Ime Selene Dukić pominjalo se sporadično i retko, obično povodom knjige priča za decu Veliki i mali, objavljene u ediciji “Zlatna knjiga” Gece Kona, juna 1937. Na 70 strana Selena Dukić je ispisala deset kratkih priča, obično o deci i uvek za decu, jednostavnim i prijemčivim jezikom, pokazujući zainteresovanost za krhki svet najmlađih i teške socijalne uslove u kojima im je bilo suđeno da stasavaju. Tzv. šareni deo u knjizi, inače opsežniji od prostora koji zauzimaju Selenine priče, otvarala je nepotpisana beleška namenjena malim čitaocima, u čijem prvom pasusu stoji da je spisateljica Selena Dukić umrla.
Verovatno da je u našoj književnosti namenjenoj najmlađima bilo malo ovakvih slučajeva. Anonimni pisac, čini se urednik Ž. Vukadinović, u pomenutoj belešci ukratko opisuje težak Selenin život (odrastanje bez roditelja, sa mlađim bratom i bakom u zajednici), navodi kako je bila primorana da se vrlo rano zaposli kao činovnica i daktilografkinja, da bi ubrzo, zahvaljujući talentu, počela da se bavi i novinarstvom. Pisala je reportaže, feljtone, ali je hitro, u ozbiljnim časopisima počela da objavljuje i poeziju odnosno priče. Dalje, nastavlja davni pisac beleške: “Selena Dukić bila je uvek mlada i uvek lepa. Smrt je učinila da nikad ne ostari… Ta smrt došla je već kad je Seleni Dukić bilo malo više od dvadeset i šest godina”, 1935. u sanatorijumu na Golniku (Slovenija). I to je, donedavno i uglavnom, bilo sve…
Pred protekli Sajam knjiga, u izdanju kragujevačke Narodne biblioteke “Vuk Karadžić” pojavilo se, na sreću, izdanje s naslovom Pređa i imenom Selene Dukić na koricama. Knjigu je od Seleninih priča, putopisa i feljtona rasutih po srpskim časopisima i novinama između dva svetska rata, sačinila Tatjana Janković, jedna od najboljih savremenih srpskih prozaistkinja. Posle predgovora u kojem je skiciran Selenin lik i nemilosrdna sudbina odnosno prekratki život, čitalac ima prilike da pročita dvanaest priča, potom putopis pisan za “Politiku” Uskrs u Jerusalimu, zatim feljton o zemunskoj učiteljici Mariji Kovačević, kao i autorski tekst o lečenju na Golniku gde je Selena Dukić bezuspešno pokušala da pobedi tuberkulozu. Izdanje završava svojevrsni autorski testament nesrećne spisateljice zabeležen u pismu poslatom Živku Milićeviću, njenom uredniku.
Rekoh na početku da se ime Selene Dukić pominjalo sporadično, zbog knjige Veliki i mali, ali i ljubavne veze u kojoj je bila sa čuvenim kritičarem Milanom Bogdanovićem, koji je, kako kaže urbani mit, zbog nje prešao u islam da bi mogao da ima dve supruge.
Nadam se i verujem u to da će se od ovih naših vremena, međutim, Selenino ime pominjati pre svega zbog njenih proznih tekstova štampanih u knjizi Pređa. Ono što zadivljuje su artistička zrelost skoro svih priča, uzbudljivost i nepotkupljivost Seleninog putopisa, dinamična dokumentarnost feljtona o učiteljici Mariji Kovačević, čiji su se putevi, pre Prvog svetskog rata i pod austrijskom okupcijom, ukrstili sa slikarkom Nadeždom Petrović i književnicom Danicom Marković.
Vazda menjajući narativne forme i pronalazeći pravi oblik za određeni žanr, priklanjajući se često socijalno obojenoj prozi, pišući dinamične dijaloge, Selena Dukić majstorski pripoveda o nevernom muškarcu koji živi sa dve žene, u priči Dve; opisuje neobičnu vezu jednog dečaka i molera koji radi u stanu njegovih roditelja (priča Džora); uvodi u srpsku prozu temu ženskih susreta i prijateljstava (u priči Jedan moj lep susret) ili piše lirsku, psihološki profilisanu prozu iz modernističkog ključa svog doba (priče Pređa, Noćno bdenje u telegrafskoj centrali). Bliska ovom krugu je i priča Ja kao kći, u kojoj se Selena Dukić bavila analizom vlastitog odnosa prema preminuloj majci, koja ju je, nehotice, zarazila, još pre rođenja, tuberkulozom. Mlada Selena nije bežala od rizika da se suprotstavi nekim socijalnim strujama (u priči Dečak ide i zviždi), gde se svet siromašnog mališana ruši jer njegov gazda nije stupio u štrajk, po pretećem zahtevu klasnih drugova. U najambicioznijoj prozi, krležijanskoj pripoveci Građanska novela, Selena Dukić se na tragu tzv. porodičnog romana bavila haotičnim odnosima u jednoj (hrvatskoj!) porodici. Poslednja priča u Pređi je, u stvari, prvo poglavlje tek započetog romana o Milici Stojadinović Srpkinji, odnosno mukama njenog oca sveštenika s poludivljom, sujevernom pastvom u Vrdniku.
Ipak, biserom ove kolekcije proza Selene Dukić smatram putopis Uskrs u Jerusalimu, u kojem je živo i uzbudljivo opisala put od Beograda preko Atine, Rodosa, Kipra do Palestine, sa “400 mantija”, izbegavajući da podlegne ortodoksnoj mitomaniji, kritički, kao svedok, pišući, između ostalog, o pojavi uskršnjeg “svetog plamena” na Isusovom grobu.
Knjiga Pređa vratila je Selenu Dukić u našu književnu tradiciju, priključujući je, recimo, Anđeliji Lazarević i drugim srpskim spisateljicama od pre jednog veka, koje smo zaboravili, a to nikako nije trebalo da se desi.
