Feliks Baumgartner je hrabar čovek, onaj kog smo videli kako izlazi ispod helijumskog balona na visini od 39 kilometara, popravlja opremu, namešta instrumente, dogovara se oko nečeg sa zemaljskom kontrolom, a potom spušta glavu i skače u ambis koji je bilo strašno gledati i na 20 sekundi odloženom televizijskom prenosu.
Skok koji će tamo dole ustalasati gotovo sve svetske medije i bar na jedan dan pokrenuti duhove čak i u zabitima poput naše, predstavlja više nego začudan prizor – jedan čovek sa ivice svemira skače dole, na planetu. Baumgartnerov neverovatni podvig podrazumeva tri nova rekorda, trajnu slavu među padobrancima i svim tim zanesanjacima za letenje, ali i barem milijardu mrzovoljnih komentara o ludosti takvog ekstremnog sporta.
Šta smo, mimo medijskog spektakla i korisnih poruka o sposobnosti ljudske vrste, praktično naučili nakon što je Baumgartner probio zvučni zid padajući ka tlu? Za početak ono najvažnije – sada znamo da je to moguće. Podići se helijumskim balonom do 39 kilometara visine, skočiti i preživeti. Dok neko nije otišao gore u stratosferu i probao, mogli smo da mislimo ovo i ono, ali sada više nije nezamislivo da astronauti i drugi putnici ka orbiti, kad stvar krene u sasvim pogrešnom smeru, uvek mogu da se okrenu, skoče dole i nadaju se da će proći kao Feliks.
STRATOSVET: Naučni ciljevi Red Bul Stratos misije su na tome i postavljeni – ispitivanje uticaja koji ovakav skok i probijanje zvučnog zida imaju na ljudsko telo, zatim razvoj budućih protokola za izlaganje tolikim visinama i tolikom ubrzanju, kao i razvoj novih tipova svemirskih odela i drugih sistema koji mogu da omoguće ovakve skokove. Ovi izazovi uopšte nisu mali. Za početak, neko je morao da skoči.
Na visini od 39 kilometara za ljudsko biće vladaju tako negostoljubivi uslovi da bez specijalnih odela uopšte nije moguće preživeti. Atmosferski pritisak, koji je u principu sve niži, što se udaljavamo od tla, ovde iznosi svega dva odsto onog koji se može izmeriti na nivou mora. Vazduh je redak i izuzetno hladan, nekoliko desetina stepeni ispod nule. Zbog nedovoljno kiseonika, čovek ovde mora da koristi boce sa kiseonikom, a kako na tako niskom pritisku ne bi imao gasove unutar odela, mora se prethodno podvrgnuti dijeti. Takođe, jedno vreme mora udisati čist kiseonik kako bi smanjio količinu azota u krvi.
Reč je o delu atmosfere iznad linije tropopauze koji se uobičajeno naziva stratosferom. Stratosfera se prostore između oko 10 i 50 kilometara, a iznad nje su vrlo retki i visoki slojevi nazvani mezosfera i termosfera. Inače, stratosfera se nalazi odmah iznad troposfere, koja se prostire od tla pa do visine oko devet kilometara na polovima i 17 kilometara na ekvatoru. Troposfera čini 80 odsto mase atmosfere, ona se zagreva od zračenja koje se odbija od tla, vrlo je turbulenta, gusta i kako se ide ka većim visinama, postaje sve hladnija.
U stratosferi, iznad tropopauze, na kojoj vladaju temperature i do 50 stepeni ispod nule, situacija se značajno menja. Vazduh se greje direktno Sunčevim zračenjem i više nije tako hladan kako se ide na veću visinu, tako da je Feliks Baumgartner na 39 kilometara imao prijatnih deset stepeni ispod nule pri svom skoku. Mada na ovoj visini ipak ima i drugih oblika života, pojedine bakterije žive na ovoj visini, a zabeleženi su i slučajevi da neke ptice ponekad lete tik iznad tropopauze.
KARMANOVA LINIJA: U nižim slojevima stratosfere obično lete avioni – mada je spoljašnjost vrlo negostoljubiva, ove su oblasti vrlo zgodne za letenje. Zbog manje gustine vazduha potrošnja goriva je manja, a zbog manje brzine zvuka, ovo je zgodno mesto i za supersonične letove. U stratosferu uobičajeno se podižu helijumski baloni, najčešće vojni ili meteorološki, a videli smo i kako se jednim takvim Baumgartner sa lakoćom podigao do visine od 39.028 metara.
No, stratosfera ipak nije svemir. Može se uslovno i sasvim kolokvijalno reći da je to ivica svemira, budući da iznad tropopauze više ne govorimo o uslovima koji karakterišu našu dobru, gostoljubivu planetu. No, do kosmosa ima još mnogo. Nakon kraja stratosfere na 50 kilometara počinje mezosfera, poznata pre svega po tome što u njoj sagori većina meteora koji dolazeći iz svemira ka planeti pokušavaju nešto slično Feliksu. Iznad ovog sloja, negde oko 100 kilometara počinje termosfera, što je inače udaljenost na kojoj se vidi polarna svetlost.
Granica svemira je na tom mestu – obično se smatra da se svemir prostire iznad 100 kilometara od nivoa mora. Ova visina se tradicionalno naziva Karmanovom linijom. Mada se i na mnogo nižim visinama jedva može govoriti da postoji ikakva atmosfera i da su ta mesta dovoljno daleko, odnosno visoko od kuće, Međunarodna aeronautička federacija uobičajeno smatra da je atmosfera visoka 100 kilometara.
Do ove visine je računom došao američko-mađarski fizičar Teodor Karman u čiju čast ona i nosi ime. Naime, Karman je izračunao da na 100 kilometara letelice više ne mogu da lete koristeći vazdušni potisak. Međutim, kad je vazduh jako redak, potrebna je velika brzina da bi ovaj potisak bio dovoljan da podigne letelicu. Ispostavlja se da je na 100 kilometara ta brzina jednaka orbitalnoj brzini, odnosno onoj koju ima telo koje će se pod delovanjem gravitacije okretati oko Zemlje. Dakle, po Karmanu, iza ove tačke se uvis može leteti samo raketom.
Sateliti nikad ne borave na Karmanovoj liniji, odnosno samoj granici svemira, pošto je tu atmosfera, mada za naše uslove vrlo retka, ipak previše gusta za svemirske letelice. Sateliti u niskoj orbiti se okreću oko Zemlje na visinama od 200 do 2000 kilometara: to su sateliti koji vrlo brzo obiđu krug oko planete, za svega sat i po. Sateliti koji lete na srednjim i znatnom višim orbitama imaju znatno duže periode, a na najpopularnijoj, onoj orbiti na kojoj je orbitalna brzina jednaka brzini Zemljine rotacije, period obilaska je 24 sata. Reč je naravno o geostacionarnoj orbiti, udaljenoj čitavih 35.786 kilometara od tla, na kojoj satelit stalno stoji iznad jedne tačke na tlu.
HRABRI LJUDI: U svakom slučaju, pokušaj nečeg sličnog Feliksovom podvigu sa tako neke, veće visine, izvan stratosfere, sasvim je besmislen – na velikim visinama se ostaje u nekoj orbiti, a niže zadugo nema atmosfere u kojoj bi se probio zvučni zid ili uradilo išta drugo pri padu.
Kad je reč o probijanju zvučnog zida, to je u svakom smislu fascinantno preduzeće ako se izvodi bez letelice, samo u odelu. No, kao što smo videli, očigledno je moguće. Probiti zvučni zid je pre svega fraza koja označava dostizanje brzine zvuka. Nikakvog stvarnog zida nema, osim što je kod starijih letelica dolazilo do udarnog talasa koji se na tlu čuo kao prasak.
Brzina zvuka, međutim, nije ista na svakom mestu u atmosferi. Ona pre svega zavisi od temperature i niža je, logično, na većim visinama. Obično se meri u jedinicama Mah, gde jedan mah označava onu brzinu koju zvuk ima na tom mestu. Baumgartner je imao relativno povoljnu situaciju i trebalo je da dostigne samo brzinu od 1173 kilometara na čas da bi probio zvučni zid. No, nedaće koje su ga snašle sa kacigom, neposredno pre tog postignuća su svakako značajne za inženjere koji će se baviti dizajniranjem sličnih odela za astronaute i pilote u budućnosti.
Uostalom, ako posmatramo ceo slučaj odozdo, ali zaista odozdo, iz slojeva u dubini tla gde su se ugnezdili tragovi stari 100.000 ili 20.000 godina, videćemo kako su Feliksovi preci tek bili naučili da hodaju unaokolo i da bar za koji kilometar napuste svoja tradicionalna staništa na Istoku Afrike. A onda, za evoluciju ne tako dugo potom, ne samo da su se raselili celom planetom, popeli se na svaku planinu i stigli do svakog ostrva u okeanu, nego su čak otišli na vrh atmosfere i odozgo skaču dole.
Međutim, gledano iz svemira, sa druge strane, Baumgartnerov podvig je fantastična opomena da je prošlo čitavih 50 godina od herojskih poduhvata Gagarina, Armstronga, Oldrina i drugih pionira osvajanja svemira, a da mi danas ne možemo da putujemo ni do Meseca.
