Šta je nama ostalo

„Da mi je neko pre dva meseca rekao da će se na našem programu reklamirati policija oterao bih ga u …“, kroz smeh je komentarisao emitovanje spota saveznog MUP-a na radiju B92 novinar te redakcije. Bilo je to, razume se, posle promena u Srbiji, a u jeku kampanje za registraciju izbeglica. Uniformu koju su mnogi tokom protekle decenije smatrali sinonimom zaštite Miloševićevog režima u spotu je nosila ljupka plavuša. Mnogi smatraju da je to bio prvi veoma uspešan korak u promeni imidža jedne službe koja je, bar kada je reč o odnosu prema protivnicima režima od onomad, važila uglavnom za gomilu batinaša koja „postupa po naređenju“ ma kakvo ono bilo.

Značaj promene imidža, pranja biografija i guranja pod tepih neprijatnih detalja iz bliske prošlosti, posebno onih vezanih za saradnju sa Miloševićem, shvatili su i oni koji su tokom protekle decenije stekli veliko bogatstvo. Činjenica da su se okoristili pogodnostima tada važećih zakona krojenih po volji ljudi iz vrha vlasti koji su takođe „umočili ruke u teglu s pekmezom“, ali i bliskošću sa onima koji su po raznim osnovama kontrolisali tokove novca, bila je osnov za donošenje republičkog zakona sa dugačkim naslovom. Njegova suština je da oni koji su „uspešno poslovali“ dok je većina stanovništva klizila ka bedi budu posebno oporezovani i vrate državi barem deo novca koji su nagomilali tokom prošle decenije. Narodna banka Jugoslavije objavila je spiskove onih koji podležu ekstraoporezivanju, novinari ih objavili sa sve anketama o tome šta obični građani misle o tome, a misle onoliko! Sve ne birajući reči.

IZ ŽIVOTA U SPOT: Iako je i ranije bilo napisa u štampi i priloga u elektronskim medijima o velelepnim kućama i sličnim odlikama ovdašnjih novobogataša u kojima je, u najmanju ruku, relativizovan način na koji je takvo bogatstvo stečeno, nekih oštrijih reagovanja „ljudi koji su održali srpsku privredu“ nije bilo. Po objavljivanju liste NBJ-a povećao se broj napisa čija je karakteristika možda najilustrativnija u zaključku jednog teksta o braći Karić u „Glasu javnosti“ s početka ove sedmice a koji glasi: „To što Narodna banka obelodanjuje, samo skreće pažnju na postojeće finansijske aranžmane. A ono što narod vidi, to su ogromne velelepne vile i dvorci na Dedinju. Sada taj isti narod jeste u prilici da sazna i koliki, pretpostavlja se samo deo, novca okreću poznata braća.“ A onda je ono što običan svet misli pretočeno u TV spot…

Na Beogradskom (jutarnjem) programu RTS-a tokom proteklog vikenda emitovan je kratak i efektan spot čiji je naslov „Gde su pare“. U oko pola minuta na ekranu se smenjuju imena firmi sa sve likovima njihovih vodećih ljudi i ciframa koje valja da plate po osnovu Zakona o ekstraprofitu – Kompanija „Braća Karić“ (Bogoljub Karić), Stankom (Živadin Mihajlović), Delta banka (Milorad Mišković) i Lutra (Dušan Mihajlović). Kao kontrapunkt petocifrenim iznosima koje pomenuti valja da plate državi, spot se završava pitanjem „Koliko je vama ostalo?“. Po formi, spot je napravljen u maniru kratkih poruka koje su tokom predizborne kampanje pravili „Otpor“ i kreativci iz grupe „Vreme je“. S obzirom na to da poruka spota nije spektakularna, ništa različito od onoga što se i inače priča u čaršiji, reakcija koja je usledila u najmanju ruku je neočekivana, mada…

Najpre je Demokratska stranka optužila Narodnu banku Jugoslavije da stoji iza „skandaloznog spota“ što je Mlađan Dinkić žustro demantovao. Onda se DS izvinila guverneru, ali je ostala pri oceni da je spot „necivilizacijski“ i da predstavlja „poziv na linč“. Na kraju, potpuno u skladu sa nazivom stranke, izražava se očekivanje da će „urednici snositi zakonske posledice“!? Po kom osnovu, ne kaže se. Zbog uznemiravanja javnosti, valjda?

Potom se saopštenjem oglasio i Bogoljub Karić. U saopštenju između ostalog kaže da „objavljivanje ovakve poternice, proizvedene u najboljoj gebelsovskoj tradiciji, predstavlja poziv na linč“, pa onda da je „posle spota sa našim likovima jasna tendencija da se gnev javnog mnjenja okrene prema ljudima koji su ostali i radili u Srbiji“, kao i da se „rang liste i spotovi i pozivi na linč koriste za nečije privatne političke interese i promocije“. Bogoljub Karić ljude iz spota naziva „srpskim domaćinima“, „nekolicinom najvećih srpskih privrednika“ koji su „održali srpsku privredu u skladu sa važećim zakonima“.

„Spot pre svega barata materijalnim činjenicama i uzdržava se od uredničkog komentara“, izjavio je za TV B92 šef Beogradskog programa RTS-a Branislav Guzina. „Nesumnjivo je da spot izaziva određenu reakciju, ali ona se ne svodi na hajku na ljude. To je isforsiran termin onih koji se osećaju povređenim. Ovaj spot pre svega uspostavlja ono što je potrebno ovom društvu a to je personalna odgovornost.“

„UREDNIČKI KOMENTAR„: Sa profesionalnog stanovišta naslov i zaključak spota mogli bi se protumačiti kao „urednički komentar“, ali s obzirom na argumentaciju onih koji napadaju autore spota prosto se nameće pitanje – u kojoj Srbiji oni žive. Ili je možda reč o težem slučaju amnezije i samozavaravanja. Jer, u saopštenju Bogoljub Karć kaže da je „u najgore vreme za Srbiju uveo mobilnu telefoniju, Internet, prvu privatnu televiziju koja je predstavljala medijsku revoluciju i koja i danas služi kao obrazac mnogim balkanskim televizijama“. Na stranu što priča o internetu nije tačna, jer su u Beogradu postojali provajderi i pre Bogoljuba Karića, Sezampro na primer, već su i prve dve stavke koje pominje u poslednje vreme podvrgnute ozbiljnom „preispitivanju“, neizmireni dug za korišćenje frekvencije za koji i pored „poziva“ ministra Tadića još nema informacija da je namiren. Da o „održanju srpske privrede“ i ne govorimo. A možda je spot došao u vreme kada su mnogi koji su se okoristili zakonima i bliskošću sa „onima od onomad“ pomislili da im kratko pamćenje po kome su Srbi poznati ide na ruku i da se proces „pranja imidža“ odvija u najboljem redu?

„Informacija Narodne banke Jugoslavije ne znači konačnu presudu i poziv na linč, kako je to shvaćeno u RTS-u po šemi iz prethodne decenije“, navodi se između ostalog u saopštenju Saveznog sekretarijata za informisanje koji se, gle slučajnosti, našao ponukanim da reaguje baš povodom ovog spota i uz to, eto opet slučajnosti, upotrebi slične formulacije kao Bogoljub Karić. Ostaje, međutim, pitanje – čemu insistiranje na priči o „pozivu na linč“. Jer, apstrahujemo li činjenice pomenute u spotu, „urednički komentar“ oličen u pitanjima može se tumačiti i ovako i onako. U blic anketi među kolegama koji su spot gledali ubedljivo je pobedilo tumačenje da spot nema nikakve veze sa pozivom na linč, sve argumentujući to opaskom da je „poziv na linč bio kad su Šešelj i njemu slični svojevremeno proglašavali novinare za strane špijune navodeći izmišljene podatke, a ne cifre sa iznosima koje je utvrdila komisija Narodne banke“. Biće ipak da je u pitanju nešto drugo, nešto između političke igre u koju su se (slučajno?) upetljali i autori spota pa sve do paranoje.

S druge strane, indikativno je da se ostali pomenuti u spotu uzdržavaju od direktnih reagovanja i komentara. Lutra saopštava da će „izmiriti sve obaveze… kao što je i do sada namirivala sve obaveze prema državi i partnerima“, dok Delta banka i Stankom za sada ćute.

ODGOVORNOST AUTORA: Ali zato ne ćute u RTS-u. Kolegijum generalnog direktora saopštio je da smatra da su izrada i emitovanje spota „teška programska greška“ (formulacija ista kao i ona koju je tim povodom upotrebio savezni sekretar za informisanje Slobodan Orlić, prim. D.R.) i da će „autori morati da snose punu odgovornost“. Žestina reagovanja u samoj kući mnoge je iznenadila, očekivala se u najmanju ruku profesionalna solidarnost ili bar davanje prilike autorima da javno kažu svoje. Umesto toga gledalaštvu je ponuđen poduži komentar koji, opšti je utisak, iznenađujuće otvoreno staje na stranu „prozvanih“.

„Jedino što mogu da učinim sa ovog mesta jeste da vam se kao jedan od programskih ljudi RTS-a izvinim za ovako grubu programsku grešku, prvenstveno onima koji su bili nesuđeni akteri ovog spota, zatim i Narodnoj banci Jugoslavije i svima vama koji ste s poverenjem u novu uređivačku politiku ponovo seli pred televizijske kanale RTS-a posebno u 19.30“, rekao je zaključujući komentar povodom „slučaja“ urednik drugog Dnevnika Milorad Petrović. Autori spota su smenjeni, baš kao i šef Beogradskog programa.

Međutim, ma kakav bio konačan epilog „afere spot“ koja se, igrom slučaja ili ne, poklopila sa okončanjem konkursa za važna urednička mesta u RTS-u, sve što se tim povodom događalo ovih dana pokazuje da se politika teško odriče uticaja na medije. Zabrinjavajuće? Svakako. Ali s druge strane jako dobro kao podsećanje na to da je 5. oktobra možda nešto okončano, ali da mnogo više od toga, borbu za nezavisnost i profesionalizam u medijima na primer, i te kako valja nastaviti.