Selenina priča, opet

Iako afirmativan, pristup Vase Pavkovića književnoj i publicističkoj ostavštini Selene Dukić (1909–1935) ostavlja bled utisak, čime je iznova propuštena prilika da se nedvosmisleno (po)kaže koliko je ova autorka, osim što je još jedna u nizu zaboravljenih, neuporediva i izuzetna, a kultura koja to previđa i/ili prećutkuje nemoćna.

Pre nego što je poslednjih godina (i pre objavljivanja dragocenog izdanja Pređa) neobičnim nizom sinhroniciteta počelo da iskrsava i u medijima i u naučnim radovima, “ime Selene Dukić pominjalo se sporadično i retko”. Sporadično i retko – da, ali ne, kako bi se moglo pomisliti, zato što je ova autorka preminula od tuberkuloze u dvadeset šestoj godini. Ne ni zbog “ljubavne veze u kojoj je bila sa čuvenim kritičarem Milanom Bogdanovićem, koji je, kako kaže urbani mit, zbog nje prešao u islam da bi mogao da ima dve supruge”. Ili, barem, zasigurno ne zbog drugog dela ove rečenice, pošto se na prelazak u islam Bogdanović nije odlučio zbog Selene Dukić već, prema izveštavanju “Politike” (1937), nakon Selenine smrti, zbog izvesne “gđe Milke, rođ. Mihajlović, bivše žene Vukote Božovića…”.

Ma kako bezazleno delovale, ovakve omaške upućuju na znatno ozbiljnije previde, na trajnu inerciju u rekonstrukciji autorskog doprinosa Selene Dukić, na njegovo zabrinjavajuće neadekvatno situiranje. Kako i sam Pavković sugeriše, taj doprinos suviše je značajan da bi ostao u senci urbanog (čaršijskog) mita, bio on saobrazan faktografiji ili ne. U isti mah, Selena Dukić bila je suviše književnica da bi život podredila romansi. Romansa Selene Dukić i Milana Bogdanovića, uostalom, podložna je svemu sem romantizaciji, a na nju bi ovakvo predstavljanje lika i dela s pozivanjem na mit moglo da navede. “U sanatorijumu je tek jasno kako su na smetnji svi oni koji ne znaju drugo nego da plaču iz ljubavi i straha za vama”, napisala je Selena Dukić nepunih godinu dana pre nego što će umreti. I to je njen testament.

Delić njenog testamenta, tačnije. Tabloidnim uredničkim uplivima, povrh svega, Selenini lik i delo asocijativno se transformišu u (propadljivo) telo, a ona je za sobom bez sumnje ostavila delo, remek–delo, delo koje nadživljuje. Naime, kako ističe i Pavković, u pismu svom uredniku Živku Milićeviću, sad već neposredno pred smrt, novembra 1935. godine, Selena oblikuje i “svojevrsni autorski testament”. I to nam zaveštanje govori ono najvažnije što je autorka imala da kaže. Ono čemu je Selena, uprkos vanredno teškim egzistencijalnim prilikama, bila istrajno posvećena – od ranog detinjstva u kom počinje da stvara poeziju do poslednjih trenutaka – jeste umetnost, kreativno (samo)izražavanje. Slikanje i, nadasve, pisanje. U svim žanrovima, registrima i tradicijama. Pisanje koje prelazi granice. Besprekorno avangardno pisanje.

Talenat Selene Dukić bio je toliko osebujan i snažan da je mogao da locira, upije i preobrazi najznačajnije tendencije modernizma i avangarde, moderne književnosti uopšte, ali i da spontano i lucidno predoseti neke (do danas) ključne teorijske uvide, između ostalog i one feminističke. Selenine najeksperimentalnije pripovetke, u koje se svakako ubrajaju Pređa, Noćno bdenje u telefonskoj centrali i Ja kao kći, najbolje svedoče o tome, premda se značaj i izvrsnost ne mogu osporiti nijednom njenom tekstu, ničemu što je napisala, pa tako ni “krležijanskoj Građanskoj noveli” ili feljtonima/putopisima. Selena Dukić, pre i posle svega, nije bila ni novinarka, ni kritičarka, ni nečija partnerka, već samosvojna i samoizabrana književnica. Ona sama odlučila je da svoj identitet zavešta pisanju fikcije, a da to pisanje zavešta nama, čitaocima.

Pitanje je kako smo odgovorili. Opredelimo li se za krajnju blagonaklonost, reći ćemo da je možda i moralo da bude tako. Možda je bilo nužno da prvo izdanje značajnog segmenta opusa Selene Dukić ugleda svetlost dana skoro čitav vek nakon smrti svoje autorke. Možda je, naime, tek danas moguće adekvatno uočiti revolucionarnost književnosti Selene Dukić, locirati svu njenu (anticipativnu) snagu, ponuditi prva pomna tumačenja, ostati u punoj meri zapanjen pred osobenim, intenzivnim susretima ekspresionizma i nadrealizma, ćerke i majke, feljtonskog i lirskog. U ćerkama i majkama zajedljivi glasovi mogli bi da naslute otkuda, barem delimično, dopire problem (Pavkovićeva poenta o tišini kojom se obavija žensko autorstvo veoma je važna, a Anđelija Lazarević odličan primer). Naposletku, konačan odgovor na problem frapantnog kašnjenja u recepciji Selene Dukić kao književnice možda i nije neophodno tražiti. Izvesno je da svaki mogući odgovor beskrajno obeshrabruje, otvarajući pritom suviše bolna pitanja (u) našoj interpretativnoj zajednici. Malo je, međutim, autora i autorki koji su pisali i pišu (na ovom jeziku) onako kako je to činila Selena Dukić. S lakoćom, iz dubine, bez susprezanja. A to beskrajno ohrabruje. “To nije san, pa ipak liči na san”. Tako počinje Selenina priča. Tako počinje susret sa Seleninim pričama.