Kažu da je tajna najveća draž podvodne fotografije. Onaj ko fotografiše, to što gleda kroz objektiv videće prvi put u potpunosti tek na fotografiji. Do tada ga samo nazire i vidi u drugoj boji i svetlosti. Kažu, takođe, da je tajna i najveća razlika između podvodne i zemaljske fotografije, odnosno da to nisu ni tema, ni uslovi u kojima se fotografiše ni oprema.
Ove koje objavljujemo su iz Egipta, sa Crvenog mora, snimljene na dubini od pedesetak metara. „To je plitko, dubina za turističko ronjenje“, kaže jedan od autora, Zoran Rubinjoni, saobraćajni inženjer, instruktor ronjenja u beogradskom klubu Amfor. „Međutim, za snimanje u Crnom moru dovoljno je zaroniti na dvadesetak metara pa naići na prelepe modele – tamo se ribe ne boje ljudi. Murina na koju smo naleteli pozirala nam je koliko god smo želeli bez i trunke nervoze. Crveno more – tako ja zamišljam Raj! Ono što tamo mogu da vidim na samo tridesetak metara dubine, ne bih mogao za mesec dana ronjenja na Jadranu.“
Olupine potopljenih brodova su vrhunski doživljaj, opet zbog tajne. „Ulaziš u prostor koji je nekada bio nečiji, u tuđi svet, zamišljaš ga, slažeš kockice, ulaziš u život koji je nekada bio život, i fotografijom ga vraćaš na svetlost dana. Moćno, zar ne?“
Fotografije Zorana Rubinjonija, Luke Rubinjonija, Saše Srbulova, Slobodana Baranjina i Vladana Milisavljevića nedavno su prikazane na izložbi u Domu omladine u Pančevu. Iako se za svaku vrstu fotografije, pa i umetnosti uopšte, može reći da gledaocu otkriva nepoznati svet, ipak takva izjava sigurno neće zvučati frazerski ako se odnosi na podvodnu fotografiju. Da li je pokazivanje skrivenog motiv za fotografisanje pod vodom? „Pod uslovom da niste naučnik, nego neko kome je ronjenje uživanje i terapija, kao što je nama petorici, onda vam je dominantan motiv zaustavljanje lepote i potreba da se ona sačuva, da je ne odnesu neka ružna strujanja.“
