Nedavno je objavljena knjiga Žarka Trebješanina, profesora psihologije, o snovima: Snovi, psihološko tumačenje (izdavač Data Status, edicija Mala knjiga psihologije). Na jasan i prijemčiv način profesor Trebješanin piše o različitim aspektima snova i njihovog tumačenja, prvo kroz istoriju, a potom i kroz teorije Sigmunda Frojda, Karla Gustava Junga, Alfreda Adlera i Eriha Froma, o tome koji je smisao i značaj snova za razvoj ličnosti i samospoznaju.
Razgovaramo, između ostalog, o načinu na koji su drevni narodi videli snove, o proročanskim snovima i savremenim objašnjenjima istih, o otkrivanju sopstvene senke kroz poruku sna, o odnosu snova i kreativnosti.
„Ljudi se odavno zanimaju za snove“, objašnjava već na početku Žarko Trebješanin nastavljajući da su oni nešto krajnje neobično i da mogu da deluju moćno na ljudski um, te se vrlo rano postavilo pitanje – odakle dolaze. I otuda kreću ideje da snovi potiču iz sfera izvan ove stvarnosti, s one strane zemaljskog – ili od bogova ili iz podzemlja, od demona.
„VREME„: Na koji su način stari narodi koristili snove?
ŽARKO TREBJEŠANIN: Najstarije kulture, od istoka do krajnjeg zapada, od Japana do Amerike, Indije, Persije, Grčke i drugih, izuzetno su cenile snove i, što bi nama danas moglo biti neshvatljivo, tumače snova. Bili su to ljudi koji su imali veliki ugled, današnjim rečnikom kazano, vrhunski eksperti koji su viđeni kao posrednici između bogova i ljudi, bilo da je reč o šamanima, sveštenicima, vračevima… Nijedan državnik nije smeo da preduzme pohod ili donese bitnu odluku dok ne bi sanjao, pa bi mu taj san tumačili sveštenici, ili bi sami sveštenici sanjali. U Grčkoj su se zvali efori i oni su spavali na određenom mestu u hramu, a njihov san je bio putokaz kuda će se krenuti i šta će se raditi.
U drevnim kulturama je postojao običaj da ljudi kada sanjanju važne, velike snove, to ispričaju čitavoj zajednici, bila je to njihova obaveza i stvar od, kako bismo kazali, javnog interesa. I ti su snovi tumačeni kao proročanski. Poznata je priča iz Starog zaveta o Josifovom tumačenju faraonovih snova o sedam gladnih i sedam debelih krava i zahvaljujući tome se narod spasao gladi.
Kako savremena psihoanaliza, i uopšte nauka, objašnjava proročanske snove?
Već su se i u antici javljali skeptični glasovi koji su govorili da kada vi sa hiljadu strelica gađate metu, jedna ili dve će je pogoditi. Poznato je da je Linkoln pred ubistvo sanjao da leži u kovčegu, ali se to zdravorazumski objašnjava da ako je neko već dobijao pretnje, sigurno je da je makar nesvesno imao to u vidu i ko zna koliko je puta sanjao takav san, ali se jednom ta pretnja obistinila. Osim racionalističkog objašnjenja, postoji i ono koje takođe nema veze sa mistikom, već prognozom na osnovu indikatora. From je to razradio ovako – mi smo u budnom stanju prosto zaglušeni bukom i ne registrujemo neke sitne promene. Najbanalnije objašnjeno, možda osetimo slabe bolove u bubregu, sanjamo da imamo operaciju, i posle godinu dana se pokaže da se od peska, koji nam je ranije zadavao jedva primetni bol, napravio kamen… Konačno, Jung kaže da je nesvesno superiorno u odnosu na svest, tačnije, da ima širi vidik.
Da li smo naslagama racionalnog, još od prosvetiteljstva, suzili svoj vidik, poruku koju bismo mogli da dobijemo od samih sebe?
U ovom odgovoru moramo da preskačemo vekove. Prvo, Crkva je dobrim delom doprinela viđenju snova kao obmane. Samo izuzetno, kada je bila reč o svecima, snovi su predstavljani kao „glas Boga“, ali najpre, bio je to „glas Sotone“. Posebno se Katolička crkva borila oštro protiv onih koji su snove tumačili, smatrali su ih vešticama i vešcima, bezbožnicima koji se suprotstavljaju hrišćanskoj doktrini. Naime, ako proročanski snovi govore o sudbini, to je u direktnoj suprotnosti sa hrišćanstvom. Ako ima sudbine, koja je onda uloga Boga? Romantizam, s druge strane, uzdiže snove i sve ono iracionalno, mistično, a sa racionalizmom i prosvetiteljstvom klatno je ponovo otišlo na drugu stranu. Snovi su obezvređeni, smatrani su besmislenim i nedostojnim nauke, poslom za gatare i pesnike. Posle toga dolazi psihološko proučavanje snova i poslednjih sedamdesetak godina, teško je tu granicu tačno odrediti, vlada izvesni neoromantizam, saznanje da snovi jesu i smisleni i značajni. Naravno, ne svi. Od prosvetiteljstva pa do tada, oni su posmatrani kao epifenomen uspavanog mozga, kao da neko sasvim nasumično udara dirke po klaviru, kao haotično javljanje slika. Pojavno gledano, zaista sve i liči na haos.
Ali, taj haos kada se dešifruje, kako i pišete, dobija smisao. Zašto jezik sna mora da bude toliko skriven?
Zigmund Frojd je prvi koji je u tom naizgled besmislu, naoko nepovezanom i apsurdnom, video smisao. Dosta hrabro je pretpostavio da su svi snovi maska, tajnim kodom se nama prikazuje nešto skriveno, nešto što postoji u nesvesnom. Ali mi toga nismo svesni upravo zato što i ne želimo i ne smemo da budemo. Tu se skrivaju infantilne, agresivne ili seksualne želje. Po njegovom mišljenju, jezik je šifrovan kako do svesti ne bi stigla egoistična ili samodestruktivna želja. Ne treba zaboraviti da je, prema Frojdu, san čuvar spavanja i ako bi nagonske želje, u neskladu sa moralom i svesnim egom, iznenada upale u svest, došlo bi do buđenja. Često se pogrešno citira Frojd – da je san carski drum do nesvesnog. Ne, san nas vara, tumačenje snova je carski drum. Prema Jungu, opet, mi ne razumemo san jer ne znamo jezik sna. Ne postoji namera da se nešto sakrije. Slično kao i kod Eriha Froma, koji kaže da je nama danas simbolički, univerzalni jezik nerazumljiv. Ali ako naučimo taj kod, onda ćemo i shvatiti san. Naravno, neki od simbola su uslovljeni kulturom – javljaju se svuda, u izrekama, poslovicama, mitovima i običajima, a neki su i individualni, zavisni od našeg iskustva.
Koja bi onda bila uloga sna? Zašto je važno da ga protumačimo?
Kod Frojda, kako sam pomenuo, u snovima se skriva naša tamna strana. Kada protumačimo jedan korpus snova, mi smo snevaču otkrili mračne komplekse, skrivene želje i nagone. Ta rekonstrukcija nesvesnog vodi, jungovskim rečnikom, ka osvetljivanju senke i potom čovek može tu senku da integriše i tako ozdravlja.
Ukoliko je ne integriše, na koji mu se način ona sveti?
Postoji kod Frojda bitna razlika između potiskivanja i odbacivanja. Mi možemo da imamo neke sklonosti kojih se stidimo i ako to ne priznajemo i ne prepoznajemo, nećemo ništa učiniti sa tim. Izbacili smo to iz svesti, ali ono se i dalje nalazi u nesvesnom pokušavajući da prodre u svest, i nama je neprestano potrebna energija da to potiskujemo. Što može da dovede do kompleksa, povratka potisnutog na haotičan način, da ometa mišljenje i odlučivanje, a ako je intenzivno, možemo da izgubimo mentalnu ravnotežu, da dođe do neuroze ili čak psihoze. Jung kaže nešto slično – što više odbacujemo senku, ona u toj tami buja, postaje sve crnja i preuzima vlast nad nama. Ali ako postanemo svesni svojih mana i strahova, možemo delimično da ih izmenimo. To je integrisanje senke. Prihvatamo je kao deo nas, što ne znači da se slažemo, ali je ne negiramo i ne odbacujemo. Treba naći modus vivendi, određenu vrstu suživota sa senkom i na taj način mi postižemo zrelost.
Koji je odnos snova i kreativnosti?
Da ne bismo išli preširoko, možemo da govorimo samo o fazi inkubacije i iluminacije. U fazi inkubacije se čini da se ništa ne dešava. Darvin godinama nije napredovao, Njutn isto tako i ideja samo jednom sine. Šta to znači? Ne dešava se ništa u svesti, već se dešava u nesvesnom. A stvaralaštvo jeste neka vrsta rekombinacije onoga što znamo i kada dođe do iznenadnog spoja, mi smo nešto otkrili. Vrlo se često ta faza iluminacije, prosvetljenja, zbiva upravo u snovima. Jer nama u stvaralaštvu smeta svest i naučeni kanoni kako se nešto rešava. Vi morate da odstupite od ukalupljenog načina gledanja da biste doneli nešto novo. U mojoj knjizi navodim Ajnštajnov san. Ili Mendeljejev koji drema u fotelji i pojavi mu se sistem elemenata. Ali u snovima se nekada dođe do rešenja upravo zato što se ono ne traži tvrdoglavo po šablonu, nego se čovek prepusti. Ali tome prethodi veoma ozbiljan rad. A da ne spominjem pesnike. Navodno je celu pesmu Kublaj Kan Kolridž sanjao.
Koliko se savremena psihologija bavi snovima?
Uvek su teška ta uopštavanja, ali koliko ja vidim, danas nema nekih velikih teorija snova. Jedan od onih koji se njima bave je Dauvea Draisme koji je napisao knjigu Tkač snova. On pošteno priznaje da je uvek zaobilazio snove, smatrao je da je to popularna i bezvezna literatura kojom se psihologija ne bavi. A onda je polako savladao te otpore. Draisme, recimo, pristupa tekstu sna naučno, kao bilo kom tekstu i vrši analizu sadržaja – koje su teme, koji su likovi, kakva je atmosfera… secira se tekst sna. Ja sam ovo primenio kada sam analizirao snove Vladete Jerotića i ta vam metoda daje mapu sveta. Kroz teme, motive i likove, otkrivate ličnosti u snevaču. Ali se ipak ostaje na nekoj površini. Naravno, snovima se bavi kognitivna psihologija, zatim neuronaučnici svih profila. Kod nas bih pomenuo pre svega Jerotića. On je zapisivao svoje snove od rane mladosti do smrti i zaista je mnogo i o tumačenju snova, posebno kod Junga, davao svoje interpretacije. Onda treba pomenuti i Ivana Nastovića, koji je imao svoju grupu i značajne naslednike koji danas rade. Bojan Jovanović ima dve knjige o snovima – Onirički hod: uvod u antropologiju snova i Antologiju snova.
Koliko savremeno popularno tumačenje snova, kada to radi svako i izgleda poput horoskopa u dnevnim novinama, pravi štete?
Danas je, u popularnoj kulturi i često u medijima, tumačenje snova potpuno trivijalizovano i banalizovano. U najkraćem, tumačenje snova je postao biznis, industrija koja obrće ogroman novac. Imate to u mnogim štampanim medijima, ali se raširilo i po sajtovima koji vam daju tumačenja simbola, možete čak da naručite individualno tumačenje sna. Na taj način, ono je svedeno na nešto između društvene igre i pseudonauke. A oni koji se zaista bave snovima žele da ukažu da neki snovi, u ovo doba postistine i postmoralnosti, mogu da poruče nešto izuzetno važno.
Šta najpre?
Da zaključim, Jung je smatrao san informativnim organom koji nas obaveštava, daje putokaz ka razvoju i sazrevanju, ka celovitosti. Snovi nas upućuju ka prevazilaženju naših jednostranosti i nesklada. Mora da se postigne ravnoteža, ne valja potiskivati nagone, ali ne smete potiskivati ni ono duhovno, religiozno.
Konačno, potrebno je da povratimo vrednost iracionalnom, mitu i simbolima.
Danas, kada se kaže mit, to je laž i obmana, a mitovi su najveće istine. Ako se udaljimo od emocionalnog, imaginativnog, mi smo presekli životodavnu vezu sa svojim temeljima. Obogaljili smo se.
