Simptom ili deo kulture

Samopovređivanje i samosakaćenje su verni pratioci ljudske civilizacije, od samih početaka. „Lista motiva je nepresušna, kao i lista sakaćenja i telesnih deformacija“, kaže Žaklin Kaja u svojoj knjizi Rituali i seksualna sakaćenja. Mnoge od ovih pojava su deo prošlosti, ali neke se praktikuju još uvek, ili se mogu prepoznati uvijene u „modernije“ forme. Do samosakaćenja je dolazilo, i još uvek dolazi, zbog izgleda, verskih razloga, ljudi kroz istoriju sebe telesno kažnjavaju i zbog greške, brakolomstva, incesta, poraza, žaljenja za umrlim… Neki rituali su se održali vekovima, na različitim meridijanima. Indijanci iz Severne i Južne Amerike, kao i domoroci iz Australije i Afrike, u znak žalosti i tuge su sekli zglavak ili prst, što je i danas kod jakuza, japanskih gangstera, običaj kojim se izražava duboko izvinjenje ili moli za oprost.

Razlog samosakaćenja je često, ma kako to paradoksalno zvučalo, bila i neka dobit. Trpelo se iskušenje da bi se dobio neki društveni status, o čemu najbolje govore primeri evnuha. Mnogi od njih su nasilno kastrirani, ali bilo je i onih koji su to sami činili da bi lakše zauzeli neko uticajno mesto na dvoru.

Slučajevi samopovređivanja i samosakaćenja danas uglavnom imaju drugačija objašnjenja. „Neki oblici samodestrukcije i samooštećenja, nastaju zapravo iz osećaja nemoći, a ne samo iz osećaja krivice“, kaže za „Vreme“ primarijus dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar. „Neke situacije, u nekim ljudima, izazivaju osećaj nemoći koji je teško podnošljiv, a taj osećaj često izaziva bes. Ako bes ne može da se usmeri i odigra prema osobama i okolnostima koje su ga izazvale, onda se ta agresija i bes okreću prema nama samima i vode raznim oblicima samokažnjavanja i samooštećenja. To je način na koji se agresija i bes pomeraju od spolja ka unutra.“

Dr Ćurčić kaže da sva ljudska bića poseduju izvesnu agresiju u sebi, agresiju s kojom dolaze na svet. „Koliko će neko da bude agresivan zavisi samo jednim delom od toga, a u većoj meri od okolnosti u kojima živimo i rastemo. Pogotovo je važno u kakvim okolnostima nam prođu prve godine života, jer okruženje može tu svima datu agresivnost da podstakne ili ublaži. Razne okolnosti mogu tada da podstaknu i intenziviraju predispozicije prema agresiji, bilo da roditelji zanemaruju svoju decu, bilo da su agresivni prema njima, bilo da su ta deca žrtva zlostavljanja.“

KASTRACIJA: Kastracija je prisutna u svim civilizacijama i epohama. U grčkoj mitologiji, Urana je njegov sin Kron kastrirao srpom. Puno je bogova i kastriranih heroja i u drugim mitologijama, poput Ozirisa, Seta, Adonisa, Odina. U ljudskim zajednicama je kastriranje često prethodilo ritualima plodnosti i religioznim ritualima, ali bilo je i sasvim prozaičnih razloga. Karibsi, ljudožderi sa Antila, kastrirali su zarobljenike da bi im uvećali težinu i omekšali kožu.

Kastracija je primenjivana i kao surova kazna, uglavnom za seksualne zločine, a u vreme inkvizicije jeretici su bili prvo kastrirani, pa tek onda spaljivani na lomači, pri čemu su te kazne često izvođene javno.

Kastracija je bila i oblik poniženja neprijatelja posle bitke, ali to se nije dešavalo samo u vreme starih civilizacija. Kastracija zarobljenih neprijatelja primenjivana je i u mnogim ratovima u XX veku, mada ne tako masovno. Tokom rata u Libanu, osamdesetih godina prošlog veka, često su na ulicama nalaženi kastrirani leševi.

Osim kazne i poniženja, kastracija je obavljana i zbog drugih razloga. Najčešće su kastrirani robovi, ali pored prisilne kastracije postojala je i dobrovoljna, kojoj su se ljudi podvrgavali iz različitih razloga, od kojih su verski bili najčešći. Kastracija je bila ili način prilaganja vrhunske žrtve božanstvu ili zalog čistote i nevinosti.

Kult boginje Kibele je u Rim dospeo iz Sirije, tada dela velikog rimskog carstva. Sveštenici kulta su se sami kastrirali, ali su to činili i niži pripadnici reda koje su mahom činili prosjaci, robovi i oslobođeni robovi. Žaklin Kaja navodi opis velikih svečanosti u Kibelinu čast, koje su vrhunac dostizale 24. marta: „Dan počinje dugačkim i tužnim litanijama, oplakivanjima, bolnim krikovima, a sve to prati divlja muzika… Inicirani počinju da igraju, ritam je sve brži i brži, pokreti su sve žešći… Ovi pomamni igrači izgledaju kao da su u delirijumu. Kada igra dostigne vrhunac, Kibelini poklonici se bičuju… Egzaltacija dostiže vrhunac: inicirani se svlače i pred svima se bacaju na oltar kastrirajući se zaoštrenim kamenom ili komadićem posuđa… Dešava se da žene obuzete tom kolektivnom pomamom odseku sebi jednu ili obe dojke… Oni koji su izvršili tu ‘svetu žetvu’ zasluživali su naziv mudraca, pročišćenih, savršenih.“

Kastracija nije bila nepoznata ni u hrišćanstvu, naročito na njegovim počecima. Origen, ranohrišćanski teolog, iz trećeg veka izvršio je samokastraciju. Crkva je ovaj postupak osudila, a sam Origen je kasnije priznao da je to „lek koji stvara nered na telu a ne donosi mir duši“. Prvi vaseljenski sabor, održan 325. godine u Nikeji (danas Izniku, Turskoj), uveo je kanon kojim se zabranjuje kastriranje „jer se time nipodaštava božije stvaranje“, mada neki izvori kažu da je razlog za donošenje kanona bio vrlo konkretan. Izvesni Leontije, sveštenik u Antiohiji, kastrirao je sebe da bi nastavio da živi sa devojkom i izbegao optužbe. Zbog tog prestupa je na ovom saboru raščinjen.

I pored osude, samokastriranje nije nestalo iz hrišćanstva. Pregled koji je uveden u IX veku da bi se utvrdilo da li kandidat za papu ima muške polne organe počeo je da se praktikuje zato što je postojala bojazan da papa može postati kastrat. Provera se zadržala do XVI veka.

U trećem veku je pored sadašnjeg Amana u Jordanu postojala hrišćanska sekta Valežana. Ne baš precizni istorijski izvori navode da su se svi sveštenici ove sekte kastrirali, ali i da su kastraciju silom obavljali nad putnicima koji bi prolazili kroz njihovo mesto, a nisu prihvatali ubeđivanje da se sami kastriraju i tako se približe Bogu.

Tokom srednjeg veka je dobrovoljna kastracija u hrišćanstvu gotovo iščezla, ali neke neverovatne stvari dešavale su se i mnogo kasnije. U Rusiji je u XVIII veku osnovana hrišćanska sekta Škopaca, koja je očišćenje od greha i večiti život obezbeđivala kastracijom. Pošto je sekta proganjana i zabranjivana u većem delu svog postojanja, surove rituale obavljala je uglavnom tajno. Interesantno je da je ritualima kastracije takođe prethodilo igranje sve dok članovi ne padnu u ekstazu, poput Kibelinih sledbenika, a često su i žene koje su pripadale sekti sekle svoje dojke. Ova morbidna sekta je davala pomoć siromašnima i privukla veliki broj seljaka, ali zabeleženi su i slučajevi veoma bogatih članova koji su na sudskim procesima osuđivani i proganjani u Sibir. Sekta je 1905. imala oko 100.000 članova. Proganjani u carskoj Rusiji, mnogi su prešli u Rumuniju, a postojali su, u manjem broju, i u vreme dolaska sovjetske vlasti.

U novijem vremenu, slučajevi pristajanja na kastriranje zabeleženi su u Kaliforniji, gde je od 1955. do 1957. oko 400 seksualnih prestupnika izabralo kastraciju umesto izdržavanja kazne, što je postojalo kao zakonska opcija. U Danskoj je taj broj u periodu od 1929. do 1959. bio oko 300. Svetska zdravstvena organizacija se oduvek žestoko protivila ovim metodama.

MLADI I SAMOPOVREĐIVANJE: Samopovređivanje je prisutno i u današnjem društvu, i česta je tema diskusija na mnogobrojnim forumima. „Par puta sam otkinuo rukom o zid. I nije mi bilo bolje“; „Par kapi krvi da se skrene pažnja sa problema deluje sasvim logično. Ipak, shvatio sam da je to kukavički, jer je to svojevrstan beg od stvarnosti“, neka su od iskustava posetilaca foruma.

„Odrasli ljudi su manje skloni samopovređivanju i samooštećenju, a ako to jesu, pogotovu ako to rade na neke neobične, bizarne načine, to je uglavnom znak nekog mentalnog poremećaja ili mentalne bolesti“, kaže dr Vojislav Ćurčić. „Međutim, populacija adolescenata između 15 i 24 godine je vrlo sklona samopovređivanju. To su oni mladi ljudi koji se seku žiletima, staklom, peku cigaretama, koji imaju određeno psihološko trpljenje ali se ne bi reklo da imaju neku mentalnu bolest. Kada psihološko trpljenje za njih postaje neizdrživo i u tim trenucima, uglavnom impulsivno, mladi ljudi se fizički oštećuju, kao da taj fizički bol treba da zameni i poništi psihološki bol koji je nepodnošljiv. Na sličan način, i pokušaj samoubistva kod mladih ljudi je najčešće impulsivan akt, pre svega akt protiv tog trpljenja, a ne akt protiv života. Svaki takav pokušaj je, po meni, znak ozbiljnih problema koje ta osoba ima i mislim da takvi mladi ljudi vrlo retko ili gotovo nikada ne mogu sami da s tim izađu na kraj, nego im je potrebna neka vrsta profesionalne pomoći da ta stanja prevaziđu.“

Grupno samopovređivanje je danas mnogo ređe, i često se vezuje za specifične sredine, kao što su zatvori. Za vreme pobune u Centralnom zatvoru u Beogradu 2006. neki pritvorenici su sebi zašili usta. Menjaju se i običaji koje je u prošlosti pratilo mnogo prolivene krvi. Muslimani šiiti na dan smrti svojih mučenika organizuju procesije u kojima muškarci u kolonama idu ulicom, pevajući pesme pune tuge i udarajući se po leđima nekom vrstom korbača, sastavljenog od više metalnih lanaca. Mada se šiiti u nekim delovima Indije i Pakistana i danas bičuju i probadaju dobijajući teške povrede, u Iranu je šibanje po leđima samo simboličko. Američki etnolog Džon Grinvej, komentarišući promene običaja i njihovo ublažavanje, kaže: „Što je opstanak jednog društva nestalniji, rituali su neumoljiviji. Ako život grupe postane lakši, rituali će se ublažiti do njihovog nestanka.“

Pevači kastrati

(Slika – FILMSKA VERZIJA: Kastrat Farineli)

Jedna od najbizarnijih pojava vezanih za kastriranje odnosila se na operu. Gordan Dragović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti, za “Vreme” kaže da su se u XVII veku, kada je opera postala veoma popularna u Evropi, stalno tražile nove senzacije. “Utvrđeno je, u početku sklopom slučajnih okolnosti, da dečaci koji su imali izrazit pevački talenat i doživeli neke povrede zadržavaju dečiji sopran koji, kada odrastu, postaje normalni ženski sopranski glas. Taj dečak, kasnije mladić, počinje da peva kao žena, ali ima jači glas nego žena jer je muškarac konstitucionalno, visinom, zapreminom pluća, bez obzira na hormonske promene, veći od žene. Ljudi najednom shvataju, naročito u Italiji, koja je bila centar opere tog doba u Evropi, da roditelji određenih dečaka mogu od toga da naprave imetak. Počinje tradicija koju po morbidnosti istorija umetnosti ne pamti.

Uz podršku crkve i posebno odobrenje sveštenika, uz pristanak roditelja, počinje biranje kog dečaka koji peva u crkvenom horu i ima izrazitu sklonost ka vrhunskom pevanju treba da kastriraju, da bi postali veliki virtuozi i, po pravilu, donosili ogroman prihod. Bilo ih je u Italiji, Francuskoj, Austriji, delimično u južnoj Nemačkoj. Rusi nikada nisu imali kastrate. Farinelija znamo kao najveću zvezdu i kada je pevao u punom glasu zajedno sa tri ženska soprana, pokrivao ih je, a one se ne bi čule.

To se zadržalo veoma dugo, mada je u jednom periodu počelo da doživljava ozbiljnu kritiku. Neki poznati kompozitori su čak pisali o tim tužnim spodobama koje šetaju svetom, unakaženi bez svoje želje i volje. Poslednji su se zadržali do XIX veka.”

Infibulacija

Infibulacija je kod muškaraca bila način da se onemogući seksualni odnos. Kapica na vrhu penisa zatvarana je fibulom (šnalom ili prstenom), ali to nije bilo trajno sakaćenje već je imalo privremen karakter. Pojava je bila česta kod Rimljana, radi sprečavanja adolescenata da masturbiraju i robova da imaju seksualni odnos.

U Grčkoj su atletičari na Olimpijadi infibulirani da im ništa ne bi odvratilo pažnju od strogih vežbi. Osim toga, penis je često pričvršćivan uz kožu stomaka, jer se smatralo nepristojnim da slobodno visi.

Evnusi

(Slika – EVROPSKA FIKSACIJA: Harem i evnuh (u senci) )

Reč evnuh potiče iz grčkog jezika i znači “čuvar postelje”, odnosno osoba koja je lišena muškosti i zato pogodna za čuvara harema. Evnusi su u ulozi čuvara dvora ili harema postojali u staroj Kini, Indiji, Rimu, na vizantijskom i otomanskom dvoru… Međutim, to je bio samo deo velike uloge koju su evnusi odigrali u istoriji.

Još je Kir Veliki, vladar Persije, u VI veku p.n.e. smatrao da su evnusi lojalni, vredni, lišeni strasti, i da odvojeni od svojih porodica i nesposobni da stvore nove porodične veze poklanjaju svoju vernost gospodaru, pa su u njegovoj carevini zauzimali mnoge važne pozicije. Ksenofont je tvrdio da oni, uprkos onesposobljenosti, “nisu ništa manje sposobni jahači, vešti kopljanici ili manje ambiciozni’.’ Na mnogim dvorovima su imali položaje kancelara, najbližih vladarevih savetnika, admirala, vojnih komandanata…

U Kini je broj evnuha na dvoru dostizao 200.000 u II veku nove ere, a na dvoru su se zadržali sve do XX veka i kraja carstva. U Kini su se često podvrgavali kastraciji tek pošto bi dobili dva sina.

U Vizantiji su, zbog nasilne istorije nasleđivanja prestola, birani na sve visoke položaje osim carskog. Roditelji su često kastrirali jednog ili dva sina da bi oni kasnije pomogli nekastriranoj braći. Najčuveniji evnuh u istoriji Vizantije bio je Narzes, veliki diplomata i vojskovođa, jedan od glavnih saradnika Justinijana I. Poznato je i da su nekolicina patrijarha bili evnusi, poslednji u XI veku.

Smrtnost prilikom kastracije je bila velika, pa je car Justinijan I zakonom zabranio kastraciju, ali su evnusi uvoženi iz okolnih zemalja. Osim toga, taj zakon se nije poštovao, jer postoje podaci iz kasnijeg perioda o evnusima iz carske i plemićkih porodica.

I kada su bili na najvišim položajima, evnusi su ipak imali status podanika nižeg reda. Vrhovni crni evnuh Kislar-aga bio je član državnog saveta u Otomanskom carstvu, nadzornik harema, paša najvišeg reda koga su mrzeli i plašili ga se, ali je njegovo ogromno imanje pripalo sultanu kada je evnuh umro.

Vreme evnuha prošlo je početkom XX veka. Tridesetih godina je istoričar N.M. Penzer u Turskoj našao samo dvojicu “ovih čudnih bića”, i rečeno mu je da su to poslednji evnusi. Istoričar Ozbert Sitvel je u Kini 1933. godine našao dvadesetoricu evnuha koji su nekada služili u carskoj palati. Pisao je da su to bili pričljivi, zbrčkani, tužni starci koji su dotrajavali svoje dane u prihvatilištu za evnuhe u nevolji.

Sve za lepotu

Ideali lepote su se menjali kroz istoriju, što pokazuje i spisak sakaćenja preduzimanih zbog izgleda. Ljudi su pokušavali da promene izgled gotovo svakog dela tela – stopala, polnog organa, ruku, očiju, jezika, nosa, vrata, grudi, kože.. Inače, pirsing, depilacija, minđuše na različitim delovima tela, tetoviranje nisu moda koja karakteriše samo ovo doba.

Probijanje nosne šupljine praktikovali su urođenici Južne Amerike, Melanezije i Afrike. U šupljinu se stavljala bodlja bodljikavog praseta, ptičije pero, kost, kod Jindusa dragi kamen ili ukrasni predmet.

U Centralnoj Africi neke žene razvlače usne dok ne dostignu veličinu od 10 (gornja) i 20 centimetara (donja), u Amazoniji i muškarci i žene zabijaju bodlju u donju usnu. Poznato je i produžavanje ušne resice kačenjem teških predmeta. Bušenje jezika postojalo je kod Asteka, Inka i Maja, koji su u jezik zabadali konopčić kao znak žrtve. Afričke ili burmanske žene su rastezale vrat pomoću prstenova od bakra, vrat je tako dostizao dužinu i do 35 centimetara. Ako bi se zbog nekog prekršaja ženi skinuli prstenovi, potiljak se lomio. Kod Maja su najlepše bile razroke oči, pa je jedan predmet visio između očiju beba. Kod Mongola se depilacija obavljala pomoću dve školjke ili dva novčića. Na Kavkazu su do XVI veka žene jako stezale grudi, u Paragvaju ih produžavale, a u zapadnoj Evropi su žene tako bile stegnute u korsete da je često dolazilo do deformisanja grudnog koša. Do 1911. godine Kineskinjama su stopala bila stegnuta da bi bila što manja.

Australijski urođenici vadili su dečacima jedan ili dva sekutića, u Centralnoj Americi turpijali su zube, u Indoneziji ih klesali da bi im dali oblik, bojili ih u crno. Zlatne navlake za zube su još uvek popularne u Centralnoj Aziji, što veći broj tih navlaka često govori o bogatstvu vlasnika.