Tur de Frans (Krug oko Francuske) najveća je biciklistička trka na svetu. Ono što je Vimbldon u tenisu, Krusibl teatar u Šefildu za snuker ili svetsko prvenstvo u fudbalu – to je Tur de Frans u biciklizmu. Ovogodišnji osvajač žute majice, dvadesetjednogodišnji Slovenac Tadej Pogačar, najmlađi je pobednik još od 1907. godine. Na pobedničko postolje u Parizu popeo sa zajedno s Primožom Rogličem, još jednim Slovencem, i Australijancem Ričijem Portom.
SENZACIJE U NIZU: Prva senzacija je, dakle, Tadej Pogačar. Primož Roglič, možda i najbolji biciklista današnjice, bio je viđen kao pobednik: stabilna forma, fantastičan tim, jak kao zemlja. Iskusni Riči Port ne samo da se vratio biciklizmu posle užasnog pada na Turu 2017. godine, nego je iskoristio lošu formu velikih favorita i najzad se popeo na Postolje. Tadej Pogačar je, s druge strane, tek prošle godine postao vidljiv, ušao je kao rezerva na trci oko Španije (jedna od tri najveće biciklističke trke na svetu) i, mrtav hladan, osvojio tri etape, što je bilo potpuno neverovatno.
Osvojiti jednu etapu na jednoj od tri najveće biciklističke trke na svetu – istinski je podvig. Osvojiti etapu na svojoj prvoj velikoj trci je – senzacija. Osvojiti tri etape na svom prvom nastupu je – neverovatno. E pa, Pogačar je učinio neverovatno. Dvadesetogodišnji momak je, naprosto, uživao, igrao se i pobeđivao.
Druga senzacija su prva dva mesta za Slovence, a to da prvi i drugi budu iz iste zemlje, do sada je u istoriji Tur de Fransa polazilo za biciklom samo Francuzima, biciklističkoj velesili, jednom Englezima i, evo, sada Slovencima.
Treći senzacionalni momenat bila je pretposlednja, dvadeseta etapa – trka na hronometar. Francuzi kažu contre le montre, „protiv sata“, dakle biciklista vozi sam, bez ekipe, i trudi se da zadatu trasu – tridesetak, četrdeset ili koliko već kilometara – prevali najbrže moguće. Pred početak etape Roglič ima pedesetak sekundi prednosti ispred Pogačara, što bi, budući da Roglič važi kao odličan hronometraš, trebalo da bude dovoljna prednost da bi ostao na prvom mestu. Na prvenstvu Slovenije, recimo. Roglič je bio petnaestak sekundi bolji od Pogačara. Sve to, dakle, obećavalo je dobru trku, ali malo ko je Pogačaru davao ozbiljnije šanse. Uostalom, zar drugo mesto na najvećoj trci na svetu za momka koji je prvi put na Turu, nije upravo spektakularan uspeh? Jeste, naravno. I sam Pogačar je, sve vreme, ponavljao to isto. A onda je momak iz malog mesta Komenda u Sloveniji eksplodirao.
Kada je na cilj stigao Belgijanac Tom Dimulen, uz Tonija Martina možda i najbolji hronometraš današnjice, niko nije verovao da bilo ko može da ga nadmaši. Prvi deo etape Pogačar je malo zaostajao za Dimulenom, što je bio očekivani rasplet. Ali od trenutka kada je, otprilike na sredini etape, Pogačar zamenio bicikl (u trci na hronometar, u zavisnosti od vetra i konfiguracije terena, biciklisti mogu da menjaju bicikle), kreće nešto što se u biciklizmu retko viđa: snažni momak je, naprosto, poleteo i svakim kilometrom njegova prednost, kako u odnosu na Dimulena tako i na Rogliča, nije prestajala da raste. Iako je imao 50 sekundi „viška“, Roglič nije uspeo da se odupre mlađem Slovencu.
Scena na cilju bila je neverovatna, a prizor koji sledi mogao bi da bude nesimpatičan čitaocima koji ne prate biciklizam. Dok Roglič ulazi u cilj (sa neodgovarajućim šlemom, očigledno), bale mu se cede, ispušta balončiće, a pena mu obrubljuje usta, on već zna da je izgubio Tur, dok, istovremeno, Pogačar poskakuje od sreće. Nekoliko minuta kasnije Roglič dolazi do Pogačara i čestita mu. „Bravo mali“, kaže.
TIM (NI)JE SVE: No, to nije sve. Ovogodišnji Tur bio je mnogo uzbudljiviji od ko zna koliko trka godinama unazad. Za one koji ne prate biciklizam, valja reći da u velikim trkama redovno bolje prolaze oni koji imaju jake timove. Tim Primoža Rogliča Jumbo Visma zastrašujuće je jak. Ako kažemo da su Rogliču pomagali biciklisti poput Toma Dimulena, Tonija Martina, Vuta van Aerta ili Sepa Kusa, to bi, otprilike, bilo kao kada bi Mesiju pomagali (dakle, obratite pažnju, pomagali, stavili se u njegovu službu, umesto da igraju za sebe) Ronaldo, Neimar i Sančez. Drugim rečima, svaki od pomagača je mogao da ide na pobedu u Turu, ali odluka je bila da tim radi za Rogliča.
S druge strane, Pogačarev tim Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) bio je desetkovan. Posle osme etape ostao je bez Italijana Fabija Araua, pobednika Vuelte 2015. godine, a posle desete bez izvanrednog Davida Formola. Ostali su mu pomagali koliko su mogli, ali Pogačar je, uglavnom, vozio sam. Prilepio se za Jumbo Vismu, nije ispuštao Rogliča iz vida i kad god bi stariji Slovenac i neprikosnoveni favorit pokušao da se odlepi – pratio ga je u stopu.
Njih dvojica imala su barem tri direktna okršaja. Da stvar po Pogačara bude gora, u izuzetno uzbudljivoj sedmoj etapi od Miloa do Lavora, dugoj 168 kilometara po ravnom terenu, ali sa strašnim bočnim vetrom (a bočni vetar je, u biciklizmu, ubitačna sila), Pogačar gubi minut i dvadeset sekundi u odnosu na Rogliča, što je u biciklizmu, naročito ako protivnik ima strahovito jak tim, ogroman zaostatak. Ono što je Pogačar u narednih nekoliko etapa radio dugo će ostati u pamćenju gledalaca ovoga Tura: napadao je, kidisao, borio se kao lav na usponima uz koje bismo se i pešice teško peli, te je smanjio Rogličevu prednost na četrdesetak sekundi. Ipak, malo je ko verovao da Pogačar može da žute majice, naročito kada je u sedamnaestoj, „kraljevskoj“ etapi (tako nazvanoj zbog zastrašujućih uspona) Roglič napravio još desetak sekundi prednosti. A onda hronometar i epska vožnja koja se ne zaboravlja.
Uspeh Pogačara i Rogliča može se uporediti, recimo, sa onim što radi Đoković u tenisu, sa drugim mestom Hrvata na Svetskom prvenstvu u fudbalu, ili sa slovenačkim osvajanjem Evropskog prvenstva u košarci 2017. godine. Zajedno s još dva Slovenca iz samog vrha svetskog biciklizma, Janom Polancom i Matejom Mohoričem, Slovenija je, definitivno, postala biciklistička velesila.
