Strah od kuge

Navodno su Arabljani, mnogo pre otkrića vakcine, davali maloj deci osušene komadiće rana obolelih, pokušavajući da tako razviju otpornost na zarazne bolesti kod zdravih organizama. Evropski trgovci koji su putovali na istok svedoče da su neka deca od ovog leka dobijala bolest i umirala, ali se događalo da postanu i otporna na zarazu.

Krajem XVIII veka, zapadna Evropa, obavijena strepnjom od smrtonosne zaraze malih boginja, bila je spremna za takvu vrstu cepljenja. No, umesto da pacijentima daje smrtonosni virus malih boginja i time rizikuje da se zaraze, engleski lekar Edvard Džener (1749–1823), danas poznat kao „otac imunologije“, dao je 1776. godine osmogodišnjem dečaku Džejmsu Fipsu malo sadržaja ranice od bezopasnih, kravljih boginja.

Organizam dečaka je savladao malu dozu virusa i stvorio antitela, proteine kojima je naoružao bela krvna zrnca, zaštitivši ćelije od budućih napada virusa. Pošto su izazivači malih i kravljih boginja vrlo slični, dečak je razvio imunitet na obe zaraze. Tako je nastala prva vakcina, mada su tek mnogo kasnije otkriveni sami mikroorganizmi koji izazivaju ovu, danas jedinu sasvim neutralizovanu zarazu.

„Kad napustimo majčinu utrobu i uđemo u ovu dolinu suza, osvajaju nas mikrobi koji doživotno ostaju naši sadruzi. Mi i oni obično koegzistiramo u stanju vojne neutralnosti i ravnoteže. Ali, ljudi u sebi stalno nose hronično breme zaraznih bolesti“, kaže poznati epidemiolog Edvin Denis Klibron, u radu „Kuge i pandemije: prošlost, sadašnjost i budućnost“.

NOVA PRETNJA: Nedavno se toj grupi pretećih podstanara ljudskog tela pridružio i novi oblik virusa gripa H1N1, svinjskog, odnosno meksičkog gripa, koji je početkom nedelje dostigao peti od mogućih šest nivoa uzbune od globalnog širenja zaraze. No, u trenutku kad se završava priprema ovog broja „Vremena“ broj zaraženih od meksičkog gripa iznosi 1490, a zaraza se proširila na dvadeset država sveta. Mada je pretpostavljena smrtnost bila desetostruko veća, do sada je potvrđeno samo trideset smrtnih slučajeva izazvanih novim virusom.

Ceo svet je na trenutak odahnuo jer se ispostavilo da virus ne uzima dramatičan broj žrtava, ali u poslednjim saopštenjima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i dalje se poziva na oprez. Virusi ovog tipa nailaze u talasima, a svaki sledeći je smrtonosniji od prethodnog. „Jedina stvar koja se sa sigurnošću može reći o virusima gripa jeste da su oni sasvim nepredvidivi. Niko, trenutno, ne može da kaže kako će se pandemija razvijati“, rekla je doktorka Margaret Čen, generalna direktorka WHO-a, u obraćanju pred Ujedinjenim nacijama, dodajući ono što se često moglo čuti, „da svet nikada nije bio bolje spremljen za pandemiju“.

Pandemije – naziv koji zaraza dobija ako se proširi na ceo svet, od grčkog pan demos, što znači svi ljudi – danas su gotovo neizbežne u okolnostima izuzetne povezanosti i pokretljivosti ljudi i roba, što je mišljenje većine epidemiologa. No, pandemije će se proširiti i imati strašne posledice samo pod uslovom (što se često izostavlja) da sistem zaštite javnog zdravlja u nekom trenutku ostane ravnodušan i bez efikasne reakcije na pojavu novih patogena.

PRIRODNI NEPRIJATELJI: Šta smo mogli da vidimo iz dosadašnjih reakcija pred pojavom novog oblika lakoprenosivog virusa H1N1? Osim da je pretnja od nastanka zaraze shvaćena izuzetno ozbiljno, saznali smo kako pandemija gotovo u istom danu ugrožava ekonomske tokove, ali i da se, zahvaljujući tome što, osim u specifičnim slučajevima, državne i regionalne granice nisu zatvorene, trguje ne samo drugim robama već i svinjskim mesom (koje termički obrađeno ne utiče na pojavu bolesti).

No, pažljiv posmatrač je mogao primetiti i kako je sistem zaštite od pandemija postao centralizovan i izuzetno brz. Posle iskustva sa ptičjim gripom, organi WHO-a su očigledno preuzeli ogroman autoritet nad državnim službama koje su, gotovo u celom svetu, sledile savete svetske organizacije. U Srbiji su sve vesti o svinjskom gripu prethodnih dana bile zasute komentarima o svetskoj zaveri farmaceutskih kompanija, masonskih društava i maskiranja svetske ekonomske krize, ali su zdravstvene vlasti, mimo opšteg raspoloženja, brižljivo sledile uputstva WHO-a.

Sa ovom epizodom, svet iznova otkriva kako je primoran da neprekidno i još uvek vodi drevni rat protiv zaraznih bolesti, onaj koji je sa eksperimentom doktora Dženera počeo da se odvija na štetu mikroba, a u korist ljudi. Tokom XIX veka, u nizu otkrića, ispostavilo se da čitavi rojevi raznih mikroba nastanjuju ljudsko telo, od kojih su samo neki patogeni. No, oni su, zapravo, čovekovi poslednji prirodni neprijatelji.

Tako bakterije, sićušni organizmi sastavljeni od samo jedne ćelije, izazivaju kugu, lepru, koleru, tuberkulozu, upalu pluća, antraks, difteriju i razne druge bolesti. Deset puta manji virusi, koji su dobili ime po latinskoj reči „otrov“ kao savršeni paraziti bez ikakvih životnih prohteva osim da zaraze domaćina, izazivaju besnilo, grip, kijavicu, sve vrste boginja, zauške, žutu groznicu, herpes, hepatitis i sidu.

LEKCIJE IZ PROŠLOSTI: Mere i metode borbe protiv njih su se menjale sa svakim novim talasom pandemija. Ako se izuzme bakterija kolere koja preživljava u spoljnjem svetu, pokazalo se da većina opasnih mikroba ne može da preživi bez tela domaćina u kome bi se hranila, tako da je krajem XIX veka shvaćeno kako je ultimativni zahtev za prevenciju zaraze negovanje lične, ali i društvene higijene.

Danas se u većini zemalja pljuvanje na ulici, kijanje bez zaštite i svako drugo ponašanje kojim se telesne tečnosti izbacuju u spoljni prostor smatra nepristojnim i neprihvatljivim. Uvođenje takvih društvenih obrazaca u najvećoj meri je proisteklo iz kampanje protiv širenja tuberkuloze sa početka XX veka, koja je, u suštini, najviše doprinela obuzdavanju ove zaraze.

Međutim, u odgovoru na ljudske mere zaštite, mikrobi su razvili razne strategije za opstanak. Glavna nevolja je njihova promenjivost – zbog čestih mutacija, virusi menjaju strukturu i tako uspevaju da prevare antitela. „Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu“, kaže doktor Frederik Liberman, junak kultnog romana Besnilo Borislava Pekića.

Ubilačke sposobnosti virusa možda mogu da očaraju i nekog izvan književne stvarnosti, ali u realnosti, status najefikasnijeg ubice i dalje pripada čoveku. Referentne svetske laboratorije uspevaju da prate promene virusa i da za mnoge od njih razviju vakcine u relativno kratkom roku od pojave njihovih novih oblika. Moguće je sićušnog neprijatelja ubiti i direktno – kao što se bakterije usmrćuju antibioticima, u slučaju virusa mogu se koristiti antivirusni lekovi. No, cepljenje malim dozama izazivača bolesti i danas je najjače oružje protiv bilo koje zaraze.