Seks, laži i ropstvo

Naš čovek voli spektakularne zabave i voli da se o tome što više priča. Tako, onomad u Nišu, neki veseljaci prirede slavlje svom drugaru za 25 godina braka i kupe mu zamrzivač od 410 litara. Kako nalaže bonton, zajapureni slavljenik, zajedno sa suprugom, razveže mašnu sa pozamašnog poklona i otvori ga. Tad iz zamrzivača iskoči golišava Ruskinja te se svi još malo provedoše uz uvezenu golotinju. I sve to objavi jedan beogradski dnevni list na naslovnoj stranici kao nešto lepo i zanimljivo što se desilo u našoj sredini, za razliku od raznoraznih afera i posledica tranzicije.

Neimenovana Ruskinja očigledno nije zaposlena u nekoj firmi koja se bavi organizovanjem proslava, već je, verovatno, jedna od hiljada nesrećnica čije se traganje „trbuhom za kruhom“ završava u nekoj od ovdašnjih, sofisticirano nazvanih agencija za poslovnu pratnju ili u nekom „noćnom klubu“ gde rade kao „zabavljačice“. Takva osoba je žrtva onoga što se modernom terminologijom označava kao trafficking, a starinski se zove trgovina ljudima.

OAZA: Ovaj stari i jedan od najunosnijih poslova u uslovima moderng sveta izgleda kao preživeli dinosaurus, ali je stalno prisutan samo što je sklonjen od očiju javnosti i predstavlja, suštinski, jednu od grana organizovanog kriminala.

U poslednjih deset godina Srbija je postala jedna od oaza za ovu vrstu kriminalne aktivnosti i zemlja je porekla, krajnje destinacije i tranzita za žene i decu žrtve trgovine ljudima. Šta radi policija u ovim slučajevima i da li reaguje, na primer, na primere iz štampe poput ovog s početka teksta? Šef Odseka za kontrolu stranih turista i tranzitera GSUP-a Slobodan Jovičić kaže u razgovoru za „Vreme“: „Žene iz Moldavije, Rusije, Ukrajne i u manjem broju iz Bugarske čine većinu žena žrtava trgovine ljudima koje se nalaze u SRJ. Ne postoje tačni podaci o tome koliko ima takvih osoba jer većina njih ulazi u zemlju ilegalno, najčešće preko Dunava na granici s Rumunijom, i postoji dobro organizovana mreža ljudi koja obavlja taj posao. Prema našim saznanjima, postoje tri vrste žrtava, a najveći broj je prevarenih, onih koje se jave na oglas za posao u Moldaviji, pa završe kao prostitutke, tretirane kao robovi u nekom klubu na Balkanu. Ne znam da li su kolege iz Niša reagovale na to što se pojavilo u novinama, ali to je deo naše redovne procedure. Policija koristi telefone koje objavljuju razne agencije za poslovnu pratnju ne bi li ušli u trag onima koji se bave organizovanjem prostitucije i trgovinom ljudima. Stalno se organizuju racije i zatvaraju se problematični lokali. Početkom devedesetih takvih noćnih klubova je bilo preko dvadeset, dok ih danas u Beogradu ima samo nekoliko.

U jednoj od poslednjih akcija beogradska policija je zatvorila klub Piramida u Surčinu i klub Tenesi u Kovačici kod Mladenovca gde je pronađeno sedam devojaka na privremenom radu. Po pravilu, potrebno je mnogo vremena da bi se utvrdile lokacije na kojima se nalaze ovi klubovi zatvorenog tipa, odnosno potreban je dug vremenski period dok policija ne uspe da ubaci nekog svog čoveka na lice mesta. Klubovi se nalaze u kućama koje imaju sve moguće mere obezbeđenja, kapije se elektronski pokreću, postoji stalan video nadzor. Kada policija i uspe da organizuje uspešnu raciju, dešava se da ne može da pronađe devojke jer je bilo primera da vlasnici prave duple, pokretne zidove (u boljim klubovima) ili da sakriju devojke u odžacima (u manjim klubovima). Ako je akcija uspešna, vlasnik završi u zatvoru do 60 dana, plati novčanu kaznu (do sada najviše 20.000 DM). Najveća šteta za vlasnika kluba je gubitak devojaka koje je platio u proseku 1500 do 2000 DM.

KUD VOJSKA PROĐE…: Po onome što smo saznali u policiji i nevladinoj organizaciji Astra (Anti-sex trafficking action), žene koje na ovaj način stignu u našu zemlju koriste se neko vreme za prostituciju a onda se prodaju dalje, uglavnom u italiji, na Kosovu, u BiH i Makedoniji. Identifikovane su i oblasti u Srbiji u kojima se najčešče odvija trgovina ženama: to su moteli i restorani na pravcu Beograd – Subotica, Šabac, Požarevac, Kraljevo, Novi Pazar. Takođe, mada u manjem broju, žrtve trgovine su i žene i devojke iz Srbije koje završavaju u zemljama zapadne Evrope: Nemačkoj, Holandiji, Grčkoj, italiji. O uzrocima procvata ove specifične „privredne grane“ aktivistkinja Astre Jelena Đorđević kaže: „Povećano prisustvo vojnika u regionu, ratno okruženje i naglo pogoršanje ekonomske situacije pogodovali su da trgovina ljudima procveta. Prostitucija se brzo razvila u Bosni, Makedoniji i na Kosovu po dolasku mirovnih snaga, što je indirektno uticalo i na povečanje trgovine iz i, posebno, kroz Srbiju. Primetno je povećanje broja oglasa iza kojih se krije trgovina, kao i povećanje predstavljanja žena kao seksualnih objekata u popularnoj štampi i na televiziji. Valjda će novi zakon o javnom informisanju obuhvatiti i sankcionisati i ovaj problem. Mi obično reagujemo na pojedine članke koje objavljuju novine, ali najčešće to nema većeg odjeka jer se oko tzv. seksi oglasa okreće veliki novac i vlasnici medija nisu voljni da se odreknu svog dela zarade. Svi ovi elementi, kao i činjenica da je SRJ potpisala krajem 2000. Konvenciju iz Palerma i Protokol o trgovini ljudima, uslovili su stvaranje jednog šireg bloka organizacija koje čine Jugoslovenski tim za borbu protiv trgovine ljudima. Tim je formiran u aprilu prošle godine i u njega su ušle brojne domaće nevladine organizacije, savezna i republička ministarstva i relevantne međunarodne organizacije.“

Koordinator čitavog projekta je Brankica Grupković, pomoćnica saveznog ministra unutrašnjih poslova. Po njenim rečima, ovo je prvi put da na istom zadatku rade sinhronizovano i nevladine organizacije i da je niz projekata već u toku: „Formirane su četiri radne grupe koje se bave prevencijom i podizanjem svesti, podrškom i zaštitom žrtava, sređivanjem zakonodavne oblasti i širenjem regionalne saradnje, a sve u okviru i pod nadzorom Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i beogradske kancelarije OEBS-a. Kad je reč o stvarima koje se pojavljuju u štampi, to bi više trebalo da ide na dušu urednika jer niko iz vlasti ne želi da primenjuje rigorozne odredbe prethodnog zakona o javnom informisanju.“

Kako se navodi u projektu Viktimološkog društva Srbije, koje je angažovano na pripremi novog krivičnog zakona, postojeća zakonska regulativa o trgovini ljudima u Srbiji uključena je u nekoliko zakona: Zakon o kretanju i boravku stranaca, Krivični zakon, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o prekršajima. Tako, na primer, prostitucija i ilegalni boravak kažnjavaju se kao prekršaji i odredbe o tim prekršajima koriste se kao sredstvo za kontrolisanje i ucenjivanje prostitutki (čitaj: žrtava trgovine ljudima), što na njih utiče da ne traže pomoć policije čak i u najgorim situacijama. Trgovina ljudima nije po postojećem zakonu predviđena kao krivično delo, pa stoga nije obezbeđeno krivično gonjenje trafikera niti zaštita žrtava.

Član 155. Saveznog krivičnog zakona predviđa kaznu za delo zasnivanja ropskog odnosa, a član 251. kaznu za organizovanje prostitucije. Kazne su od jedne do deset godina zatvora, ali, po tvrdnjama sagovornika u policiji, ne pamti se da je neko osuđen po tom osnovu.

ZAŠTIĆENI SVEDOCI: „Nadamo se da će najavljene izmene Zakona o krivičnom postupku i samog Krivičnog zakona, u kom će biti zastupljeno krivično delo trgovine ljudima, omogućiti policiji da se još intenzivnije i uspešnije posveti rešavanju ovog ozbiljnog društvenog problema“, govori za „Vreme“ Slobodan Jovičić i nastavlja: „Da bismo doveli na sud organizatora trgovine ljudima ili vlasnike noćnih klubova u kojima ‘rade’ strane državljanke, potrebno je da one svedoče na sudu i da se zakonom kazni uloga klijenata koji do sada nisu bili odgovorni ni za šta. Potrebno je i da se predvidi oduzimanje imovine licu koje je osumnjičeno za učešće u trgovini ljudima. To svedočenje treba da bude dobrovoljno, ali treba naći i mehanizam da se potencijalni svedok pojavi na suđenju posle najmanje šest meseci jer je najmanje toliko potrebno da bi se pokrenuo postupak. Ako je devojka toliko uplašena situacijom u kojoj se našla, pa ne želi da se pojavi na sudu kao svedok, ne postoji način da se dokaže krivica osumnjičenog. Zato bi veliku stvar trebalo da odigra aktiviranje ‘sigurne kuće’ za žene žrtve trgovine koju bi trebalo da vode aktivistkinje nevladinih organizacija.

Ovako se dešava da kada deportujemo devojke, po redovnom postupku, one ponovo postaju žrtve kada se vrate kući i postoji velika mogućnost da se opet pojave u istoj ulozi čime se zatvara krug iz kog je teško izaći.“

S tim u vezi je i prijekat iOM-a (International organization for migration) o osnivanju sklonista za žene žrtve trgovine ljudima. Fondove finansira austrijska vlada a sve u saradnji s domaćim vlastima, OEBS-om i međunarodnim i domaćim nevladinim organizacijama. U periodu koji je neophodan da se izgradi poverenje, olakša psihološki i fizički oporavak i, eventualno, da se organizuju povratak i reintegracija u mesta porekla, žrtvama koje će biti smeštene u sklonište, biće ponuđeni socijalna podrška, savetovanje i osnovna medicinska i psihološka pomoć. Ovaj specifični program „zaštite svedoka“ omogućiće sigurno okruženje u kome će žrtve trgovine ljudima moći da počnu da menjaju svoj život i da razmisle o budućoj socijalnoj reintegraciji.

Pored toga, kažu nam u Astri, važan segment projekta je akcija Otvori oči koju organizuju aktivistkinje ove organizacije. Ona je usmerena na animiranje javnosti putem medija, a glavni program posvećen je edukaciji: „Postoji dogovor sa Ministarstvom prosvete da obiđemo srednje škole po čitavoj Srbiji i razgovaramo s učenicama o ovom problem“, kaže Jelena Đorđević. „Mi želimo da ih upozorimo da budu oprezne, naročito kada su u pitanju oglasi sumnjive sadržine. Želimo i da njihove nastavnike upoznamo s ovim problemom, da pokrenemo raspravu i da se o problemima otvoreno razgovara.“

Stiče se utisak je trgovina ljudima nešto čime je društvo rešilo da se ozbiljno pozabavi, ma koliko ovakva konstatacija zvučala kao odjek nekog prethodnog vremena. Zajedničko angažovanje vladinog i nevladinog sektora, potpomognuto međunarodnim organizacijama, pokazuje da je moguće sinhronizovano raditi s različitih početnih pozicija i da se pri tom pridržavamo normi oko kojih več postoji konsenzus u razvijenim zemljama. Pohvalno je što niko ne obećava velike rezultate, ali svi pokazuju zainteresovanost da se radi na rešavanju problema. Još samo da svako od nas preispita svoje stavove i da odredi sistem vrednosti koji ga neće dovesti u konflikt s okolinom, još samo malo da promenimo mentalitet. Za to nisu potrebni projekti.