Smrt na Bulevaru

Pre više od dvadeset godina novine u Hamburgu objavile su da je pronađena osoba N.N., koja je u svom stanu ležala mrtva punih dvadeset dana.

Sve novine su komentarisale ovu smrt, vredni urednici su pisali o neverovatnom siromaštvu susedskih odnosa, a ja sam pomno počela da arhiviram sve vesti o usamljenim smrtima, stavljajući ih u rubriku „otuđenost čoveka u trulom kapitalizmu“.

Pojavljivale su se sporadično, ali, bilo ih je sve više. Kasnije je i televizija intervjuisala komšiluk, koji bi obično rekao „nismo ništa znali o njemu (njoj)“ ili „nije bio druželjubiv“, a na činjenicu da su stanovali vrata do vrata uglavnom su slegali ramenima.

Ove vesti su me uvek potresale. Iza te pustinjske smrti naslućivala sam ljudsko biće, koje je nekada sigurno znalo i za smeh i za plač. Koje je patilo, volelo, tugovalo. I čija je smrt bila pasja. Pronalazili su ih usmrdele, komšije su zvale policiju tek kada od smrada više nisu mogli da prolaze hodnikom.

Danas je u zgradi mog detinjstva policija našla Slobodana N. Osam dana je ležao mrtav.

Prvo su razvalili vrata, potom ga našli kako sedi u fotelji, pred upaljenim crno-belim televizorom, u sobi, štedljivo nameštenoj, skoro praznoj. Izneli su ga bez kovčega, tako se to radi kad opština plaća sahranu. Ko se kremira, nije mu potreban sanduk.

Slobodan N. je imao 60 godina. Njegova smrt je objavila kraj jednog razdoblja zgrade na Bulevaru, zgrade mog detinjstva.

Građena pred rat, u čistom art-deko stilu, jasnih površina, sa tipičnim, bogatim mermernim stepenicama, oblim balkonima, pet spratova visoka, zgrada na Bulevaru je već tokom Drugog rata imala svoju sudbinu. Priča se da su Nemci tu držali jednu od svojih nezvaničnih javnih kuća.

Odmah posle rata, zgrada je vlasniku oduzeta, a stanovi deljeni u Mesnoj zajednici. To što je ovo zdanje činilo unikatnim, makar se meni danas tako činilo, to su bili njeni stanari.

U prizemlju Đurđevići, Bosanci, troje dece, otac radnik. Nedeljom su se preko dvorišta orile želje slušalaca, uvek u podne. Najlepši „mast-i-leba s alevom“ pojela sam kod njih. Preko puta – sudija, često zateturan, pripit. Na prvom spratu Rahela Ferari i Aca Stojković. Mi, deca, često smo se, dok su Rahela i Mira Stupica učile uloge, igrali svog pozorišta u Rahelinim haljinama i cipelama. Nije joj smetalo. Na drugom je bilo vojno lice Gvero, koji je ubrzo postao i predsednik kućnog saveta. Pored njega Bajić, stolar, i Bajićka, uvek u bundi. Na trećem spratu je Ljubica izdavala deo stana, pa je tako i Veljko Bulajić, snimajući jednu od svojih epopeja, tu stanovao. A mi, već u pubertetu, jurili autograme. Tahović je bio profesor na pravima i stanovao je sa svojom sestrom na četvrtom. Cimbali su bili Rusi, prebegli još za vreme njihove Revolucije, a Cimbalka je bila kao puslica: napudrana, sa sedom kosom i crvenim usnama… Tu su bili i Slabunovi i Stankovići i Nedeljkovići i jedan naš diplomata sa ženom Egipćankom, pa Mitrović, šnajder koji je pripadao „crvenima“, ali se ponašao kao buržuj…

To je bilo vreme kada su se u dvorištu „prakerom“ tresli tepisi, mi klinci igrali klikere, bili Vinetu i Nšo Či, a baba Stana po letnjim vrućinama sedela u senci bulevarskih platana na šamlici, štrikajući, dok su tramvaji tandrkali. Pred Granapom se kanapom obeležavao red za šećer, da ne bi bilo nereda, dok bi baba Stana ponekad pomerila šamlicu do Granapa, da sačuva red…

To je bilo vreme kada jer Radio Beograd u pola pet emitovao „reklame“, jedino mesto gde se čuo Luis Armstrong i „petit fleure“. Sećam se da je moja Maka nekim drugim bakama pričala: „Čula sam da u Americi ima neki šporet, samo pritisneš dugme i peče sam.“ Mi smo u to vreme imali šporet „na drva“, a sudovi su se ribali pepelom. Mleko se kupovalo u „kantici“. Maka je po ciči zimi ustajala i cik zore da bi „uhvatila red“ i kupila hleb i mleko.

Preko leta se u „ajskasnu“ hladila lubenica, a svakog dana je led unošen preko terase. Onda se odleđeni led, sad voda, slivao preko male slavine u vanglicu. A u januaru smo se mi klinci „šličugali“ posred Bulevara. „Depo“ se tada nije samo tako zvao, već bio zaista mesto „gde tramvaji spavaju“, tramvajske štale, iz kojih su svakog jutra odmorni tramvaji odlazili na posao.

I u mom najranijem detinjstvu, pa kasnije i puno kasnije, kada sam već kao zrela žena dolazila iz Hamburga na moj Bulevar, uvek je bilo isto: ovi ljudi su se, bilo da su bili Crveni ili Buržuji, Stolari ili Profesori, Glumci ili Radnici – družili. One mlade žene koje su posle 1945. ovu zgradu ispunile životom, tu su ostarile i pomrle. Poslednja tadašnja mlada žena je umrla ove zime, 90 godina stara.

Ondašnja deca su završila škole, odrasla i otišla. Mnoga od njih. I ona otišla i ova ostala, gajila su neku novu decu koja danas ne igraju klikere, ne znaju šta je „praker“, a možda ne znaju ni ko je bio Vinetu.

Doselili su se neki novi ljudi. Pokupovane stanove su preuzele firme. Zubari, optičari, kladionice i računari. Preostali starosedeoci se pozdrave, kad se vide, novodošli ćute, možda ne znaju šta to znači.

Sloba je umro sam, samcijat, a njegova neinteresantna smrt je naznačila dolazak jednog novog doba.

Slobodan N. je poslednjih dvadesetak godina bio „nedruželjubiv“. Komšiluk zna da je jednom davno napustio pančevačku Azotaru, otišao u Afriku za dobrom platom, ostao tamo par godina. I onda nije više radio. Nigde.

Za komšiluk, za taj druželjubivi komšiluk, kao da nije postojao.

Jedina osoba s kojom se družio bila je baka Rada. Od Đurđevića. Čija su deca otišla, a ona ostala, hraneći mačke po dvorištu, čekajući nešto, što više nikad neće doći. Slabo pokretna. Sa malom penzijom.

Kao da su se dva pregažena života našla.

Sloba je svaki dan dolazio na kafu, da se ogreje i pogleda malo televizor, kako bi baka Rada imala običaj da kaže.

Ova starica oronulog zdravlja bila je jedina osoba u životu Slobodana N.

Svoju sestru, koja je stanovala u drugom delu stana, sa zasebnim ulazom, retko je viđao. Nisu se družili.

Osam dana je baka Rada čekala da Sloba dođe na kafu.

Posle osam dana se zabrinula. Pozvala policiju.

Tek onda su se komšije setile Slobe. „Pa, bio je čudan.“

Čini mi se da je i u mojoj zgradi na Bulevaru nastupilo neko novo vreme, ono za koje sam mislila da postoji samo u „trulom kapitalizmu“.