Što je koža bila tamnija, to je život bio teži

Njai – kućna pomo-ćnica i konkubina; tuan – gospodin, gospodar. Ko su zaista bile njai i kakva je bila njihova sudbina? Holandska spisateljica Dido Mihelsen (Amersfort, 1957) u romanu Svetlije od mene (Clio, 2024) vraća glas ženama koje su svođene na komad nameštaja, zaboravljenim pretkinjama mnogih Indo-Holanđana i Indo-Holanđanki i njihovoj potiskivanoj kulturi.

Priča nas vraća u vreme holandske kolonizacije današnje Indonezije, a tadašnje Holandske Indije. Glavna junakinja Isa rođena je 1850. godine; ona veruje da može da promeni tok svog života. Ali sistem je protiv nje. Prvo, iz doba detinje bezbrižnosti naglo biva osvešćena – suočena sa nepravdom, probuđenim čulima, uočava nejednakost koja je svuda. Uskoro, u potrazi za slobodom, postaje jedna od njai, koje su bile, kako objašnjava glavna junakinja, “domaćice i istovremeno naložnice, zapravo robinje, govorila je moja majka, ali ja za to nisam htela da znam”. Naime, Holanđani su ulazili u veze sa lokalnim ženama, iz tih su odnosa na svet dolazila deca mešane krvi, a sudbina tih urođeničkih žena je bila uglavnom gorka (neke su se i udale za svoje muškarce, “ali su priče o srećnim njai predstavljale izuzetak”) – bile su napuštane ili oterane, rashodovane čim bi to tuan poželo. Mnogo njih više nikada nije videlo svoju decu.

A tu decu mešanog, indoevropskog porekla, kojima su oduzete majke, čekale su nove patnje bivstovanja u oba sveta, rasističkih aršina, i uglavnom potiskivanja svega što ima veze sa javanskim poreklom i kulturom.

Dido Mihelsen u svom prvom romanu – prevođenom i nagrađivanom, s razlogom hvaljenom (kod nas, u predivnom prevodu Jelice Novaković Lopušine) – bavi se upravo “bezimenim majkama hiljada ‘Indo-Evropljana’ i njihovih potomaka, koji su svetlije puti od njih”.

To je priča i o porodičnoj istoriji spisateljice, neka vrsta njenog oslobađanja, davanje glasa pretkinjama – i time vraćanje duga njima – ali i osnaživanje ženske krvne veze kroz generacije. Istovremeno, knjiga otvara i pitanja suočavanja sa holandskom kolonijalnom prošlošću, pitanje emancipacije žena, porodičnih odnosa, nepristajanja na ulogu žrtve i sistema koji melju.

Dido Mihelsen je nedavno, na poziv Izdavačke kuće Clio, bila u poseti Srbiji.

“VREME“: Šta je za vas značilo uranjanje u porodičnu prošlost i odakle je krenula ta prva iskra?

DIDO MIHELSEN: Sve je počelo tako što mi je moja majka dala fotografiju moje čukunbabe. Nikada pre toga nisam razmišljala o svojim precima ili o svom poreklu. A onda sam pogledala tu fotografiju i pomislila – zanimljivo, bila je to domorodačka žena koja je rodila decu mešovite krvi; možda su se njeni roditelji stideli te bele, blede dece. I u Holandiji ima mnogo ljudi poput mene, mi smo mešavina Indonežana i Holanđana, a ima, naravno, i Indonežana. A ljudi teško razumeju kakva je razlika između nas. Razlika je u našoj istoriji. Indo-Holanđani su bili uvek odgajani u uverenju da su Evropljani. Ali u praksi to nije bio slučaj, bili su (na društvenoj lestvici) niže od bele elite.

A kako je teklo vaše istraživanje?

Mama mi je prvo rekla da je moja čukunbaba sa slike bila princeza u kratonu Jogjakarte. I uskoro sam saznala da mnogi Indo-Holanđani veruju da potiču od princeza. To je romantizacija porodične istorije, način na koji se prikriva stid ili tuga zbog onoga što se događalo. A ja sam onda poželela da napišem priču o ženama poput moje čukunbabe kojoj, inače, ni ime nisam znala. U međuvremenu, umrla je moja majka – a bila sam vrlo bliska i sa njom i sa bakom – i osećala sam, sve jače, njihovo prisustvo dok pišem, kao da su mi neprestano gledale preko ramena.

Da li je majka tokom vašeg odrastanje često pričala o Indoneziji?

Zapravo, uopšte ne. Pitala sam je – šta to znači što smo mi Indo-Holanđani? A ona je rekla da imamo obe kulture u sebi i svuda možemo da se osećamo kao kod svoje kuće. Ja u detinjstvu nisam osećala nikakvu razliku u odnosu na drugu decu. Ali onda, pišući ovu knjigu, shvatila sam da je moje odgajanje zaista bilo mešavina tih kultura i mnogo više indonežansko nego što sam bila svesna. S druge strane, imam dve usvojene kćerke i one su iz Kine. Razmišljala sam mnogo o tome – to pitanje porekla je sada tako snažno u meni, ali ne mogu im ga preneti. Osećala sam se i krivom zbog toga. Posvetila sam knjigu upravo svim majkama čija imena ne znamo, a to su i majke mojih ćerki.

Koliko je uopšte u istorijskim arhivima bilo podataka o ženama?

O muškarcima je u arhivama bilo dosta toga, o ženama skoro ništa. Zanimljivo je da ipak jesam pronašla jednu knjigu o ženama koje su bile njai. I iznenada, došla sam do još nečeg – knjige kratkih priča o njima na malajskom jeziku, iz 1900-ih, koju su napisali indo-holandski pisci. Dakle, pisali su o ženama poput svojih vlastitih majki. I jedna od priča se zvala Njai Isa, a autor je bio moj pradeda Ferdinand Vigers. Znala sam da je bio novinar i prevodilac, ali nisam imala predstavu da je pisao i fikciju. I to sam iskoristila kao ime svoje junakinje.

foto: lenka pavlović

Pomenuli ste romantizaciju prošlosti. Kako je ona tekla i kako teče sa one druge, holandske strane?

Prisutna je romantizacija kolonije kao da je to bio raj. Svi su imali toliko sluga. Mogli smo celi dan da igramo tenis i da sedimo u belim odelima na verandi. I nije bilo baš tako, naravno, pogotovo ne za one koji su imali tamniju boju kože. A što je boja kože bila tamnija, to je bilo gore.

Kako je izgledala tadašnja hijerarhija rasizma?

Početkom 20. veka u tom podeljenom, rasističkom društvu na vrhu su bili belci, potom Indo-Holanđani – koji su se osećali kao Evropljani, bilo im je dozvoljeno da se tako nazivaju, ali nisu tako tretirani – zatim ljudi sa istoka, poput Kineza ili Arapa, a najniži sloj su bili urođenici, Indonežani. Potom su rasističke ideje bile osnažene tzv. naučnim teorijama da je bela rasa superiorna i da ako se pomešaju različite rase, dobije se najgore od oba sveta. Holanđani su se plašili su da će Indo-Holanđani tokom vremena postati više Azijati kako bi se mogli pridružiti domaćem stanovništvu. A malo Holanđana je držalo pod kontrolom milione ljude i stoga je uvek bio prisutan taj strah da će se oni okrenuti protiv njih. Isto je i sa Kinezima koji su došli u Indoneziju tražeći posao, oženili se Indonežankama i sve je teklo dobro. A onda su Holanđani pomislili – o ne, oni se šire, to će biti ogromna grupa, moramo da ih razdvojimo. Dakle, šta su uradili? Rekli su Kinezima – morate drugačije da se oblačite, morate da živite u različitim delovima grada, ne možete da gradite kuće kao Evropljani, morate nositi rep. Bio je to aparthejd. Ipak, neki Holanđani se i dan-danas osećaju loše zbog svega ovoga.

U jednom intervjuu ste kazali kako je reakcija mladih Holanđana posle čitanja vaše knjige bila stid, a onda ste dodali: “Stid nije neophodan, znanje o toj prošlosti je najvažnije”.

Meni je bilo bitno da ženama poput Ise dam glas, da svet zna da su postojale. A istorija o kojoj pričamo je vrlo složena. Zato što u njoj imate i rat; sada se istražuje i o zločinima holandske armije – u kojoj je bio i moj otac – protiv civila, običnih ljudi tokom rata za nezavisnost (1945–1949). A Holanđani su uvek želeli da govore o tome kako su oni patili tokom japanske okupacije. Moj otac je bio u logoru i morao je da radi u rudnicima.

A onda se ispostavilo da su mladi Indonežani postali vrlo nasilni… Ali Holanđani jednostavno nisu mogli da prihvate da moraju da se odreknu ove kolonije jer im je trebao novac. I uverili su sebe da su jedini koji mogu da pomognu tim siromašnim Indonežanima da se osamostale. I sakrili su izveštaje o svojim zločinima ili ih nisu zapisali. A sada sve izlazi na površinu.

Koliko je prisutan kolonijalan način razmišljanja u savremenom svetu?

Tu je, kolonijalan način razmišljanja možete videti u svakodnevnom životu. Imam rođaka koji je pročitao mnogo knjiga o ratu jer se njegov otac borio sa mojim ocem i u jednom trenutku mi je rekao: “Da, ali Azijati su bili mnogo okrutniji”. Tokom jedne prezentacije, prikazali smo i kratki film o čoveku koji traži baku koja je bila njai. Ona je bila otpremljena dalje, a on se oženio drugom ženom i dobio četvoro dece. I jedno od te dece je reklo: “Da, ali bio je dobar čovek jer je priznao dete”. A šta je sa majkom tog deteta? Ne možete stalno govoriti, što je jedan od upornih izgovora, da je to bilo drugo vreme. Misliti da si hrišćanin koji zna kako da odgaja dete, a onda ga pošalješ u sirotište i pobrineš se da više nikada ne vidi svoju majku – to je nečovečno u svakom dobu.

Knjiga je objavljena i u Holandiji i u Indoneziji. Kakve su reakcije bile u Indoneziji, a kakve u Holandiji?

Zanimljivo je prvo što sam očekivala da će mi u Indoneziji reći – ti si deo kolonijalnog sistema, kako možeš da napišeš priču kroz njene oči? Ali nisu, jer ne znaju mnogo o kolonijalnom dobu. Imaju toliko skorijih problema, za vreme Suharta i Sukarna. A obojica su potiskivali prošlost, posebno Suharto. Nije želelo da Indonežani išta znaju o Sukarnu. I tako, oni ne znaju kako je Sukarno odneo pobedu nad Holanđanima. Ali vole moju knjigu upravo zbog rodnog aspekta, zbog pitanja ženske emancipacije, borbe za jednakost.

A u Holandiji?

Prvo je indo-holandska zajednica reagovala vrlo pozitivno i snažno na moju knjigu. Držala sam predavanja ljudima i gledala ih kako plaču. Govorili su – sve mi imamo takve žene u našem porodičnom stablu i ništa ne znamo o njima, a sada možemo donekle da steknemo ideju, osećaj… A onda je knjiga osvojila nagradu i tako da je počela da je čita šira publika. A neki od njih su se, kao što sam pomenula, stideli zbog onoga što su Holanđani učinili.

Kako se desilo da prvi roman napišete ipak u kasnijim godinama? Sigurno je ta potreba za pisanjem morala ranije da se ispolji.

Naravno. Počela sam kao kopirajter, zatim sam se okrenula novinarstvu. Pisala sam publicistiku, biografije, knjigu o razvodu na osnovu intervjua… Ali uvek sam želela da napišem roman.

Postoji jedna zanimljiva priča: morala sam da sastavim malu brošuru za brend koji proizvodi gelove za tuširanje. Bila sam potpuno slobodna u pisanju tih tekstova, samo su likovi morali baš često da se tuširaju. I toliko sam uživala u tome jer je korišćenje mašte nešto čarobno. U ovom romanu, moja mašta je oživljavala ljude iz 19. i 20. veka! Ali, u pravu ste – predugo sam čekala na ovaj roman. Šta da vam kažem – uradite to pre šezdesete!

Vaš novi, drugi po redu, roman Anđeo i kinara (još nije preveden kod nas) bavi se potragom ćerke za majkom. A treći?

Sada radim na knjizi o mom ocu. Pomenula sam da je bio u holandskoj armiji. Da li je on bio žrtva? Da li je bio počinitelj? Da li je ubijao bez potrebe? Ako uopšte možeš ubiti iz potrebe. Tako je sve složeno i teško. Ali ipak, neko mi je rekao: to je bio njegov rat i ne možete ga nositi na svojim ramenima.

Inače, ideja se začela tako što mi je izdavač tražio, za komemoraciju, da napišem nešto o ratu u Indoneziji; donela sam monolog o meni i mom ocu i o tome šta bih trebalo da mislim o njemu. Ta knjiga nije njegova biografija, više je o meni koja tragam za tim gde je bio on tokom ratova, šta je radio, zašto je bio tako teška osoba. Imao je stvarno okrutne crte; nije podnosio harmoniju, morao je da je uništi. Bio je nasilan, ali ne prema meni. Uvek sam smatrala da je moja majka uradila pravu stvar što se razvela; mislim da bih imala užasnu mladost da je bio tu tokom mog puberteta. Ali takođe mi ga je žao. Jer nikada pre nisam stvarno razmišljala o njegovim ratovima, o tome šta rat uradi čoveku.