Bilo je mnogo pokušaja da se utvrdi poreklo porodične slave, ali oni su češće otvarali nova pitanja i dileme no što su davali odgovore. Zna se samo da je proslavljanje sveca zaštitnika porodice veoma stara obredno-religijska i društveno ekonomska praksa, kojoj se počeci gube u dalekoj prošlosti
Ove, 2024. navršava se deset godina od kako je porodična slava upisana na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao prvi element iz Srbije.
Nije neobično to što je baš porodična slava – prva. Reč je, svakako, o identitetski možda najznačajnijem elementu kulturnog nasleđa u našem društvu, koji ne gubi i ne menja svoju obredno-religijsku i društvenu suštinu već stolećima.
Možda je upravo ovo prilika da se osvrnemo na to šta je proslavljanje porodičnog sveca zaštitnika, s obzirom na prilike u savremenom društvu. Proslavljanje sveca zaštitnika porodice je veoma stara obredno-religijska i društveno ekonomska praksa kojoj se počeci gube u dalekoj prošlosti. Iako je bilo mnogo pokušaja da se utvrdi poreklo porodične slave, oni su češće otvarali nova pitanja i dileme no što su davali odgovore. S obzirom na to da pouzdani istorijski izvori ne postoje, izvesno je samo to da je porodična slava postojala još u srednjem veku. Dosadašnje naučne rasprave o porodičnoj slavi nastojale su i da utvrde njen kulturološki smisao. Autori tih rasprava su povezivali slavu s antičkim nasleđem i romanskim kultom porodičnih zaštitnika “lara”, zatim s agrarnim kultom plodnosti – pa otuda spremanje koljiva za slavu, kao i s kultom predaka zaštitnika porodice ili s prethrišćanskim božanstvima (starobalkanskim ili staroslovenskim) koje zapravo nakon hristijanizacije Slovena slavimo kao svece.
Kako se svaka od tih rasprava zasniva na smislenim argumentima, može se reći da je porodična slava zapravo jedna kompleksna religijska tvorevina koja sinkretizuje više kulturoloških slojeva u sebi – od starobalkanskih i antičkih kultura, preko pravoslavnog hrišćanstva, do moderne vesternizovane kulture.
Obredno-religijska suština porodične slave iskristalisana je tokom stoleća i bez obzira na lokalne razlike, danas je moguće izdvojiti ono što je zajedničko svima u ovom obredu.
Slava je, naime, skup religijskih i društvenih praksi kojima porodica slavi sveca za kojeg veruje da je njen zaštitnik i davalac blagostanja. Proslavljanje sveca zaštitnika se sastoji iz ritualnog prinošenja beskrvne žrtve i gozbe koja se priređuje za rođake, susede i prijatelje. Beskrvna žrtva su hleb, vino i žito koji simbolišu Hristovo telo i krv, kao i plodnost i blagostanje. U domu porodice se na dan posvećen svecu kojeg ona slavi tokom obavljanja rituala pali posebno namenjena sveća, čita se molitva “Oče naš” i obavlja se sečenje slavskog kolača koji obavezno ima utisnut simbol IS HS NI KA. Kolač se s donje strane preliva vinom, seče u obliku krsta, zatim se okreće i prelama na četiri dela uz podizanje uvis. Tokom sečenja kolača izgovaraju se zahvalnosti svecu zaštitniku i molitve za blagostanje. Ritualno sečenje kolača obavlja domaćin s najstarijim ili najvažnijim gostom (koji se u mnogim krajevima naziva “dolibaša”), svojim naslednikom i ostalim članovima porodice.
U mnogim delovima Srbije, a pre svega u urbanim sredinama, kolač se nosi ujutru na dan slave u crkvu, gde obred sečenja obavlja sveštenik. Slavska gozba otpočinje ceremonijalnim ispijanjem vina, jedenjem “koljiva” i slavskog kolača i izgovaranjem zdravica i želja za zdravlje, plodnost i dobrobit porodice i gostiju, a nastavlja se obedom koji simboliše blagostanje. Slavska gozba obavezno sadrži meso (prase, jagnje ili za vreme posta riba) kao ostatak nekadašnje krvne žrtve. Prilikom pripreme gozbe, porodice se u načelu pridržavaju hrišćanskih kanona u vezi s postom.
U slavskom ritualu važna je i uloga žene jer ona je ta koja priprema slavski kolač, a ona je ujedno i nosilac znanja o vršenju obreda. Savremeni stilovi života donose mnoge izazove u obrednoj praksi pa se sve češće dešava da se slavski kolač kupuje, čime se zapravo gubi ritualna uloga žene u slavskom obredu. Ukoliko se slavski kolač seče u crkvi, danas su često starija deca ta koja ga nose, i tokom sečenja imaju, umesto domaćina, ulogu predstavnika porodice.
S obzirom na dinamičnu istoriju kulture Balkana i na kompleksna demografska kretanja, javljaju se i velike razlike u konkretnoj obredno-religijskoj praksi, načinu slavljenja slave, i pored nastojanja pravoslavne crkve da slavski obred bude ujednačen. Uobičajeno je, na primer, da se za slavu priprema jedan kolač, ali etnografski podaci pokazuju da se u selima u okolini Kruševca sprema i do četiri kolača – jedan za naveče (veče uoči dana slave), jedan se ujutru nosi u crkvu, jedan se seče kod kuće, a jedan se seče sutradan, na drugi dan slave. Ponegde se čak i danas slava slavi po tri dana. Dok se u nekim krajevima Srbije za slavu Sv. Arhanđela Mihajla ne sprema koljivo jer se veruje da je on živi svetac, u drugim krajevima se koljivo uredno sprema i za ovog sveca. Takođe, u zapadnim krajevima Srbije u kojima još uvek žive jaki odnosi reciprociteta u društveno-ekonomskim odnosima, za slavu se gosti ne pozivaju, dok se idući ka istoku i severu Srbije gosti uredno pozivaju na slavu, mada se u uslovima savremenog života opterećenog mnogobrojnim egzistencijalnim obavezama i u zapadnim delovima gosti sve češće “podsećaju” da treba da dođu na slavu. U prošlosti je izostanak sa porodične slave označavao prekid društvenih veza, danas je to uobičajena pojava koja uvek podrazumeva neko od uobičajenih opravdanja.
Slavska gozba je sastavni i obavezni deo slavskog obreda i predstavlja društveni okvir za prinetu žrtvu koja se i inače sastoji iz onoga što u kulturi spada u hranu (hleb, vino, žito). Religijski elementi slavskog obreda su intimna stvar porodice i njihovo praktikovanje zavisi isključivo od stepena religioznosti porodice i njenih članova, i često su u savremenoj kulturi značajno redukovani. Suprotno tome, slavska gozba je javni događaj koji nužno uključuje i druge članove zajednice, one izvan porodice, i mora da bude organizovana shodno opšteprihvaćenim normama. Slavska gozba je prilika da porodica ojača postojeće ili zasnuje nove važne društvene veze, kao i da u zajednici definiše svoj identitet i status. U multietničkim zajednicama sasvim je uobičajeno prisustvo pripadnika drugih verskih ili etničkih zajednica na slavskoj gozbi, čime se zapravo uređuju društveni i identitetski odnosi.
Novija etnološka i antropološka istraživanja porodične slave ustanovila su promenu forme koja se javila u poslednjih nekoliko decenija, kao i transformaciju odnosa prema porodičnoj slavi, a uočeni su i savremeni kulturološki uticaji proizašli iz demografskih kretanja, uticaja medija, tržišne ekonomije itd. Etnografski muzej, u okviru koga deluje i Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, objedinio je savremena istraživanja slave u zborniku Slava porodice. Ovaj zbornik obuhvata radove koji su zasnovani na neposrednom anketiranju ljudi, zatim na modernim etnografskim istraživanjima u raznim krajevima Srbije i izvan nje, kao i razmatranje odnosa prema slavi u javnim religijskim, ekonomskim i političkim narativima. Posebno su zanimljivi rezultati anketiranja onih koji slave slavu, gde neposredno saznajemo da je najčešća slava Sv. Nikola, a slede je Aranđelovdan, Đurđevdan, Đurđic, Sv. Jovan i Mitrovdan, dok su ostale slave manje zastupljene. S druge strane, rezultati istraživanja pokazuju da među mladim ljudima postoji još uvek dovoljno visok nivo religioznosti kad je reč o verovanju u zaštitnu moć svetaca, te jasna namera da se nastavi ova religijska tradicija.
Nesporan je zaključak da je proslavljanje porodične slave još uvek vitalan kulturni element kojem većina stanovništva Srbije koje pripada pravoslavnom hrišćanstvu pridaje snažan identitetski karakter. Savremena istraživanja slave jasno ukazuju na određene promene forme, impliciraju i promene u religioznosti, ali ujedno pokazuju da suština porodične slave kao religijske i obredne ideje i dalje opstaje. Naše društvo povremeno, ili često, zapada u velike krize, a viševekovni kontinuitet suštine porodične slave ukazuje na to da ona jeste još uvek nesporna kulturna vrednost koja ujedno dokazuje da simboličko ponašanje ljudi predstavlja bitan aspekt egzistencije.
Autor je muzejski savetnik u Etnografskom muzeju u Beogradu
Tabloid „Informer“, barem televizijski, moći će da se gleda od aprila i na SBB-u, tvrdi njihov zamenik urednika. To potvrđuju i izvori „Vremena“ sa „Sport kluba“. „Srbija da peva, a srpski rod da se veseli“, komentarisao je ovu vest pomoćnik glavnog urednika „Informera“ Dejan Vukelić Vukela
Pre 80 godina, od marta do novembra, objavljena su tri romana Ive Andrića: Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Uz pola veka od njegove smrti, ovo je drugi jubilej našeg jedinog nobelovca koji obeležavamo ove godine
Zgrada subotičkog Narodnog pozorišta posle nekoliko decenija je izgrađena, istina bez velike sale zbog koje je najviše i počela obnova
Sredinom osme decenije prošlog veka grupa studenata – petoro arheologa i jedan fizičar – krenula je prvi put na letovanje u Grčku, u antičku Teru koju je ove zime zadesila serija zemljotresa
Popularni elektronski sastav iz Ujedinjenog Kraljevstva Massive Attack oborio je jedan specifičan rekord - ne muzički, već ekološki. U julu bend gostuje u Kragujevcu
Neka se na kraju ispostavi da je rupu na prozoru dr Dragana Milića napravio detlić. Jedino što je u ovom trenutku relevantno je da postoji jasna sumnja da je na njega pucano, da je Vučić opozicionog prvaka u Nišu nazvao čistim zlom i da odsustvo njegove rekacije nije normalno
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konačno je počeo formiranje nekakvog pokreta sa nekim profesorima. Super, njih niko ne zna pa ne može da ih gađa jajima
Naprednjački režim je postao opasan i ozbiljan bezbednosti rizik za sve građane Republike Srbije. Tako ga valja i tretirati
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
