, a u korist ljudi. Tokom XIX veka, u nizu otkrića, ispostavilo se da čitavi rojevi raznih mikroba nastanjuju ljudsko telo, od kojih su samo neki patogeni. No, oni su, zapravo, čovekovi poslednji prirodni neprijatelji.
Tako bakterije, sićušni organizmi sastavljeni od samo jedne ćelije, izazivaju kugu, lepru, koleru, tuberkulozu, upalu pluća, antraks, difteriju i razne druge bolesti. Deset puta manji virusi, koji su dobili ime po latinskoj reči „otrov“ kao savršeni paraziti bez ikakvih životnih prohteva osim da zaraze domaćina, izazivaju besnilo, grip, kijavicu, sve vrste boginja, zauške, žutu groznicu, herpes, hepatitis i sidu.
LEKCIJE IZ PROŠLOSTI: Mere i metode borbe protiv njih su se menjale sa svakim novim talasom pandemija. Ako se izuzme bakterija kolere koja preživljava u spoljnjem svetu, pokazalo se da većina opasnih mikroba ne može da preživi bez tela domaćina u kome bi se hranila, tako da je krajem XIX veka shvaćeno kako je ultimativni zahtev za prevenciju zaraze negovanje lične, ali i društvene higijene.
Danas se u većini zemalja pljuvanje na ulici, kijanje bez zaštite i svako drugo ponašanje kojim se telesne tečnosti izbacuju u spoljni prostor smatra nepristojnim i neprihvatljivim. Uvođenje takvih društvenih obrazaca u najvećoj meri je proisteklo iz kampanje protiv širenja tuberkuloze sa početka XX veka, koja je, u suštini, najviše doprinela obuzdavanju ove zaraze.
Međutim, u odgovoru na ljudske mere zaštite, mikrobi su razvili razne strategije za opstanak. Glavna nevolja je njihova promenjivost – zbog čestih mutacija, virusi menjaju strukturu i tako uspevaju da prevare antitela. „Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu“, kaže doktor Frederik Liberman, junak kultnog romana Besnilo Borislava Pekića.
Ubilačke sposobnosti virusa možda mogu da očaraju i nekog izvan književne stvarnosti, ali u realnosti, status najefikasnijeg ubice i dalje pripada čoveku. Referentne svetske laboratorije uspevaju da prate promene virusa i da za mnoge od njih razviju vakcine u relativno kratkom roku od pojave njihovih novih oblika. Moguće je sićušnog neprijatelja ubiti i direktno – kao što se bakterije usmrćuju antibioticima, u slučaju virusa mogu se koristiti antivirusni lekovi. No, cepljenje malim dozama izazivača bolesti i danas je najjače oružje protiv bilo koje zaraze.
Grip je zarazna bolest koju kod sisara i ptica izazivaju virusi Orthomyxoviridae. Među pet tipova – A, B i C, Isavirus i Thogotovirus, sve tri dosadašnje pandemije gripa u XX veku izazvali su virusi tipa A, koji ima mnogo podtipova: španski H1N1, azijski H2N2, hongkonški H3N2, kao i ptičji H5N1. Virusi gripa neprekidno mutiraju, menjajući sekvence, antigene, u genetičkom materijalu. To se može dogoditi na dva načina: antigenskim driftom (postojeći antigeni u virusi se sezonski delimično menjaju, na šta čovek ima delimičan imunitet) ili antigenskim šiftom (kombinovanjem antigena iz različitih virusa nastaje nova klica na koju niko nema imunitet).
ENDEMSKI OBLICI H1N1
Neki od virusa gripa žive endemski, samo u jednoj životinji, pa se stoga razlikuju ljudski, ptičji, svinjski, konjski i pseći.
MEKSIČKA MUTACIJA
Klasični virus H1N1, koji sezonski obilazi svet, mutirao je kod svinje antigenskim šiftom – kombinacijom više raznih antigena nastala je nova klica.
PRELAZ NA ČOVEKA
Novi mutirani virus podtipa H1N1 prelazi na čoveka.
EPIDEMIJA
Kao i svaki virus H1N1 nova klica se lako prenosi među ljudima.
Yersinia pestis (BUBONIČKA KUGA)
Bacil Yersinia pestis je gramnegativna bakterija koju prenose glodari, posebno pacovi. Kod ljudi izaziva sva tri oblika kuge – pneumoničku, septicemičku i buboniču. Kako je kuga oduvek bila sinonim za zaraznu bolest, među više smrtonosnih epidemija zabeleženih u Starom veku, verovatno neke uopšte nisu bile prave kuge. Jedna od najstrašnijih zaraza u istoriji, bubonička kuga, poznata kao „crna smrt“, raširila se svetom od 1347. do 1351. godine i usmrtila gotovo 75 miliona ljudi. Ostavljajući dubok trag na običajima i u svakodnevnom životu, u srednjovekovnoj Evropi je ubila oko 20 miliona ljudi, što je u to doba činilo trećinu evropske populacije. Tokom XVII i XVIII veka se javila u više od 100 talasa i manjih epidemija širom sveta, a poslednja pandemija kuge je došla iz Kine sredinom XIX veka.
VIRUS H1N1 (ŠPANSKA GROZNICA)
Kao i svi ostali virusi gripa, H1N1 se prenosi aerosolno, česticama koje oboleli izbacuje kijanjem, ali se može prenositi i kontaktom sa drugim telesnim česticama. Španska groznica, pandemija gripa tipa A podtipa H1N1, raširila se svetom u nekoliko talasa od 1918. do 1920. godine. Usmrtila je više od 40 miliona ljudi širom sveta. Smatra se da je ova pandemija odnela više žrtava nego Prvi svetski rat. Pored ove, u XX veku su se dogodile još dve pandemije gripa: azijski grip (1957–1958) i hongkonški grip (1968–1969), koji su usmrtili oko tri miliona ljudi.
Vibrio cholerae (KOLERA)
Gramnegativna bakterija koja izaziva koleru je jedan od retkih zaraznih bacila koji živi slobodno, kao plankton u vodi. Kolera je jedna od najbržih i najsmrtonosnijih bolesti. Kad iz zaražene vode dospe u čoveka, bakterija oslobađa karakteristični toksin koji kod bolesnika izaziva dijareju i dehidraciju. Bolest napreduje za svega četiri do 12 sati, a bez primene terapije, dovodi do smrti za samo 18 sati. Kolera se u periodu od 1816. do 1966. godine širila u sedam poznatih pandemija, a svaka od njih je u raznim delovima sveta ubila po više desetina hiljada ljudi. Kolera se javlja i danas ubijajući više desetina ljudi godišnje.
Variola vera (MALE BOGINJE)
Variola ili Variola vera je jedan od retkih virusa koje je čovek potpuno istrebio. Virus je izazivao jednu od najstrašnijih bolesti koja je napadala čoveka – male boginje, koje su taj naziv dobile u XV veku, da bi se razlikovale od velikih boginja, kako se tad nazivao sifilis. Smatra se da su male boginje usmrtile skoro 75 odsto populacije Asteka u Srednjoj Americi, a tokom XVIII veka su svake godine ubijale po 400.000 Evropljana. Samo u XX veku, od malih boginja je umrlo između 300 i 500 miliona ljudi. Poslednja veća epidemija dogodila se u Jugoslaviji u martu 1972. godine kad je zaraženo 175 ljudi, od kojih je 35 umrlo. Revakcinacijom cele populacije i potpunom blokadom žarišta bolesti tadašnja SFRJ je, po mišljenju svetskih eksperata, zapanjujuće efikasno zaustavila širenje zaraze. Prema podacima WHO-a, virus Variole je 1979. godine potpuno istrebljen sa planete Zemlje, zahvaljujući vakcinaciji i drugim zdravstvenim merama.
VIRUS HIV (SIDA)
Virus HIV-a se širi svetom od 1969. godine. Spada u grupu retrovirusa, a prenosi se krvlju, majčinim mlekom, semenom i vaginalnom tečnošću. Posle perioda inkubacije, izaziva sindrom opadanja sposobnosti imunskog sistema organizma, što je zapravo smrtonosna i neizlečiva bolest sida. Ova zaraza predstavlja najveću savremenu pandemiju. Od 1. decembra 1981. godine, kad je registrovana, usmrtila je 25 miliona ljudi. Smatra da će do 2025. ubiti skoro 200 miliona ljudi.
BAKTERIJE Rickettsia (TIFUS)
Izuzetno sitne gramnegativne bakterije iz roda Rickettsia izazivaju razne vrste tifusa, koji je poznat i kao bolest kampova ili logora. Svoj najveći efekat, tifus je postizao tokom ratnih sukoba i mogao se smatrati jednim od najubitačnijih oružja koje je kosilo svakog neprijatelja. U Prvom i Drugom svetskom ratu nekoliko epidemija tifusa je ubilo gotovo deset miliona ljudi.
Mycobacterium tuberculosis (TUBERKOLOZA)
Opaku plućnu bolest, tuberkulozu, skraćeno TB, izaziva patogena bakterija Mycobacterium tuberculosis, koju je 1882. otkrio Robert Koh. Ona se prenosi vazduhom sa čoveka na čoveka i smatra se da je njome zaražena trećina populacije. U XIX veku, tuberkuloza je ubila četvrtinu stanovništva Evrope. Sama bolest je danas izlečiva antibioticima, a širenje epidemije je u prvoj polovini XX veka obuzdano čitavim nizom higijenskih akcija. No, epidemija nije ni danas zaustavljena – godišnje se od tuberkuloze razboli osam miliona ljudi, dok dva miliona ljudi umre.
Mycobacterium leprae (LEPRA)
Lepra postoji bar od 600 godine pre nove ere, a tokom raznih epoha je usmrtila i unakazila milione ljudi. Bakterija Mycobacterium leprae može i do pet godina čekati u organizmu, koliko može trajati inkubacija. Bolest ne izaziva, kako se veruje, otpadanje komada tela, ali uništava kožu, nerve i oči, a može biti i fatalna. Danas se godišnje zarazi oko 700.000 ljudi, ali je u XX veku izlečeno skoro 15 miliona leproznih bolesnika.
Plasmodium falciparum (MALARIJA)
Plasmodium falciparum je protozoa parazit koji izaziva malariju, jednu od najrasprostranjenijih zaraza u tropskim i suptropskim krajevima. Parazit prenose ženke komarca Anopheles, posle čijeg ujeda parazit dospeva u ljudski organizam. Godišnje se malarijom zarazi čak oko 300 miliona ljudi.
