Srbiji nedostaje 200 miliona stabala, Beograd na dnu evropskih prestonica po pošumljenosti

U Srbiji je samo 29 odsto teritorije pokriveno šumama, a za očuvanje zdravlja ljudi, biodiverziteta i ublažavanje klimatskih promena potrebno je dostići minimum pošumljenosti od 41 odsto. Srbiji tako nedostaje 10.000 kvadratnih kilometara šuma ili 200 miliona stabala, pokazuju zvanični podaci nadležnih ministarstava.

Istovremeno, Evropska agencija za životnu sredinu objavila je u julu podatke o urbanoj „pošumljenosti“ glavnih gradova Evrope, na kojoj Beograd zauzima neslavno 31. od 37. mesta.

Stara kineska poslovica kaže da je najbolji trenutak da se posadi drvo bio pre 20 godina, a da je drugi najbolji trenutak sada. Srbija je možda i za taj drugi trenutak značajno zakasnila, posebno ako imamo u vidu da jedan od najvećih regiona u Srbiji, koji zauzima centralno mesto u državi ima ime – Šumadija.

Najsvežiji dostupni podaci pokazuju da je pošumljavanje u Srbiji u 2021. godini bilo za 19 odsto manje u odnosu na 2020. godinu, dok je 2020. godine pad pošumljavanja iznosio čak 52 odsto u odnosu na 2019. godinu.

Ukratko, da bi se do 2050. godine postigao pomenuti minimun od 41 odsto pošumljenosti Srbije, potrebno je da pošumljavamo 15 bar puta više nego što to sada činimo. To konkretno znači da je ostalo još nešto više od 26 godina za podizanje šumskih ekosistema na nešto manje od 900.000 hektara.

Srbija zbog svega toga ima najniži procenat šumovitosti među zemljama iz okruženja, a da bi se postigao cilj, trebalo bi da pošumljava oko 30.000 hektara godišnje, a trenutno pošumljava oko 2000. Za to je potrebno izdvojiti oko 2,2 milijarde evra, što nije toliko mnogo ako podelite na 26 godina i sagledate koristi koje mnogostruko prevezilaze investiciju.

Foto: Pixabay/Dave Meier

Klimatske promene donose neizvesnost

Ključna reč u upravljanju toliko dugim procesima je izvesnost, a klimatske promene – kojima smo uz nezabeleženo dug niz tropskih dana svedočili ove godine – pre svega donose neizvesnost.

U šumarstvu ta neizvesnost se pre svega odražava kroz sve učestalije i sve intenzivnije požare, ali ne treba zanemariti ni snažne vetrovite oluje koje lome stabla kao čačkalice. Tu su i nove štetočina koje se u nekim slučajevima šire kao vanzemaljska invazija u holivudskim filmovima.

Najveći izazovi vezani su za obnovu šuma i sposobnost šumskog drveća da se prilagode izmenjenim uslovima sredine. U ekstremnim vremenskim uslovima, ekstremno visokim ili ekstremno niskim temperature vazduha i zemljišta, uz ekstremne suše ili ekstremne poplave, sadnice su te koje prve stradaju, što znatno otežava prirodnu obnovu u šumama, a naročito veštačko osnivanje šuma pošumljavanjem.

Potrebne autohtone sorte dvreća

Dušan Jakovljević iz organizacije „Posadi svoj hlad“ kaže za „Vreme“ da bi Srbija trebalo da se pošumljava autohtonim sortama drveća, koje već raste kod nas, kao što su bukva, hrast, jasen i četinari.

„U parkovima su uvek dobrodošle i egzotične sorte drveća. Ipak, nama potrebne one sorte koje rastu u Srbiji i koje su suočene sa prekomernom sečom i koje su devastirane i u urbanim područjima zbog novih arhitektonskih pristupa, sa otvorenim trgovima bez zelenila, što nije specifično samo u Srbiju, već je trend i u svetu. Ispostavilo se da to uopšte nije dobro, videli smo kakvo je bilo leto, i u nekim situacijama gradove smo praktično pretvorili u ringle“, kaže Jakovljević.

On ističe da je u Vojdodini pošumljenost ogroman problem, jer je u tom delu Srbije pošumljeno svega četiri odsto teritorije.

zir-pixabay-mabel-amber

„Tamo je 70 ili 80 godina bila prisutna devastacija zbog planske poljoprivrede, zbog čega su planski posečeni zasadi. To je tada bio trend u svetu, a u Vojvodini su zbog zemljoradnje posečeni brojni dudovi i topole od čega se Vojvodina do danas nije oporavila“, kaže Jakovljević.

Ukazuje i da su planinska područja zložena prekomernoj seči zato što se, i pored toga što postoje, zakoni ne primenjuju, pa je rasprostranjena ilegalna seča drveća.

Jakovljvević kao primer navodi centralnu Srbiju, Staru planinu koja je proteklih dana bila izložena razornim požarima.

Meljemo drveće da pravimo pelet

On upozorava da će šumski požari nastaviti da se dešavaju, bez obzira na to da li su izazvani ekstremnim meteorološkim uslovima ili ljudskim faktorom, zbog ustaljenog starinskog običaja da se njive nakon skupljanja letine spaljuju, zbog čega se požari, usled velike suše, prošire i na šume koje onda gore kao slama. Ističe da tu ne pomažu ni zakoni ni kazne jer su neke navike naroda jednostavno naopake.

„Imamo veliku neplansku seču u Homolju i na Staroj planini i na Fruškoj gori, i naše planine su generalno opterećene time. Bojim se da se ne približimo onoj amazonskoj nezakonitoj seči zbog koje padaju glave“, kaže Jakovljević.

Objašnjava da se to radi zbog izvoza, ali i zbog pravljenja peleta, „jer mi sečemo šume, pa ih meljemo, pa pravimo pelet i to prodajemo za grejanje u vreme kada smo svesni da nam je solarna energija postala dostupna i jeftina“.

Koliko para, toliko ekologije

Jakovljević navodi da u svakom gradu, ali i na nivou države, postoje planovi pošumljavanja i budžeti predviđene za to, uz ocenu da svuda u svetu važi pravilo – koliko para, toliko ekologije.

On podseća da su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka članovi pokreta gorana pošumili „pola bivše Jugoslavije u organizovanim radnim akcijama za koje je država izdvojila novac i sadnice“.

„Nama je ponovo potreban organizovani, nepolitički aktivizam, a politika je tu da obezbedi novac i planove. Organizacija ‘Posadi svoj hlad’ je u proteklih sedam ili osam godina posadila i podelila građanima oko 130.000 dvogodišnjih sadnica za pošumljavanje, a u gradovima smo posadili možda i dve hiljade odraslih sadnica“, kaže Jakovljević.

Foto: Wikipedia/Oljaa lo

Ističe da postoje dobri primeri da civilno društvo i zainteresovani pojedinci mogu da iznesu velike projekte pošumljavanja, kao što su Zasavica i Uvac.

„Građani i kompanije su zainteresovani da volonterski učestvuju u pošumljavanju, ali potrebno i da vide rezultat svog rada, da ako negde posade hiljadu stabala, onda to neko dalje zaliva, a ne da se osuši. U Srbiji postoji veliki broj rasadnika, ali su oni, sasvim očekivano, okrenuti komercijalnom sektoru koji ima svoje tržište i svoja pravila, a mi smo se kao nevladina organizacija opredelili za nekomercijalni sektor“, kaže Jakovljević.

Podseća da su nekada javna preduzeća „Srbijašume“ i „Vojvodinašume“ i lokalna komunalna preduzeća imali svoje rasadnike u kojima su rasađivane sadnice za pošumljavanje, a da su rasadnici bili okrenuti voćkama i parkovskim sadnicama.

„Mi sarađujemo sa rasadnicima koji neguju parkovske sadnice. Nemamo dovoljnu količinu sadnog materijala i često smo prinuđeni da uvozimo, posebno male sadnice. Nemate danas rasadnik koji može da isporuči 20.000 ili 30.000 sadnica, jer to nije komercijalno“, kaže Jakovljević.

Prema dostupnim podacima „Srbijašume“ i „Vojvodinašume“ su posadile mnogo više drveća nego što su posekli, ali da bi taj odnos bio ekvivalentan, morao bi da bude 1:30 ili čak 1:50, jer stablu treba 30 godina da dostigne punu zrelost.

Ulice pretvorene u klance bez drveća

Komentarišući što je Beograd tek na 31. mestu od 37. evropskih prestonica kada je u pitanju urbana pokrivenost drvećem, Jakovljević kaže da su „naše ulice u gradovima gole, a gradovi su daleko od ozelenjavanja“.

Kaže i da je Zrenjanin grad sa možda najmanje zelenila u Evropii da su naši gradovi na oko 10 odsto ozelenjavanja, a trebalo bi da budu na 30 odsto.

Foto: Wikupedia/Dekriarh

„Kada su visoke temperature, oko 40 stepeni Celzijusa, kao što su bile ovog leta, temperatura ploče na beogradskom Trgu republike je bila čak 65 stepeni Celzijusa, pa i više, dok je ispod drveta temperatura od 28 do 30 stepeni. Mi kao društvo imamo velike gubitke zbog nedostatka zelenila u gradovima, jer trošimo ogromne količine električne energije na rashlađivanje prostorija“, podseća Jakovljević.

Napominje da su se nekada ulice drugačije projektovale, „da budu široke i da u njima bude drvoreda“, a da su danas ulice „pretvorene u klance i više nema mesta da se posadi drvo, što je energetski ekstremno neefikasno“.

„Za ozelenjavanje gradova trebalo bi koristiti urbane vrste, kao što je platan, ali i naše istorijske vrste kao što je lipa“, zaključuje Jakovljević. „U gradovima su dobrodošle naše autohtone vrste kao što su gorski javor i fantastični jasen, koji je jedno od slovenskih drveća“.