Šta je zadužbina nama, a šta smo mi njoj

Prošle nedelje Zadužbina Nikole Spasića dodelila je plakete i novčane nagrade najboljim studentima Medicinskog i Poljoprivrednog fakulteta univerziteta u Beogradu – trideseti put. Do sada je nagrađeno 332 studenta.

Nikola Spasić, trgovac i veliki dobrotvor, svojeručnim testamentom od 9. februara 1912. godine ostavio je svu svoju imovinu za osnivanje zadužbine, čija je vrednost bila u visini tadašnje imovine Nobelove nagrade. Izričito je zabranio bilo kakvo otuđenje ili prodaju imovine koju je dao Zadužbini i naložio da se nekretnine izdaju u zakup po tržišnim uslovima, a da se iz tog prihoda podižu bolnice i druge zgrade i da se daju donacije.

Država, međutim, Spasićevoj zadužbini odmaže da izvršava povereni joj zadatak.

Krajem prošle godine, Upravni sud je presudio da vlasništvo nad dva sprata u Knez Mihailovoj 33 u Beogradu, u zgradi koju je Spasić sazidao za sebe i u kojoj je stanovao do kraja života, ipak pripada firmi “Jugoelektro” a ne Zadužbini. U pitanju je 2.092,46m2 poslovnog prostora, tržišne vrednosti od oko 15.000.000 evra.

“Da li možete da zamislite koliko donacija bismo mogli da damo od rente tog prostora?”, pita Vojin Đekić, upravitelj Zadužbine Nikole Spasića, advokat po struci.

Recimo odmah i da je zgrada u Knez Mihailovoj u celosti državna svojina, te da ispada da je Upravni sud svojom odlukom dozvolio privatnom “Jugoelektru” da postane vlasnik nad državnom imovinom. Presuda je doneta u začuđujuće kratkom roku, za recimo šest meseci, iako je uobičajeno da ovakvi postupci traju oko tri godine, a to navodi na pomisao da je ovaj predmet bio privilegovan.

“Ne postoji nijedan dokument da su ta dva sprata privatna svojina. Postoji samo da je državna”, kaže Vojin Đekić i naglašava da ne postoji ni jedan pravni osnov na osnovu kojeg bi “Jugoelektro” mogao da stekne dva sprata državne svojine.

Svega ovog ne bi bilo da opština Stari grad, zbog samo njoj znanih razloga, 13. aprila 1962. godine nije sklopila ugovor kojim “prenosi pravo korišćenja prvog i drugog sprata” na preduzeće “Jugoelektro”, koje će opštini platiti “80.000.000 dinara” u tri rate, a nakon isplate prve rate opština će “predati korisniku zaključak NOO Stari grad”, na osnovu kojeg će se “moći uknjižiti kao organ korišćenja prvog i drugog sprata”.

Opština Stari grad je, znači, dala “Jugoelektru” dva sprata da ih koristi, ne da bude njihov vlasnik. Pa ipak, ova firma je u dve navrata pokušala da proda taj prostor.

Da bi zaštitile svoje vlasništvo, država i opština su pokrenule parnicu protiv “Jugoelektra” i dobile je 2007. godine pravosnažnom presudom Prvog opštinskog suda. Tom prilikom je utvrđeno da je “zgrada u ulici Kneza Mihaila broj 33 državna svojina Republike Srbije” i na osnovu te presude treba da se “uknjiži u zemljišnim knjigama kod nadležnog suda ili katastra pravo vlasništva na predmetnoj zgradi”.

Međutim, to se nije desilo zato što je 9. juna prošle godine, uprkos ovoj pravosnažnoj presudi, Republički geodetski zavod doneo Rešenje kojim je prvi i drugi sprat u Knez Mihailovoj 33 preneo u privatnu svojinu preduzeća “Jugoelektro”. Pozvao se na ugovor sa opštinom Stari grad iz 1962. godine, znači na ugovor koji je postao nevažeći pomenutom sudskom odlukom da je zgrada u Knez Mihailovoj 33 u vlasništvu Republike Srbije.

Zadužbina je povodom ovakvog Rešenja RGZ-a podnela tužbu Upravnom sudu i tražila da se poništi konačno rešenje RGZ-a. Upravni sud je, kao što je rečeno na početku teksta, krajem prošle godine presudio u korist “Jugoelektra”.

“U ovoj situaciji postoji vanredni pravni lek, to je Ustavna žalba. Mi ćemo i to pokušati”, kaže Vojin Đekić uz napomenu da sumnja da će vredeti, zato što činjenica da je Upravni sud zanemario postojeću sudsku odluku nagoveštava da je za celu priču, moguće, zainteresovan neko ko ima velikog uticaja na katastar i državne organe.

“JUGOELEKTRO”

Nekad državna firma osnovana kao preduzeće za uvoz i izvoz elektrotehničkih materijala, “Jugoelektro” je postao trgovačko-akcionarsko preduzeće. Na sajtu, čija je poslednja promena iz 2019. godine, piše da se bavi zastupanjem i posredovanjem, uvozom i izvozom roba i usluga, dobijanjem dozvola i sastavljanjem međunarodnih ugovora, a kao svoje korisnike navode TENT A i B, TE Kolubaru, Kostolac, Moravu, HE Đerdap, Beogradske elektrane, Petrolhemiju Pančevo, Azotaru…

Prema podacima iz Narodne banke Srbije, “Jugoelektro” je u blokadi već šestu godinu. Ima jednog zaposlenog, direktora, i postoji samo na papiru – pod tim imenom je upisan u Agenciji za privredne registre, a njegovi vlasnici su UTP Trgovina iz Kruševca sa pedeset odsto udela, i Euro KB iz Beograda sa takođe pedeset odsto. Euro KB ima vlasnika, a pravi vlasnik UTP iz Kruševca je Human Art.

Generalni direktor “Jugoelektra” je Đorđe Avramović (1981), predsednik nadzornog odbora JP “Putevi Beograd”. U njegovoj biografiji objavljenoj na sajtu ovog preduzeća piše da je bio asistent doktorand Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu istovremeno kad i inženjer saradnik firme “GM Water”, te da je s te pozicije postao generalni direktor “Tri grozda”, pa izvršni direktor JP “Nuklearni objekti Srbije”, direktor Rare Mineral Resources, a da je generalni direktor “Jugoelektra” od 2014. godine.

“S obzirom da je ‘Jugoelektru’ ovom odlukom Upravnog suda potvrđena svojina nad dva sprata Spasićeve zadužbine, nije nemoguće očekivati da će oni prodati taj prostor kako bi se izvukli iz blokade. Tako će taj novac, umesto u donacije naše Zadužbine, otići u džep propaloj firmi. Kada bi nam država vratila ova dva sprata i sve ostalo što nam pripada po restituciji, mogli bismo da sagradimo jednu ili dve bolnice u roku od dve do tri godine, u Srbiji, da se ljudi leče, jer je to naša misija i na to nas obavezuje testament Nikole Spasića”, kaže Vojin Đekić.

foto: promo

SPASIĆEVA ZADUŽBINA

Priča o radu Zadužbine Nikole Spasića je u potpunosti suprotna od ove o “Jugoelektru”.

Zadužbina Nikole Spasića postoji i radi 102 godine. Postupajući po testamentu Nikole Spasića, Zadužbina je sagradila tri bolnice: Gradsku bolnicu u Beogradu, bolnice u Kumanovu i Krupnju, dom u Knjaževcu i Spasićev izložbeni paviljon na Starom sajmištu.

U poslednjih sedamnaest godina kupila je i poklonila zdravstvenim ustanovama širom Srbije medicinske aparate i opremu u iznosu od oko 927.200 evra, uključujući donaciju Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u iznosu od 12.000.000 dinara (100.000 evra), kao pomoć u borbi protiv epidemije kovida 19, kao i brojne donacije u medicinskoj opremi KBC Zvezdara i Klinici za hirurgiju “Nikola Spasić” u Beogradu.

Zadužbina je 2011. godine donirala Srpskoj pravoslavnoj crkvi 1.000.000 dinara za izradu i montažu sve četiri ikone na ikonostasu u Crkvi Svetog kneza Lazara, u kripti Hrama Svetog Save na Vračaru, a 2023. godine i 200.000 evra za finansiranje trodelne arhivolte portala na ulazu u Hram Svetog Save na Vračaru. Saglasno nalogu iz testamenta, Zadužbina godinama pomaže Hram Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju, čiji je ktitor Nikola Spasić, i finansira kompletno oslikavanje Hrama.

Pre dve godine, SPC je dodelila Zadužbini Orden Svetog kralja Milutina za doprinos srpskom narodu.

I sad: ako državi ni zakoni ni mogućnost da dobije makar još jednu bolnicu nisu dovoljni da zaštiti svoju imovinu od privatnog interesa, šta joj još nedostaje?