Spomenik neznanom dezerteru

Mobilizacijska kriza 1991. bila je jedan od ključnih događaja raspada Jugoslavije i nastanka nove srpsko-crnogorske države, s proleća 1992. Odbijanje tolikog broja Srbijanaca i Crnogoraca da učestvuju u bratoubilačkom i osvajačkom ratu bila je trauma posle koje ništa više nije bilo isto; ta je kriza uticala na sve buduće ključne događaje.

Jedan očajni general se javno zaprepastio: kako to da zapadna Srbija sa svojom slavnom tradicijom iz četiri pobedonosna rata sada odjednom neće da ratuje na vukovarskom Galipolju. „Čim Srbija bude napadnuta, eto nas“, rekao je generalu jedan valjevski rezervista, verovatno nesvestan primera iz 1914. kada srpska vojska nije htela da forsira Savu i goni Austrijance posle pobeda na Ceru i Kolubari – jer to preko Save nije njihova zemlja. Ispostaviće se, vrlo brzo, da su vojni begunci i pobunjeni rezervisti videli bolje i dalje od vojske i vlasti, ali i od opozicije. Mobilizacijska kriza iz 1991. traumatizovala je sve aktere rata, svakog na drugi način: JNA, Miloševićev režim, opoziciju i – vojne obveznike, čija je trauma bila najveća.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) otkrila je sa nedopustivim zakašnjenjem da je bila zamišljena, zasnovana, razvijena i obučena u svim aspektima svog mogućeg delovanja kao odbrambena vojska jugoslovenske federacije, a ne armija građanskog rata. U opkoljenim kasarnama Slovenije i Hrvatske JNA je otkrila da je pretpostavka njene efikasnosti podrška lokalnih resursa: ljudstvo, logistika, transport; u Srbiji je otkrila da se rat ne može voditi bez konsenzusa celog stanovništva. Ili, kratko, da nema nikakvog rata bez dva neophodna i par excellence politička preduslova – jasno definisanog ratnog cilja i nacionalnog konsenzusa oko tog cilja.

CRTANJE GRANICA: Režim Slobodana Miloševića se veoma dobro čuvao da slučajno ne definiše svoje ratne ciljeve kada je krajem juna 1991. ušao u otvorena neprijateljstva u Sloveniji. Ono konsenzusa postignuto na Miloševićevoj populističkoj platformi (1987–1990) donekle se izlizalo u višestranačkim izborima; Milošević nikada nije prestao da odgovornost za rat prebacuje na Jugoslaviju i JNA, jer „Srbija nije u ratu“.

JNA je – pokazaće se kasnije – nekakvu strategiju imala: to je ono što general Veljko Kadijević, tadašnji ministar odbrane, u svojim memoarima, definiše kao „izlazak na granice buduće države“. Te granice su 1990. i 1991. crtali svi: dr Vojislav Šešelj, Savez komunista – pokret za Jugoslaviju (SKPJ), Alija Izetbegović i Kiro Gligorov… Svi nacrti obuhvatali su manje-više iste teritorije, razlikovao se samo njihov politički sadržaj. U takvoj konfuziji i bez proglašenog ratnog stanja, nacionalni konsenzus bio je nemoguć. JNA je bila glavna žrtva te politike. Miloševićev režim nije se pretrgao pomažući strategiju JNA; prvo je državni vrh pod Miloševićevom kontrolom odbio primenu druge faze slovenačke operacije (potpuna vojna okupacija otcepljene republike) a odbijen je i predlog proglašenja ratnog stanja, odnosno opšte mobilizacije. U jesen 1991. efekti te „politike“ pokazuju da odziv na delimičnu mobilizaciju rezervista JNA jedva dostiže 50 odsto u Srbiji (i oko 15 odsto u Beogradu) po tada nezvaničnim podacima.

Pasivni otpor ratu bio je jak od početka, uprkos nečuvenoj ratnohuškačkoj kampanji. Pažljivom državniku nije mogla promaći razlika u uloženoj energiji i postignutim rezultatima, pa se može sa sigurnošću pretpostaviti da je Milošević bio svestan situacije.

OTPOR: Najveći gubitnik mobilizacijske krize 1991. bila je srpska opozicija, koja je sebi dopustila da ne iskoristi snažan politički naboj i motivaciju kod vojnih obveznika, sloja muškog stanovništva u najboljim godinama. Grubo govoreći, tadašnja srpska opozicija bila je nacionalistička opozicija: trudila se da Miloševića na terenu srpskog nacionalizma pobedi srbovanjem; bila je za rat, a protiv Miloševića, ne shvatajući da je to Miloševićev rat.

Trauma vojnih obveznika najveća je i – ljudski gledano – najvažnija. Ti ljudi ili su se vratili iz rata sa gorkim uspomenama, neki obogaljeni, neki poremećeni – ili su se pridružili velikoj seobi mladih i sposobnih na Zapad. Oni koji su bili mobilisani, oni koji su se u uniformi pobunili i vratili kućama (oko 40.000), oni koji su se skrivali od vojnog poziva (između 100.000 i 200.000), svi su – i njihove porodice – živeli u strahu.

Pasivni otpor imao je različite oblike: izbegavanje da se vojni poziv primi; spavanje van kuće; opreznost na javnim mestima zbog učestalih policijskih racija. Roditelji su izmišljali razne izgovore (tvrdnja da im se sin pridružio nekoj od paravojnih formacija bila je dosta efikasan način). Bežalo se u inostranstvo, čak i ilegalnim kanalima. Jednom u uniformi, mnogi su zabušavali; opšti stav rezervista bio je – preživeti po svaku cenu. Kad bi se stvorila kritična masa nezadovoljstva, dolazilo je do pobuna na mobilizacijskim mestima, tokom putovanja ka frontu, u razvojnim centrima i na položajima. Po povratku kući rezervisti su po pravilu težili da izbegnu nove pozive na front.

JUL 1991: Psihološki je mobilizacijska kriza bila pripremljena desetodnevnim vojevanjem JNA u Sloveniji, koji su režimski (Miloševićevi) mediji u Srbiji prikazali kao slabost države (Jugoslavije) i vojske (JNA). Banalni podaci kažu da su do 1. jula 1991. snage JNA u prvoj fazi operacija od 137 zadatih ključnih pozicija na teritoriji Slovenije zauzele 134; okolnost da je u tom trenutku cela 5. Armija, pojačana elitnim jedinicama padobranaca i vojne policije bila spremna za drugu fazu operacije bila je sasvim zanemarena u korist priče o „izdaji“.

Sve to dovelo je do pokreta roditelja regruta – uvertire u mobilizacijsku krizu. Prvo je Milan Kučan, predsednik Slovenije, javno pozvao predsednike ostalih jugoslovenskih država da opozovu svoje državljane-regrute JNA iz Slovenije, jer im ne može garantovati bezbednost i pozvao sve Slovence – vojnike i oficire – da napuste JNA i pređu u Teritorijalnu odbranu Slovenije. Onda je 1. Armija 30. juna 1991. počela ograničenu mobilizaciju rezervista, što je u Bosni i Hercegovini naišlo na političke otpore: Izetbegovićev SDA i Tuđmanov HDZ su članstvu savetovali da „na licu mesta proceni potrebu da se odazove ili ne“, a Karadžićev SDS da „postupe po zakonu“. Predsedništvo BiH 2. jula 1991. zvanično traži obustavu mobilizacije, pozivajući se na ustavnu odredbu po kojoj samo Predsedništvo SFRJ može da naredi mobilizaciju.

Mediji izveštavaju da 2. jula 1991. oko 300 besnih roditelja provaljuje u salu Skupštine Srbije uz uzvike „izdaja“ i psovke. „Talas antiratnog raspoloženja meša se sa moralnom indignacijom zbog izdaje… Reminiscencije na raspad iz 1941. mešaju se sa besom zbog političke nesposobnosti vođa“, piše zabrinuti skupštinski izveštač „Vremena“ i zaključuje da posle te noći (kada su se poslanici razbežali pred roditeljima) „ova skupština i njena vlada više nemaju moralno pravo da odlučuju o ratu i miru“.

Iste večeri novomobilisani vojnici iz Srbije kreću na granicu Vojvodine i Hrvatske. Sutradan u Loznici građani blokiraju mobilisanu jedinicu rezervista. Mediji izveštavaju o „gotovo potpunom rasulu“, spekuliše se o političkoj pozadini pokreta roditelja, o javnom odbijanju rezervista da „idu u Sloveniju“; citiraju se izjave rezervista umornih od čekanja i neizvesnosti. U Beogradu je izbegavanje poziva masovno, dok nacionalistička opozicija pokušava da osniva svoje paravojne formacije, maše „gardijskim knjižicama“, viče o „srpskoj vojsci“ koja će sve obaviti mnogo bolje od JNA…

Iz Crne Gore stižu vesti da je odziv na mobilizaciju „neočekivano mršav“, pominju se „prepolovljene jedinice“. Predsednik Crne Gore Momir Bulatović prvi javno pominje „naređenje da se vojni obveznici izjasne da li su spremni da izvršavaju postavljene zadatke i da, ukoliko to nijesu, napuste svoje jedinice“. Aktivni oficiri nisu mnogo pomogli u konsolidaciji Crnogoraca: citiran je neki potpukovnik Radoman Radović koji će „za šest sati spržiti Sloveniju“, ali su mu od jedne čete ostala samo četiri rezervista. General Života Avramović, novi komandant 5. Armije, kori roditelje koji su došli u Zagreb po decu: „A vi biste hteli da vam deca jedu, jebuckaju i ratuju na svom pragu.“

A onda je doneta odluka o povlačenju JNA iz Slovenije, ali se mobilizacija nastavila. Na nekim graničnim prelazima počeli su da vraćaju muškarce bez obzira na ispravne pasoše. Ministarstvo odbrane (SSNO) tvrdi da s tim nema veze. Polovinom jula u Pančevu demonstriraju rezervisti pušteni na odmor: traže sve – od uništavanja komaraca na terenu gde se nalaze do smene Vrhovne komande; žale se na nervno rastrojstvo i neizvesnost; traže da im se objasni postoji li JNA, brane li zemlju samo oni ili i rezervisti iz drugih republika itd. Na mirovnom mitingu u Titogradu (Podgorica), pod parolom „Junaštvo je danas ne ići u rat“ oko 5000 ljudi protestuje protiv rata: „Ovo nije naš rat, odbijamo da učestvujemo u njemu!“ Srpska opozicija za to vreme koketira sa militarizmom pod parolom „Hoćemo oružje!“ i budi se u mišolovci jer „pobune rezervista i sve veći otpor militarizaciji nisu naveli ni vladu, ni opoziciju da preispitaju svoju strategiju“.

AVGUST 1991: Ratnohuškačka histerija režimskih medija raste. U Sarajevu se početkom meseca okuplja oko 100.000 ljudi iz cele Jugoslavije na mirovnom mitingu i rok koncertu; budući predsednik „skraćene Jugoslavije“ Dobrica Ćosić u javnoj izjavi poručuje da je „u ovom trenutku pacifistička retorika besmislena“. Početkom avgusta javnost saznaje da je ministar odbrane Veljko Kadijević sredinom jula potpisao naređenje da se iz JNA najure nesposobni oficiri, da se sa dezerterima postupa po ratnim zakonima, ali i da se obustavi klasična mobilizacija u korist one na dobrovoljnoj osnovi, uz istovremeno otpuštanje „kolebljivaca, defetista i onih koji ne žele da se bore“. Procene broja takvih kreću se početkom avgusta oko 50.000. Samo protiv pobunjenih rezervista u Tuzli podignuto je 1000 krivičnih prijava (bez rezultata); u Crnoj Gori je samo u prvom talasu početkom jula bilo 1300 „dezertera“. Naređenje neće biti poštovano ni u jednoj tački. Zato je dobrovoljcima stranačkih paravojnih jedinica priznat status pripadnika oružanih snaga (što će do javnosti dospeti tek u oktobru 1991).

Štampa objavljuje rezultate jedne ankete, po kojoj 49 odsto Beograđana, 54 odsto Zagrepčana i 92 odsto Ljubljančana smatra da odbijanje da se primi oružje ne može biti kažnjivo. Načelnik Političke uprave JNA, general Marko Negovanović 21. avgusta 1991. objašnjava kako „Armija u popuni svojih redova nikada ne pribegava prinudi, osim kod lica koja izbegavaju služenje vojnog roka“. Nezavisna štampa pozdravila je ovaj doprinos filozofiji „Kvake 22“: „Ne teramo u vojsku nikoga osim onih koji neće da ratuju u bratoubilačkom ratu; iz vojske puštamo one koji pomere pameću, ali svako ko traži da ga puste kući očigledno je pri zdravoj pameti, jer bi inače ostao da se bori u bratoubilačkom i besmislenom ratu.“

SEPTEMBAR 1991: Kraj avgusta obeležio je događaj koji je promenio kompletnu sliku rata u Jugoslaviji. Bio je to pokušaj državnog udara maršala Jazova u Moskvi, 19. avgusta. Njegov neuspeh je uništio poslednju nadu Miloševićevog režima i vladajuće garniture JNA da će dobiti spoljnu podršku za sopstvenu kontrarevoluciju u Jugoslaviji. „Antifašistička“ propagandna retorika JNA i režima počinje da se pretvara u velikosrpsku retoriku; „ustaše“ sve više znači „Hrvati“ a sve manje „režim HDZ-a“. Jedinice JNA razvijene u julu mesecu na granici Vojvodine i Hrvatske prelaze u napad za teritorije, a ne – kao što se ranije očekivalo – u napad za svrgavanje HDZ-a sa vlasti u Hrvatskoj.

Mobilizacija time nije postala uspešnija. Nezavisni mediji javljaju o rezignaciji u JNA i izjavama viših oficira da će Armija zadatke izvršiti sa profesionalcima. Nove klase regruta i novi rezervisti mogu se očekivati samo iz Srbije i Crne Gore; JNA polako postaje srpska vojska sa petokrakom, a oficiri na slavonskom ratištu žale se da spavaju s pištoljem u ruci, u strahu od novih pobuna rezervista. Razne lokalne vlasti proglašavaju svoje mobilizacije (Knin, Banija, SAO Slavonija i Baranja); Hrvatska proglašava opštu mobilizaciju i prelazak na ratnu privredu; zahtevi roditelja da im se deca vrate i da se otpuste svi kojima je vojni rok istekao sve su glasniji.

U jesen 1991. mobilizacijska kriza dobija svoju definitivno tragičnu dimenziju: 20. septembra, tokom pobune u jedinici gornjomilanovačkih rezervista u Slavoniji, negde između Šida i Tovarnika, rezervista Miroslav Milenković između dva stroja – „izdajnika“ i „patriota“ – ispaljuje sebi metak u glavu. Gornjomilanovačka rezerva dignuta je u noći između 16. i 17. septembra; rečeno im je da idu u Sandžak, ali su se našli u okolini Rume u svojstvu „elitnog odreda dobrovoljaca za čišćenje zaostalih džepova otpora čim Vukovar padne“. Dobili su oružje koje ne poznaju; nije bilo lekarskih pregleda, pa su se sa zdravima u stroju našli dijabetičari i srčani bolesnici; snajperske puške koje su dobili nisu bile upucane. Kada su rezervisti postavili logična pitanja oficirima, nazvani su izdajnicima i kukavicama.

Rezervistima iz Čačka i Pranjana se objašnjava da će ići u Srem, a oni se nakon dvodnevnog putovanja zatiču u Lipiku. Seme pobune širi se dalje: kragujevačka narodna vojska (njih oko 2000) vraća se kući iz Šida, centra haosa na slavonskom ratištu; valjevski rezervista Vladimir Živković seda u oklopni transporter i odvozi ga do pred Skupštinu SFRJ u znak protesta (valjevski oklopno-mehanizovani bataljon kasnije se vratio kući pošto ga je greškom bombardovala Jugoslovenska ratna avijacija); još nekoliko hiljada rezervista vratilo se sa frontova tokom septembra. Režimski mediji o tome izveštavaju uz sve veće prisustvo političkih diskvalifikacija. Pravi razlozi pobuna rezervista nisu dotaknuti nigde – osim u nezavisnim medijima koji govore o „političkoj praznini“, nesposobnosti oficira i JNA kao organizacije, reprizi Sremskog fronta s kraja Drugog svetskog rata, bez ikakvog razloga za žrtvovanje i nedostatku političkog cilja rata. Po oceni jednog generala JNA, „bolje da ko želi da napusti jedinicu ode – zbog drugih“ jer „veći su problem oni koji su ostali, ali neće napred“.

Krajem septembra u Vojvodini mobilišu sudije za ratne sudove i dele im činove bez ikakvih formalnosti. Ti preki ratni sudovi, međutim, nikada nisu proradili. U pokušaju da smiri Valjevo, ministru vera (!) Draganu Dragojloviću omaklo se da kaže: „Srbija, tobož, nije u ratu da ne bi ispala agresor, pa tako i nema svoju vojsku, nego je ima unutar JNA…“ Rezervisti iz Kosjerića, besni zbog loše organizacije i prihvata, nisu ni otišli na zborna mesta; umesto toga su smenili opštinsku vlast i svog rezervnog kapetana imenovali za predsednika opštine. Iz zbornog područja Šapca istovremeno se vraćaju hiljade rezervista u Smederevsku Palanku, Kragujevac, Raču, Knić, Topolu, Bogatić i druga mesta. General Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba, dozvoljava sebi u Tovarniku da se breca na iscrpljene vojnike koji su se pošteno borili. „Kad nas je posetio general Adžić, ja sam doneo mrtvog, izmasakriranog druga koji je bio bezoblična masa; bombardovala ga je naša avijacija“, govori jedan rezervista. „Rekao sam’: Generale, ako nas biju ustaše, zašto nas bije i naša avijacija?’ On se uhvatio za pištolj i odgovorio mi: ´Ćuti, vole jedan, to je laž!´ Prisutni poručnik je rekao’: Generale, nije laž.’ A on je hteo sve da nas pohapsi. Tako sam stekao partizansko ime ‘Vo’“ (Rade Andrić, rezervista iz Valjeva).

Septembarsku delimičnu mobilizaciju JNA i TO-a naredio je Štab vrhovne komande, zato što Predsedništvo – koje po Ustavu jedino može da donosi takve odluke – „ne funkcioniše“, otkriva „Vreme“. Neustavna naredba bila je, kažu u SSNO-u, „iznuđena“ situacijom u Hrvatskoj. Sa svoje strane, ministar odbrane general Veljko Kadijević žali se u intervjuu za Skaj njuz da je teško naterati rezerviste da slušaju kad Armija nema ovlašćenja koja proizilaze iz proglašenog ratnog stanja.

OKTOBAR 1991: Proglašenje stanja neposredne ratne opasnosti, 3. oktobra 1991, neće pomoći: niko nije spreman da stane iza protivustavnog akta koji donosi polovina članova Predsedništva SFRJ, od kojih jedan (Branko Kostić) više nema podršku „baze“ (Crne Gore). Crnogorski mediji javljaju o poplavi dobrovoljaca, čak i devojaka željnih da uzmu pušku u ruke, a beogradska „Politika ekspres“ donosi antologijski naslov na prvoj strani: „Dubrovnik čeka oslobođenje“.

Jedan Beograđanin je vojni poziv za svog sina vratio s beleškom: „Z.P. ne može u vojsku. Ne dozvoljava mu otac.“

Skupština Srbije razmatra nevesele tajne izveštaje o pobunama rezervista u Kikindi, Novom Sadu, Kruševcu, Leskovcu, Loznici… Socijalisti za neuspeh mobilizacije i nedostatak ratničkog raspoloženja u narodu okrivljuju opoziciju, koja je poslušala letošnji Miloševićev zahtev da ne kritikuje vojsku koja štiti Srbe. Valjevo je i dalje centar otpora: nekoliko hiljada rezervista vratilo se iz Šida, Tovarnika i Nevesinja, jer nisu hteli da učestvuju u bratoubilačkom ratu. Rezervisti koji su došli iz Hercegovine bili su zgađeni pljačkom, gađanjem džamija, maltretiranjem Muslimana i namerom da se Dubrovnik osvoji.

Onda je tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović potpisao haški dokument, pošto je Slobodan Milošević bruku zbog zlosrećne Dubrovačke operacije prebacio na Crnu Goru. Bulatović je naglasio da „ne tako mali broj pripadnika oružanih snaga iz republike Srbije na ovom ratištu ne želi da se bori i izvršava postavljena naređenja“.

Pobunio se i kragujevački puk na Pasuljanskim livadama, kome su se pridružili i rezervisti iz Smedereva, Aranđelovca, Velike Plane, Topole i Svilajnca. Počinju sudski progoni: u Nišu je vojni sud osudio na kazne od četiri do šest meseci zatvora šest vojnika iz Leskovca koji su napustili jedinice u Hrvatskoj. Dvojica rezervista iz Aleksinca bili su uhapšeni u Dalju pod optužbom da su kolovođe pobune u kojoj je 150 od 200 vojnika otišlo kući s fronta. Dolazi do pobune rezervista u beogradskoj kasarni „4. Juli“: hteli su da budu zamenjeni novim trupama, ali su ipak pristali da se vrate na front; jedan od njih aludirao je na pretnje otpuštanjem s posla. Tadašnji opozicioni lider Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove izdaju prvo saopštenje u kome se osuđuje progon onih koji neće da ratuju.

U Valjevu traje represija protiv pobunjenih rezervista: novi talas poziva uručen je samo na 250 od 1800 adresa; ostali su se sklonili (u prvoj mobilizaciji od 6460 poziva uručeno je 5693). Pred Predsedništvom Srbije svake noći gore stotine sveća za sve poginule u ratu.

NOVEMBAR 1991: Početak meseca obeležava zabrana putovanja u inostranstvo muškarcima bez potvrde vojnog odseka. Vest se poziva na „odluku Predsedništva Jugoslavije o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti“, ali SSNO o njoj ne zna ništa. Ispostaviće se da je odluku donela Komanda grada Beograda, jer je pokušavala da digne neke rezervne jedinice, a odziv je bio skandalozno mali. Admiral Stane Brovet, pomoćnik ministra odbrane, žali se gorkim rečima u Skupštini SFRJ – pred samo srpskim poslanicima – da Armija više nema iza sebe „ni državu, ni Predsedništvo, ni Vladu, ni Skupštinu“.

U kasarni „4. Jul“ nova pobuna rezervista; ovoga puta oni traže da im se u vojne knjižice upiše da su bili u ratu, a ne na „vojnoj vežbi“. Beogradski rezervisti, ceo oklopni bataljon, danima traže da ih neko primi i obezbedi im zamenu na frontu. Rezervisti iz Preljine i Čačka blokirali su ibarsku magistralu. Bilo je pucnjave u vazduh, a pošto se pojavilo i jedno oklopno vozilo MUP-a, u parkiranu prikolicu ispaljen je jedan protivtenkovski projektil: „Da znaju šta ih čeka“, po izjavi jednog rezerviste. U Senti i Adi dolazi do velikih demonstracija protiv rata, sa zahtevom da se raspiše referendum na kome će se glasati ide li se u rat ili ne. U režimskim medijima raste već započeta antimađarska kampanja protiv mirovnih aktivista u Senti, Adi, Temerinu, Bečeju i Novom Sadu.

Crnogorci se sve više lome oko ratovanja po Konavlima. „Ne možemo se pravdati navodnim kukavičlukom rezervista iz Srbije, jer je veća hrabrost bila odbiti oružje i vratiti se kući, nego ostati na frontu. To je za mene velika građanska hrabrost, koje kod nas, nažalost, nema, pa ni sad kad tražim da mi se ime ne pojavi u novinama“, kaže jedan crnogorski rezervista. U novembru 1991. objavljeni su rezultati ankete javnog mnjenja sprovedene u avgustu iste godine: 80 odsto ispitanih izjasnilo se za očuvanje mira na svaki način; 54,9 odsto izjavilo je da ne želi da ratuje, ali „ako se mora, šta se tu može“; 23,3 odsto izjavilo je da to „nije moj rat, neka ga vode oni koji su ga započeli, ja u tome neću da učestvujem“. Ponovljeno istraživanje pokazalo je da 48 odsto ispitanika osporava ratnu politiku srpskog režima, a 52 odsto je podržava; međutim, 83 odsto zaokružilo je ponuđeni odgovor „Izbeglice kriju, a mi ratujemo za njih“. Prema starosnoj strukturi, Miloševićevu ratnu politiku osporava 55,6 odsto ispitanika između 18 i 36 godina.

Onda je 19. novembra pao Vukovar. Krvavi besmisao rata pokazao je svoje lice; dolazi do antiklimaksa – trijumf izostaje, osim kod najekstremnijih ratnih huškača; praktični gubitak Zapadne Slavonije krajem novembra prolazi neprimećeno (primetiće se tek 3. maja 1995, kada će Hrvatska vojska za dva dana zauzeti ono što je od Zapadne Slavonije ostalo). Vuk Drašković, sa uobičajenim zakašnjenjem užasnut pravom istinom rata, piše za „Borbu“ svoj istorijski tekst „Skinuti kape i ćutati“ u kom Vukovar naziva „srpskom Hirošimom“. Vensov plan za srpske zemlje u Hrvatskoj je prihvaćen. Dubrovačka operacija završava u sramoti i povlačenju. Rat je za Srbiju koja u njemu nije bila – gotov. Problemi s mobilizacijom nisu.

DECEMBAR 1991: JNA nikada nije objavila stvarne cifre gubitaka u ratu u Hrvatskoj. Ministar odbrane Srbije, general Tomislav Simović odbija zahteve za zamenu rezervista na frontu jer nedostaju neke specijalnosti, a i računa se da bi mogli zatrebati ako se otvori „južni front“. General Kadijević pominje i „organizovano ometanje mobilizacije kao izvanredno značajnog faktora ukupnih borbenih mogućnosti oružanih snaga…“ Kasnije, u maju 1993, reći će da je one koji su pozivali na dezerterstvo trebalo „otjerati fizički, uključujući ako treba i upotrebu oružja“.

Glavni odbor Demokratske stranke – sa izvesnim zakašnjenjem – polovinom decembra osuđuje „ofanzivne aktivnosti JNA prema Dubrovniku, Osijeku i drugim hrvatskim mestima“. Rezervisti koji su se vratili sa slavonskog ratišta dobijaju nove pozive za vojsku.

U Srbiji je peticiju za mir i raspisivanje referenduma o učešću zemlje u ratu potpisalo 50.000 ljudi. Organizatori peticije (mirovni pokreti i organizacije) procenili su da je iz Srbije od rata pobeglo 150.000 ljudi, da se od poziva za vojsku trenutno skriva 50.000 rezervista i da je protiv desetak hiljada pokrenut prekršajni ili krivični postupak. Civilne i vojne vlasti dostavile su preduzećima u Srbiji spiskove rezervista koji se kriju, očekujući valjda otpuštanja s posla i druge pritiske. U Kragujevcu dolazi do skandala zbog objavljivanja spiskova „dezertera“ u lokalnom listu – ubrzo se ispostavilo da su – osim što su sramni – još i netačni. Ivangradski sud za prekršaje kaznio je novčano 400 rezervista za koje se tvrdilo da se nisu odazvali pozivu za vojsku; svi ti rezervisti imali su potvrde da su bili na ratištu.

JANUAR 1992: U nerazjašnjenom incidentu avioni JRV oborili su 7. januara helikopter Evropske misije. General Kadijević podnosi ostavku, a general Blagoje Adžić postaje vršilac dužnosti ministra. Prvo poluvreme balkanskih ratova je završeno. Rezervisti koji su se vratili sa fronta primenom Vensovog plana sede po kasarnama i očajavaju. Ne daju im da skinu uniforme, ne vraćaju im vojne knjižice sa upisanim boravkom u ratu dok ne vrate i poslednji komad opreme.

Na teritoriji južne Srbije i Timočke krajine dolazi krajem januara do najveće pobune rezervista od početka rata. Nemira ima u Sokobanji, Zaječaru, Negotinu, Nišu, Knjaževcu, Aleksincu, Svrljigu. Samo u Knjaževcu se okupilo 4000 rezervista koji su tražili da im se objasni zašto ih sada dižu i koji su ciljevi rata. U Sokobanji rezervisti ne veruju da se na bugarskoj granici nalazi 10.000 Kurda koji hoće da upadnu u Srbiju, kako režimske novine tvrde. Predsednik opštine pridružuje im se i obećava da niko iz Sokobanje neće u rat u Hrvatskoj pre nego što se proglasi da je Srbija u ratu.

Ministar policije Radmilo Bogdanović 21. januara objašnjava socijalistima beogradske opštine Stari grad i srpskoj javnosti da se „10.000-15.000 ljudi ne može jednostavno izvesti pred sud i da u tome (dezerterstvu) svi, pa i SPS, moraju potražiti deo odgovornosti“.

Vladimir Živković, vojnik koji je s ratišta dovezao oklopni transporter i parkirao ga ispred zgrade Skupštine u Beogradu, oslobođen je odgovornosti.

PITANJE AMNESTIJE (1992–1995): Krajem februara 1992. mediji procenjuju da je oko 12.000 ljudi tokom sedam meseci rata došlo pod udar zakona o vojnoj obavezi, a da je između 100.000 i 150.000 ljudi napustilo zemlju. Pravni odbor Demokratske stranke predlaže amnestiju; Centar za antiratnu akciju izradio je predlog zakona i uputio ga Predsedništvu SFRJ i Skupštini Srbije. Neki bivši i aktivni članovi Vojnog suda predlažu amnestiju odmah i za sve; drugi potvrđuju da je krivično gonjenje bar 10.000 ljudi praktično neizvodljivo, ali i da je pitanje amnestije pitanje političke odluke.

Tokom 1991. Vojno tužilaštvo rešilo je 1753 krivične prijave; istraga je pokrenuta protiv 1199 lica, optuženo je 480, od čega su gotovo polovina (45 odsto) civili. Početkom marta 1992, međutim, beogradski vojni sud proglasio je krivima četiri rezervna oficira iz Aranđelovca i osudio ih na po dve i po godine zatvora. Slučaj je izuzetno zanimljiv, jer su ta četvorica 31. oktobra 1991. unapred odbili da učestvuju u izvesnoj operaciji i odveli svoje vojnike, njih 67 od ukupno 81, iz Bača natrag u Aranđelovac. Reč je bila o operaciji do koje nije došlo nikada – forsiranju Dunava kod Vukovara. Od operacije se odustalo – saznaće se kasnije od visokih aktivnih oficira JNA – na jednom burnom sastanku komande operativne grupe: došlo je do žestokog sukoba između komandanata koji su predlagali forsiranje Dunava i onih koji su bili protiv; kada je izneta procena da treba računati sa 60 odsto gubitaka, neki komandanti su odbili čak i da razgovaraju o tome. Pre svega, Dunav je na mestu predviđenog forsiranja bio u tom trenutku širok oko 600 metara, sa vodostajem u porastu; vukovarska obala u visini Lužca, koji je trebalo da bude cilj desanta, bila je dobro utvrđena i posednuta, jer su branioci očekivali opasnost sa te strane; JNA jedva da je imala tehničke kapacitete za tako složen i opasan poduhvat. U ranijem odvojenom pokušaju forsiranja stradala je manja jedinica sa nekoliko gumenih čamaca; zahtevana je podrška rečne ratne flotile, ali je kapetan broda odbio da priđe na puškomet hrvatskim položajima jer je po naređenju pretpostavljene komande morao da skine dodatni oklop sa plovila. Na kraju se od cele operacije forsiranja Dunava odustalo, ali je trebalo nekog okriviti.

Dolazi do prilično žestoke javne debate oko prvog zvaničnog predloga za amnestiju vojnih begunaca. U Saveznoj skupštini Verica Dudić, poslanica iz Vojvodine, predlaže 18. marta da se proglasi amnestija za vojne begunce. Predlog nailazi na osudu „patriotskih“ poslanika. Dva dana kasnije, dva poslanika Socijalističke partije Srbije podnose Skupštini Srbije Predlog zakona o zabrani povratka građana koji su Srbiju napustili od juna 1991. zbog ratnih dejstava. Rezultat glasanja: 80 za, 80 protiv i 23 uzdržana. Tih dana general Marko Negovanović, ministar odbrane Srbije, izjavljuje u Gornjem Milanovcu: „Ne može biti govora ni o kakvoj amnestiji, jer oni koji su učinili krivično delo protiv oružanih snaga moraju za to odgovarati, posebno oni koji su podsticali i organizovali dezerterstvo.“

Rezervni oficiri koji su bili suđeni zbog „dezerterstva“ ne daju se: trinaest njih iz Niša, koji su u oktobru 1991. sa još 450 vojnika-rezervista odbili da u roku od jednog sata odu na front, obratili su se krajem marta javnosti. Kažu da nemaju nameru da odu na izdržavanje zatvorskih kazni (od četiri do šest meseci), da su u kontaktu sa svojim drugovima iz Aranđelovca koji isto misle; optužili su dva generala i nekoliko pukovnika „za ponašanje i vojničko neznanje koje je jedinicu VP 3987 dovelo u stanje neorganizovanosti i haosa“. Početkom aprila beogradska „Politika“ objavljuje istraživanje Centra visokih vojnih škola kojim je obuhvaćeno 230 vojnika i 80 oficira jedne mehanizovane gardijske jedinice koja je bila na vukovarskom ratištu. Trećini vojnika nije bila jasna njihova uloga i zadatak na terenu; samo 100 vojnika se osećalo osposobljeno za izvršavanje zadataka. Oficirima je „veoma zadovoljno“ bilo svega 13,9 odsto vojnika.

Ukupni utisak medijskog razmatranja problema jeste da je dezerterstva, doduše, bilo, ali da su za to krivi: nejasni ciljevi rata, nedostatak objave rata, to što JNA nije srpska vojska, neorganizovanost JNA, izdaja oficira drugih nacionalnosti, stranačka propaganda, kukavičluk itd. Jedan od retkih priloga koji govori o samoj stvari je pismo Milivoja Milićevića, rezervnog poručnika iz „aranđelovačke četvorke“, koji kaže: „Dezerterstvo je kad neko napadne Jugoslaviju, kada se vojnik nađe na borbenom položaju i omogući neprijatelju da osvoji našu teritoriju. To su pravi dezerteri. Dezerterstva nema u međusobnom obračunu, u građanskom ratu koji je vođen i još se vodi u nekim delovima zemlje.“

„Vreme“ objavljuje analizu emigriranja iz Jugoslavije: u tom procesu rat je igrao ključnu ulogu; niko od stručnjaka za migracije ne očekuje povratak najboljih mladih stručnjaka; Srbija je obogaljena.

Početkom maja Naučno-nastavno veće Beogradskog univerziteta odlučilo je (sa 16 od 25 glasova) da vladi Srbije predloži pokretanje postupka kod nadležnih organa kako bi se omogućio povratak bez posledica mladih ljudi koji su napustili zemlju zbog rata. I tu je bilo podeljenih mišljenja, po istoj „patriotsko-mirotvornoj“ liniji kao i drugde. Knjiga bivšeg šefa kabineta ministra odbrane Srbije, Dobrile Gajić-Glišić, Srpska vojska, otkriva da je Slobodan Milošević odbijao zahteve generala Simovića za opštu mobilizaciju jer „Srbija nije u ratu“, ali da je tražio kažnjavanje dezertera.

U septembru 1992. narodni poslanik dr Aleksandar Tasković (SPO), zatražio je od Skupštine da sudskim vlastima naloži obustavu postupaka koji se vode protiv „dezertera“ dok se ne donese odluka o tome hoće li biti amnestije ili neće. Prema informaciji Generalštaba i savezne vlade Skupštini SRJ s početka 1993. Zakonom o amnestiji moglo bi biti obuhvaćeno 13.672 lica, od kojih 8448 ili više nisu državljani Jugoslavije ili su u inostranstvu; krivičnih dela bekstva iz oružanih snaga bilo je 4976, a počinioci su najčešće vojnici (7191), a manje civili (5625); reč je o postupcima pokrenutim do kraja 1992.

Evropski parlament je 28. oktobra 1993. jednoglasno usvojio Rezoluciju o dezerterima iz bivše Jugoslavije, čija je suština u zahtevima da međunarodna zajednica donese propise o zaštiti dezertera; da države članice Evropske zajednice prihvate dezertere, daju im zakonski status i ne dopuste njihovo proterivanje (naročito iz Danske, koja je imala takvu nameru). Istovremeno je u 16 evropskih zemalja počela kampanja za potpisivanje „Apela za podršku dezerterima iz bivše Jugoslavije“, pod parolom „Lepo je ne povinovati se kriminalnim naređenjima“ (Anatol Frans). Beogradska „Politika“ tek 10. januara 1994. pominje Apel i smatra za potrebno da podseti kako policajci na granici imaju spiskove dezertera i mogu da uhapse odmah „jugoslovenskog državljanina koji je rešio da skokne do domovine“. List „Vojska“ poziva „širu društvenu zajednicu i nadležne organe“ da preduzmu mere protiv onih koji izbegavaju vojnu obavezu.

Dnevna štampa sredinom marta 1995. izveštava o Predlogu saveznog zakona o nasleđivanju: taj akt predviđa da „vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vrati se u zemlju“ – gubi pravo nasleđivanja. Ta formulacija zamenila je prethodnu, u kojoj se zabrana nasleđivanja odnosila i na „građanina Jugoslavije koji je pobegao iz zemlje da bi izbegao osudu za teže krivično delo ili izbegao obavezu služenja vojske, ili vršio neprijateljsku delatnost protiv SFRJ“. To znači da je od tih kategorija zadržana samo jedna – vojnih begunaca – dok su kriminalci i „državni neprijatelji“ u odnosu na njih privilegovani.