Sloboda da se sam izmisliš

Sada već veoma davna 1980. godina bila je prelomna u istoriji medija. Te godine počeo je sa emitovanjem prvi specijalizovani TV kanal koji je emitovao samo muzičke spotove – MTV – i bilo je jasno da dolazi novo vreme vizuelne kulture, u kome će za reči biti sve manje mesta ili će bar morati da se vrlo ekonomično upotrebljavaju (vidi pod: tviter). Mnogima nije bilo jasno da će u novoj eri i magazini i novine morati da postanu drugačiji – sa više grafičkog, a manje pisanog sadržaja. Prvi takav iskorak, u kome je vizuelna komponenta bila dovedena u istu ravan po značaju sa tekstualnom, bio je engleski magazin „Fejs“. Ali, on je bio mnogo više od trendsetera u uređivanju štampe – ponudio je jedan opšti kulturni model koji važi i danas.

Kada sam se te godine sa svojih osamnaest našao u Londonu, među novinama u hotelu, na moju žalost, nisam iskopao nikakvu muzičku štampu, osim jednog magazina za koji nikad nisam čuo, a na čijoj naslovnoj strani je sedeo Brajan Feri u polumraku („Fejs“ broj 3). Činilo se da su bendovi o kojima su pisali, uz sjajne fotografije, bili oni isti koje je pratio i progresivno nastrojeni „Nju mjuzikal ekspres“ (od Dejvida Bouvija, preko Lintona Kvesija Džonsona i The Beat, do Jana Kertisa), ali je nečuven bio stidljiv, no ipak prisutan odeljak sa modnim fotografijama, prilagođen generaciji koja je upravo preživela „novi talas“ – bilo šta u vezi sa fashion temama, tretiranim na bilo koji način, do tog vremena smatralo se komercijalnim đubretom i zabavom buržuja. Supermodeli još uvek nisu bili izmišljeni, klasne razlike su bile jasne i nama iz SFRJ, bili smo u jednom od najhladnijih doba Hladnog rata, Amerikanci su upravo isterani iz Irana, Rusi su ušli u Avganistan, čak je i Tito umro, i još jednom ništa nije izgledalo bezbedno. Zato je činjenica da u svemu tome neko misli na tebe i obraća ti se sa pametnim i smelim predlogom kako da izgledaš, značila da imaš saučesnike negde u svetu. Bili smo spremni da odrastemo, ili sam se bar ja tako osećao.

Na tom putu nas je potom ovaj magazin pratio, stalno izazivajući da prevaziđemo prepreke – brzo smo naučili da je muzika samo jedan front, a da ih je bilo mnogo otvorenih i to na sve strane, od mode do arhitekture. „Fejs“ je diktirao ovaj novi generacijski iskaz u formiranju, pop kulturom nošenu globalnu evoluciju prožetu organskim kosmopolitizmom, kontra blokovskih i svih drugih nametnutih podela: odjednom je saopštio kako nema više mesta dotadašnjoj uzaludnoj ogorčenosti niti udaranju glavom u zid, hrabreći da se prosto drugačije živi i ne obraća pažnja na to da li nas iko sledi.

Nedavno objavljena knjiga Pola Gormana (Paul Gorman): The Story of the Face: The Magazine That Changed Culture (Thames and Hudson), rekapitulira obimnu istoriju „Fejsove“ kulturne misije, uz uspone i padove, tokom koje je goreo sa nezapamćenim uredničkim intenzitetom, pretvarajući svoje čitaoce u prijatelje i posvećenike. Prodajući čak i na vrhuncu ne više od 130.000 primeraka širom sveta, magazin je svejedno deljen, skupljan i na kraju navođen kao referentna tačka samosvesnog svetskog coola, naprosto zato što je ponudio model izdanja sa stavom, kakav do tad nije bio viđen.

STIL JE STAV: U središtu priče stoji Nik Logan (Nick Logan), osoba koja je već imala značajna uređivačka postignuća i dokazala se na tržištu: zaslužan je za ključni obrt u pop periodici tokom sedamdesetih – okretanje „Nju mjuzikal ekspresa“ panku i nju vejvu u trenutku kad su se oni još uvek dešavali, ali niko drugi od mejnstrim medija nije time želeo da se bavi. Mada sa zakašnjenjem, Logan je tako kroz najstariju postojeću muzičku novinu definisao novi duh vremena – dotadašnji štampani servis industrije zabave u tom je trenutku našao svoju dušu ili bar omogućio drugima da je pokažu, i publika ga je sledila do neslućenih tiraža. Posle tri godine na najvrelijoj uredničkoj stolici, kad su u pitanju mediji što prate šou-biznis u Velikoj Britaniji, Logan se prihvatio novog zadatka za drugog velikog izdavača, stvorivši „Smeš hits“, efektno muzičko izdanje okrenuto tinejdžerima i njihovim potrebama, dajući im dostojanstvo i odgovarajuće stilsko pakovanje, prvi put u kvalitetnom printu. Očigledno je na osnovu ovih iskustava shvatio da je neophodno da magazin – osim ciljne grupe – ima ukus, boju i miris, odnosno sadržaj i grafiku koji izražavaju ono što se stvarno dešava. Njegova izdanja zato nisu bila samo uspešna, nego su imala smisla pošto su ispunjavala neku životnu potrebu.

U nesvakidašnjem obrtu, tridesetdvogodišnji Nik Logan rešio je te 1980. godine da mu je dosta diktata korporativnog izdavačkog biznisa i ograničavajućih uslova za rad unutar njega, te se odrekao pozicije vrhunskog profesionalca unutar sistema i sa ušteđevinom od 3500 funti samostalno upustio u izdavanje magazina potpuno novog koncepta. Na prvom mestu mu je bilo ostvarenje principa jedinstva odnosa prema svetu i dizajna kroz koji će on zasijati – u tome će ključnu ulogu odigrati danas legendarni Nevil Brodi (Neville Brody), sa svojim svežim pristupom grafičkom oblikovanju u koji je često ubacivao primenjene konstruktivističke elemente i druge avangardne detalje. Logan mu je dao priliku da se sasvim razmahne; smanjio je količinu teksta, a pojačao ekspresivnu stilizaciju do nivoa ravnopravnog dela sadržaja. I ovo je bio deo ključne poruke magazina – nije važno samo šta imaš da kažeš, nego i kako to radiš. Stil je stav.

Pomogla je i ingeniozna ideja da se magazin ne nazove imenom koje bi odmah sugerisalo šta se iza njega krije, kako se do tada radilo – umesto nekog muzičkog termina za muzičku novinu, izabran je pojam koji je svojom univerzalnošću sugerisao kako svako u njemu može da pronađe svoje Lice. Uostalom, teško bi bilo naći kategoriju za ovo izdanje – u njemu su se mogle naći reportaže o svemu: od najnovijih fazona ponašanja direktno iz repertoara ulične kulture do vrhunskih umetničkih filmova nezavisne produkcije, od brilijantnih crnačkih hip hop i dens producenata koji su prvi put dobijali multimilionske dilove sa izdavačkim kućama do revalorizacije soul muzike iz šezdesetih, od odeće novih romantičara do neohipi garderobe, od toga gde je najbolji suši do posete andergraund butiku koji ste možda prevideli dok ste jurili londonskim ulicama, od razgovora sa akterima novih TV serija do toga gde izaći ako se zateknete u Hong Kongu… Sve zaista važne stvari bile su na jednom mestu, a hype je bio legitimno sredstvo revolucionarne borbe.

ISTINSKI LIBERALAN MOGUĆI ŽIVOT: Najlepša stvar sa magazinom „Fejs“ bila je u tome što nas je vodio kroz jedan svet alternativne kulture kao celine, u kome ste mogli svakog da sretnete, te proverite svoj ukus i vrednosti. Muzički intervjui uopšte nisu bili o muzici, nego inteligentno ćaskanje o svemu sa ličnostima koji je prave, a modeli su izgledali kao vršnjaci za koje biste se zarekli da bi mogli da vam budu prijatelji ili prijateljice, uključujući prvo pojavljivanje Kejt Mos. Iako nije bilo baš sigurno da takav jedan svet postoji, magazin ga je gradio samim svojim postojanjem, okupljajući istomišljenike širom sveta. „Fejs“ je sanjao punim očima jedan istinski liberalan mogući životni scenario, onakav kakav je mogao da bude – i zato je ostao jedan od najupečatljivijih momenata u pop štampi svih vremena.

Ovaj magazin, kako ga je svojom vizijom opisao Nik Logan, u retrospektivi nam se tako ukazuje kao lajfstajl magazin, pre nego što su oni zaista postojali. Naravno, životni stil koji je trebalo osetiti, bio je potpuna suprotnost tada vladajućem konzumerizmu novih kapitalističkih horizonata koje su nudili Tačerova i Regan, i bio je prebogat obećanjem one najveće avanture – slobode da se sam izmisliš.

Kraj „Fejsa“ nastupio je kad i kraj cele specijalizovane štampe, sa narastanjem world wide weba – ugašen je pomalo iznenada 2004, ali ga je Logan prodao još 1999. osećajući da je vrhunac prošao sa poslednjim autentičnim britanskim uličnim pokretima, rejvom i brit–popom (doduše, nova inkarnacija „Fejsa“ dostupna je od pre dve godine na https://www.thefacemag.com, ali ona nema veze sa nekadašnjim uredničkim timom). Čitanje ovog nesimetrično uređenog i prelomljenog magazina danas zapravo podseća na surfovanje internetom, pa je i sa te strane on bio korak ispred vremena – jedina razlika jeste u tome što je umesto lutanja po senzacijama lutanja radi, on nudio uređenu, smislenu sliku sveta i delio sa svojim čitaocima nešto što niko drugi nije. „Fejs“ je od početka davao nenaplativ osećaj da si deo jedne sve veće, tajne zajednice, kojoj pripada svako ko želi istinski tolerantno okruženje, u kome će mladi ljudi moći da isprobavaju identitete i životne planove, sve dok jednom ne pronađu sebe. U tome je i sam našao razlog svog postojanja. Koliko je on definisao svoje čitaoce, toliko su i oni definisali njega.