»Šta je učinio Bog«

„U pripravnosti sam, oštrim kandže i očnjake“, piše slavni prirodnjak Tomas Haksli u pismu od 23. novembra 1859. koje šalje Čarlsu Darvinu odmah posle čitanja prvog izdanja Porekla vrsta. Uz izraze oduševljenja, Haksli kaže kako očekuje napade na Darvinovu knjigu. Sprema se bitka za teoriju evolucije, a svet počinje nepovratno da se menja.

No, u to doba su na horizontu i brojne druge promene. Kao što neandertalci isprva teško da su mogli pretpostaviti kako će suvonjavi i goluždravi homo sapiens postati i približno ono to što je danas, sredinom XIX veka malo ko primećuje kako se iz opšteg toka takozvane industrijske revolucije lagano izdvaja jedna grana napretka. Jedna koja će 150 godina kasnije dominirati svetom.

Dok se Darvin i Haksli dopisuju posredstvom vrlo efikasne, ali po prirodi stvari spore kraljevske pošte, britanskim krajolicima se već šire železničke pruge. U stopu ih prate i prve telegrafske žice koje se već postavljaju na oba kontinenta, po Evropi i Americi. Dve godine kasnije, 1861, počeće sa radom i prva interkontinentalna telegrafska linija, koja će pratiti železničku prugu popreko američkog kontinenta. U ovim spoljnim uslovima i pisma se lagano transformišu. Poruke se brže pišu. I stižu do većih daljina.

Počinje epoha telegrafa, dinosaurusa komunikacije. Efikasan i jednostavan, telegraf je dovoljno isplativ da se kompanije nadmeću u premrežavanju sveta žicama – sa njim nastaje prva globalna komunikaciona infrastruktura. Tako dolazi ono što će krajem XX veka biti prepoznato pod nazivom „informatička revolucija“, mada je, posmatrano sa istorijske distance, „evolucija“ donekle pogodniji naziv.

Telegraf će vremenom izroditi, u direktnim potomcima i paralelnim granama, čitav niz rodova i vrsta novih tehnologija za prenošenje poruka – kablograme, telekse, telefon, radio-vezu, satelitsku komunikaciju i, na kraju, oblike komunikacije bazirane na optoelektronici i internetu. No, nakon 150 godina od uvođenja železničkog telegrafa, on sam gotovo sasvim izumire, što i ne čudi kad je reč o „evoluciji“ – posle perioda suživota, pod pritiskom selekcije, predačke vrste lagano iščezavaju, ostavljajući prostor za nove, savršenije forme.

Između 2001. i 2011. telegrafska služba je ukinuta u većini zemalja, u Nemačkoj se telegraf gasi poslednjeg dana XX veka, u Britaniji prelazi na internet 2003, u SAD 2006, a u Australiji telegraf nestaje ovog proleća. Korisnici u većini zemalja, pa tako i u Srbiji, mogu poslati telegram, čestitku, saučešće ili hitnu vest, ali on odavno ne putuje telegrafskom žicom, niti se šalje tradicionalnom Morzeovom azbukom.

Mada je sa sobom doneo posebnu infrastrukturu, telegraf kao vid komunikacije vuče korene još iz antičkih vremena. Drevne imperije poput Persije i Rimskog carstva su, pored konjičke i kurirske poštanske službe kojom su poruke putovale par nedelja s kraja na kraj poznatog sveta, u delovima imperija imale razvijen sistem slanja uzbunjujućih poruka vatrom. Sa kule na kulu, s utvrde na tvrđavu, upaljena vatra je prenosila poruku o približavanju neprijatelja. Ovakav brzi vid komunikacije obično je vezan za pogranične zone. Uz njega, u nekim delovima sveta razvijeni su čitavi sistemi simbola pomoću dimnih signala i vatre. Pored toga, u mornarici se komunicira sistemom zastavica.

Prvi ozbiljnije organizovan sistem „brze komunikacije“ na daljinu nastaje u Francuskoj, gde Klod Šape 1794. izmišlja semafor – poseban uređaj za vizuelnu komunikaciju. Uz pomoć „ruku“ i zastavica, ovaj mehanički uređaj je prenosio poruke drugom semaforu, koje je njegov „operater“ iščitavao i slao dalje, sledećem. Za tu namenu, u Francuskoj je tokom Francuske revolucije izgrađena mreža ovakvih semafora, što će ostati inače najpoznatiji neelektrični telegraf.

Prva poruka električnim putem prenosi se 1809. u Bavarskoj, kada u tome uspeva Samjuel Somering, ali je stvar jako daleko od komercijalne upotrebe. No, nakon otkrića elektromagneta 1825. godine, ispostavlja se da je električnim putem moguće vrlo lako slati poruke, pa se tridesetih godina javlja čitav niz pionirskih telegrafskih uređaja – Džozef Henri već 1830. šalje poruku na daljinu od jedne milje, gde aktivira elektromagnet koji nagoni zvono da zazvoni. Godine 1837. Vijam Kuk i Čarls Vitston patentiraju prvi komercijalni telegraf, ali se zapravo tokom tridesetih godina u Evropi i Americi razvija bukvalno na desetine rešenja za telegrafske uređaje.

No, savremeni telegraf u pravom smislu nastaje sa patentom američkog profesora Samjuela Morzea (1791–1872). U to doba, Morze predaje umetnost na Univerzitetu u Njujorku, ali, zainteresovan za izum Džozefa Henrija, odlučuje se da ga usavrši. Njegov uređaj može da „prenese“ zvučni signal kroz žicu zatvaranjem električnog kola do „zvona“ na drugoj strani. Tako se na daljinu mogao poslati samo jedan dug i jedan kratak signal, ali je Morzeu to bilo dovoljno. Kako bi pomoću takvog uređaja preneo poruku, Morze smišlja sasvim novu azbuku od „crtica“ i „tačkica“ kojima se slova mogu ispisati na traci od papira.

Godine 1838. Morze priređuje javnu demonstraciju svog izuma u Njujorku i nekoliko godina kasnije dobija sredstva od američkog Kongresa da usavrši svoj izum. Zahvaljujući sredstvima od tadašnjih 30.000 dolara, gradi telegrafsku liniju između Baltimora i Vašingtona dugačku 40 kilometara. Mada je sama linija već bila u funkciji i prenosila poruke, Morze otvara svoj prvi telegraf 24. maja 1844. svečanom ceremonijom i slanjem čuvene poruke „Šta je učinio Bog“ pomoću Morzeove azbuke. Ovu poruku je navodno izabrala devojčica Eni Elsvort, a potekla je od stiha iz Biblije (Četvrta knjiga Mojsijeva – Brojevi, XXIII, 23).

Telegrafska linija se potom produžuje do Njujorka i Filadelfije, a u telegrafski posao se uključuje čitav niz malih kompanija. Morzeova azbuka počinje široko da se primenjuje. Zahvaljujući tome, telegrafom se već prenose važne vesti i političke poruke, da bi 1861. kompanija Vestern Junion počela da gradi prvi interkontinentalni telegraf koji je pratio železnicu preko američkog kontinenta.

Posredstvom telegrafa stižu policijski i novinski izveštaji iz daljine i menja se istorija savremenog novinarstva. Kratke, upečatljive vesti stižu od dopisnika gotovo u realnom vremenu. Štampa uspeva da istog dana ili dan kasnije objavi izveštaje o događajima koji su se upravo desili na drugom kraju sveta. Zahvaljujući tome, telegraf uvodi standarde komunikacije i načina prenošenja vesti koji će se zadržati i posle njegovog iščeznuća. Oslonjeni na takvu tradiciju, danas brojni svetski časopisi imaju u nazivu reč „telegraf“. Tragovi evolucije, nešto kao rudimentarni organi u ljudskom telu.

Morzeova azbuka

Morzeova azbuka je bez sumnje jedan od najpoznatijih sintetičkih alfabeta. Zasnovana na dva simbola, Morzeova azbuka je tako zamišljena da se svako slovo i svaki broj predstave nizom crta i tačkica. Američki profesor Samjuel Morze osmislio ju je 1836. jer je njegov telegraf bio u stanju da prenosi samo dva signala (- dah, • dit), ali je Morzeova azbuka doživela daleko raznovrsniju primenu u raznim drugim oblicima komunikacije, od mornarice i avijacije do komunikacije radio-amatera.

Potomci telegrafa

Vizija budućnosti Mihajla Pupina

Bežični telefon će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti, smatra dr Mihajlo Pupin sa Univerziteta Kolumbija, čiji je izum induktivnog kalema (Pupinovog kalema, prim. prev.) omogućio, ako ništa drugo, transkontinentalno telefoniranje, kao što je prikazano u ponedeljak u kompaniji American Telephone and Telegraph. Doktor Pupin je sinoć rekao da radi na usavršavanju instrumenta za bežičnu telefoniju koji će, kako je uveren, učiniti mogućom komunikaciju na praktično bilo kojoj razdaljini.

To znači, prema izumitelju, da telefonski kabal ispod Atlantika o kome se već dugo raspravlja nikada neće biti položen. Mnogo pre nego što se uspostavi veza kablom ljudi će razgovarati između Njujorka i Londona bez žica, misli dr Pupin. On veruje, takođe, da će bežična telefonija na dugim rastojanjima zameniti žičanu telefoniju i na kopnu.

Ovaj pogled na razvoj telefona, ako se uzme uz izjavu Pitera Kupera Hevita od utorka da će razgovori sa Evropom uskoro biti mogući, pokazuje da naučni umovi još uvek priznaju da je upotreba elektriciteta u povoju.

„Bio sam vrlo zadovoljan – kao što sam bio i duboko ubeđen – kad je transkontinentalna telefonska veza prikazana u ponedeljak“, rekao je dr Pupin reporteru „Tajmsa“, „ali sledeći korak je u usavršavanju bežične telefonije pre nego u širenju žičane komunikacije. Prvo, kao što je istakao glavni inženjer kompanije American Telephone and Telegraph, mora se uložiti više od 2.000.000 dolara da bi se ostvarila komercijalna telefonska veza između Njujorka i San Franciska. To samo po sebi razgovor preko žice na velikim rastojanjima čini preterano skupim. Da bi se stvar učinila popularnom, moramo naći drugi način. Rešenje je u bežičnom prenosu. Neko ko nije upoznat sa razvojem bežičnog prenosa poslednjih godina ne može ni da sanja o koracima koji su učinjeni i samo neko ko je upoznat sa ovim napretkom može ceniti bežičnu telefoniju kao stvar koja nije preterano daleka budućnost.“

Odlomak iz članka iz „Njujork tajmsa“ od 28. januara 1915. preuzet iz arhive manifestacije „Mihajlo Pupin Touching the hot spots of life“
Na slici je naslov članka

…model iz 1877.

KOMUNIKACIONA INFRASTRUKTURA: Transkontinentalni telegraf 1861;…

…telegrafska mreža 1961.