Počela je godina svemirskog kamenja. Nakon što su se izjalovile sve najave smaka sveta za 2012, a zloglasni asteroid Apofis promašio Zemlju, sve do nekog podjednako bezbednog nailaska 2036. godine, u tekućoj godini nas čekaju čak tri vrlo bliska prolaska kometa i asteroida. Odmah nakon prazničnog Dnevnika – u petak, 15. februara, na Sretenje – nebom će proleteti jedan kamen dužine 50 metara. I potom nastaviti dalje svoju elipsu oko Sunca, gotovo očešavši Zemlju. Ova kosmička stena će proći tako blizu planete da će bukvalno zaroniti među telekomunikacione satelite koji se uredno okreću oko Zemlje, promašiti nas i nakon nekih osam sati „bliskog kontakta“ nastaviti put dalje.
Tačno u 20.25 sati, asteroid nazvan 2012 DA14, doći će u najbližu tačku – na svega 27.700 kilometara udaljenosti od površine Zemlje. I mada prolazi bliže nego bilo šta tako veliko u poslednjih nekoliko decenija, već više od godinu dana je poznato kako je rizik od sudara izuzetno mali. Astronomi prate ovaј stenoviti asteroid nepravilnog oblika od 23. februara 2012. godine, kada je otkriven na opservatoriji Sagra u Španiji. Na osnovu osmatranja sjaja se procenjuјe da prečnik 2012 DA14 iznosi oko 50 metara, dakle, kao polovina fudbalskog igrališta, što bi, da je krenuo ka samoj planeti, bilo dovoljno da napravi nekakvu štetu na tlu.
Međutim, posmatrači na Zemlji ovog puta neće ni osetiti njegov prolazak. Odnosno, oni koji budu opremljeni teleskopom videće nešto slično prolasku bilo kog veštačkog satelita. No, ovaj NEO (Near Earth Objects, objekat blizak Zemlji) bukvalno će prohujati nebeskom sferom. Dužinu Meseca, onu koju vidimo na nebu, prevaliće na svake četiri sekunde, a za samo četiri sata će preći raspon od -60 do +60 stepeni u odnosu na posmatrača. Ako spadate u lovce na satelite i astronome amatere, jasno vam je o čemu je reč – iznad nas će proleteti jedan kameni metak iz dalekih dubina Sunčevog sistema.
Nakon prolaska 2012 DA14, ove godine nas očekuјu јoš dva važna susreta sa malim telima u Sunčevom sistemu. Već 10. marta biće moguće posmatrati kometu koјa će proći na vrlo maloј udaljenosti od Zemlje, a potom 29. novembra i prolaz naјsјaјniјe komete viđene na Zemlji u poslednjih sto godina, koja će se videti i na dnevnom svetlu. Na sreću, nijedan od ovih objekata neće udariti u Zemlju.
No, svi oni su odličan povod za razmišljanje šta će biti naši civilizacijski koraci kad zapazimo neki NEO koji ne vozi bezbedno, nego ogromnom brzinom dolazi sa druge strane raskrsnice, ustremljen pravo na nas. Kako ga zaustaviti pre nego što padne i uništi svet koji poznajemo? Tone hartije i milioni internet strana potrošeni su na brojne analize šta se u takvoj situaciji dešava i šta se preventivno može učiniti. Filmski scenariji i bestseler romani često posežu za ovom vrstom kosmičke kataklizme, radije od, na primer, udara gama zraka poteklih od kakve daleke supernove. Može se čak reći da nam je udar asteroida omiljeni izlazni plan za konačno uništenje.
Šta se može učiniti? Nema sumnje da su pojedine vlade načinile i razne tajne protokole o postupanju u slučaju takvog interplanetarnog incidenta. Međutim, ukratko rečeno – za sada nema nijednog boljeg rešenja od onog koje Zemlja već koristi za svoju samoodbranu. Sve što Zemlja ne spali u atmosferi i što može da stigne do tla u dimenzijama upotrebljivim za apokalipsu, neće se tako lako zaustaviti ničim što ljudi danas poseduju. Za sve one objekte, duge par kilometara, koji predstavljaju realnu pretnju kako ljudskoj civilizaciji tako i drugim živim vrstama, ceo nuklearni arsenal teško da je dovoljan kako bi im se poremetila putanja. Da li se to uopšte može dogoditi ako stvar sa nebeskim sudarima posmatramo iz vremenskog okvira ljudskog života? Koji scenariji su zapravo mogući?
SCENARIO PRVI: KAMEN U PROLAZU
Najčešća stvar koju očekujemo od jednog asteroida jeste da promaši Zemlju. Nebesko prostranstvo je tako ogromno da većina stvari u Sunčevom sistemu milijardama godina živi sasvim nezavisno jedna od druge. I tako će biti i u milijardama godina koje dolaze. No, svi objekti kruže oko iste zvezde pa, pre ili kasnije, putanje mogu negde da im se ukrste. Budući da količina asteroidnog kamenja nije uopšte mala, kad se uključi verovatnoća odmah se javljaju neke šanse da do kontakta dođe. Smatra se da ima milion objekata prečnika manjeg od 100 metara koji se vode kao NEO, objekti bliski Zemlji. Većina njih su mali, ali nije zanemarljiv ni broj onih koji su nalik na 2012 DA14, koji će Zemlju mimoići 15. februara. Statistika pokazuje da se „susret“ sa obјektom takve veličine u proseku dešava na oko hiljadu godina. Najbolji plan za ovakve objekte jeste ne činiti ništa. Odnosno, nakon što astronomi već sa sigurnošću proračunaju njegovu putanju i procene da na takozvanoj Totino skali ima rizik 0 od sudara, treba nabaviti teleskop i sa bezbednog mesta posmatrati kako promašuje Zemlju. Pokazuje se da takvi objekti ne izazivaju nikakve posledice, budući da imaju suviše malu masu. Zapravo je suprotno.
Zemlja značaјno menja orbitu asteroida nakon ovakvog susreta. U slučaju 2012 DA14 period vremena orbitalnog kretanja asteroida sa 366 dana biće smanjen na 317 dana, a moguće јe i da zbog plimskog deјstva Zemlje dođe do promene u rotaciјi asteroida.
SCENARIO DRUGI: ZVEZDA PADALICA
Nije da Zemlja ima toliko sreće da je svemirsko kamenje mimoilazi. Sitno kamenje neprekidno pogađa Zemlju. To je čak uobičajena pojava, simbolično čak uporediva sa drugim padavinama, koju nazivamo meteorima. Zemlja uspeva da u atmosferi dobrim delom sprži sve objekte s prečnikom znatno manjim od desetak metara. Njihov pad vidimo kao meteor. Ovaj pojam je samo naziv za svetlosnu pojavu na nebu, dok su meteoriti nešto konkretno, ono što je palo dole – mali astronomski objekti koji su završili na Zemlji. Mada sagorevaju, i oni stižu do tla. Do sada je u najrazličitijim delovima planete pronađeno na hiljade meteorita, odnosno više od 38.000. S obzirom na toliki broj i učestalost ne čudi što meteoriti nisu padali samo u pustinje i na planine već su udarali i u ljude i životinje. Ima li ikakvog metoda kojim bismo se mogli zaštititi od ovakvog sitnog kamenja? Zapravo, nema. To vam je kao da pokušamo da ulovimo pojedinačnu kap kiše tokom nekog pljuska. Igra statistike. Verovatnoća da vas pogodi meteorit je uporediva sa milijardama. Veća je šansa da dva puta dobijete sedmicu na lotou. No, i u novijoj istoriji ima zabeleženih slučajeva. Tako se desilo da je 30. novembra 1954. u američkoj državi Alabama takozvani Hodžis meteorit, težak četiri kilograma, proleteo kroz krov kuće i upao u dnevnu sobu Ane Hodžis, gde je udario najpre u radio-aparat, pa onda u nju i povredio je.
SCENARIO TREĆI: UBICE GRADOVA
Tela od više desetina metara u prečniku ili pak veća od toga, uglavnom stignu do tla. Ona veća od 35 metara mogu da nanesu ozbiljnu štetu i unište bar jedno ljudsko naselje. To se događa na svakih hiljadu godina i do sada su proučeni tragovi više od stotinak takvih udara u površinu naše planete, među kojima i Kejp Jork meteorit, nazvan po mestu na Grenlandu na kom je otkriven. Ovo je jedan od najvećih meteorita od gvožđa, a pao je pre oko 10.000 godina. Njemu slični su i Kampo del Kielo, što je grupa meteorita pronađenih u Argentini, severozapadno od Buenos Ajresa, ukupne težine veće od 100 tona, kao i Vilamet meteorit, pronađen u Sjedinjenim Američkim Državama, težak oko 15,5 tona. Osim meteorita, dokazi o njihovom padu na zemlju su i krateri koje su pravili pri udaru. No, najpoznatiji takav savremeni trag zapravo uopšte nije krater. Reč je o slučaju iz 1908. godine u Sibiru, koji je poznat kao Tunguska eksplozija. Tada je u Zemlju udarilo telo dugo oko četrdeset metara i teško oko sto hiljada tona, koje je ušlo u atmosferu iznad Sibira i eksplodiralo na visini od oko osam kilometara, zbog čega nije ostao nikakav krater na tlu. Kad govorimo o asteroidima koji su malo veći, možemo zaista da očekujemo veliki sudar sa eksplozijom od 3 do 5 megatona TNT-a. To je pedesetak puta jača eksplozija od one u Hirošimi, ali se smatra da je ovakav asteroid dovoljan da uništi jedan grad. Zato ih i nazivaju „ubice gradova“. Ako bi se na vreme otkrili, dakle, u intervalu dužem od godinu dana, takvo bi se telo teorijski moglo gađati nuklearnim bojevim glavama. Sa očekivanjem da cela operacija uspe, današnja termonuklearna oružja bila bi dovoljna da ga preusmere. No, čak i da se to ne desi, pad ovakvog asteroida, osim što bi izazvao veliku tragediju i sveopšti šok, ne bi mogao da nanese ozbiljnije posledice ljudskoj civilizaciji.
SCENARIO ČETVRTI: APOFIS
Asteroid o kome se najviše govorilo poslednjih godina je Apofis, asteroid prečnika oko 270 metara, čije ime dolazi iz antičkih vremena i znači upravo to – uništitelj. Prvobitna ispitivanja u 2004. godini zapravo su pokazala da postoji mogućnost, i to veoma mala, da 2012. Apofis udari u Zemlju ali kasnijim, preciznijim ispitivanjima, utvrđeno je da u to vreme neće biti ni blizu nas. Verovatnoća da se to desi prilikom narednog bliskog prolaska, 2036. godine, sada јe manja od jedan prema milion. To je daleko manje od šanse da poginete pri tuširanju u kupatilu. Međutim, ako bi zaista i pogodio Zemlju, on bi mogao da izazove lokalna razaranja uporediva sa naјvećim cunamiјima ili zemljotresima. Apofis niјe dovoljno veliki da izazove istinsku globalnu katastrofu.
SCENARIO PETI: VELIKO IZUMIRANJE
Pravu pretnju predstavljaju objekti veličine kilometra. Oni se ne pojavljuju česti, ali se ne može reći ni da ih nema. Na osnovu simulacija zaključeno je da objekti prečnika jednog kilometra padaju na Zemlju na svakih 500.000 godina, ali se često govori i o periodu od samo 100.000 godina. U istoriji Zemlje se dogodilo nekoliko takvih udara. Na primer, u Južnoj Australiji pronađen je krater prečnika 90 kilometara. Još jedan od 100 kilometara nalazi se u Kvebeku. Ubedljivo najveći, Vredeford krater, nalazi se u Južnoj Africi i prečnika je 300 kilometara. Meteorit koji je pao na to mesto bio je širine, kako se pretpostavlja, oko deset kilometara i ostavio je velike posledice. No, najpoznatiji je svakako kamen koji je pao na poluostrvo Jukatan pre 65 miliona godina i napravio poznati Čiklub krater. To je rupa prečnika čak 180 kilometara, a svedoči o događaju koji je izmenio evolutivnu istoriju planete. Naime, ovaj meteor od oko deset kilometara veličine, nakon strašne eksplozije, podigao je ogromnu prašinu koja je, pošto je u višim slojevima atmosfere dovela do smanjenja Sunčevog zračenja, izazvala takozvanu nuklearnu zimu. To je dovelo do klimatskih promena i zahlađenja zbog koga su izumrli dinosaurusi, a svetom su se nakon ponovnog otopljenja raširile nove vrste. Da li bi čovek danas mogao nešto da učini protiv ovakvog objekta ako bi se on primakao Zemlji? Zemlja od ovolikog kamena jednostavno ne može da se sama odbrani. Sa druge strane, današnji nuklearni arsenal, čak i kad bi se sav upotrebio, teško bi skrenuo sa putanje toliki objekat. Sve druge metode su uzaludne. I šta učiniti sa njima? Trenutno ništa. Možemo se samo nadati da udaraju tako retko da će čovek, u međuvremenu, razviti nove načine odbrane od takvih apokaliptičnih pretnji.
