Sedma, jubilarna

Najlepša su slučajna otkrića, da iskoristim jedan Kašaninov lepi naslov. Ono tačno je da sam odavno, negde od posle desetog broja, na poziv Predraga Markovića, pisao za “Vreme” a čitao ga od prvog, ali pre jedno dvadesetak godina otkrio sam prvi put tekst Dragana Todorovića u njemu. Dobro se sećam, bavio se godišnjim okupljanjima SPO-ovaca, na čelu sa Vukom im, na Ravnoj Gori. Privukao me je, a potom i oduševio Todorovićev jezik, sposobnost da se živo, pitoreskno i groteskno, sinestezijski, predoči ono što je gotovo neizrecivo: vašarište, krnjevalizacija, cika i povika, sabornos’ svud oko reportera. Takođe, Todorovićeva veština da nestandardnim jezičkim amalgamom obuhvati zvuke, mirise, folk pesme i parole, da stvori ekspresivnu fresku nečega što je neobjašnjivo ili teško objašnjivo: šenlučenje i “patriotski protokol”, “huškanje na realnost” i realitet prolaznih zabluda, kao i raznoraznih “asni” aparatčika i nadaparatčika. A tom krunskom okupljanju “nacoša” pridružili su se, zahvaljujući Todoru, u narednim brojevima “Vremena”, i opisi pršutijada i kupusijada, tucijada i rakijada…

Za njima su usledila otvaranja zaobilaznica i školskih prokota, pristojnih mostogradnjizacija i sverekordnih mitingašenja. Činilo se da je Dragan Todorović Todor kadar stići i dospeti na svako mesto u Srbiji, ali istovremeno i sposoban da svojim fino modelovanim idiomom obuhvati svaku od “čudesnih” manifestacija ovdašnjih vlasti. Svih – da kažem, od Slobe do naovamo i naovde. Jer na vlastima je, lokalnim, a-kud-pre-negoli državnim, da kontinuirano organizuju, tako reći ujdurišu, različite tipove priredbi sa “spontano” dovezenim narodom iz bliže i najdalje okoline, okrom bi sve bilo “prirodno, ali organizovano” do krupnih tančina.

Našao sam se tako u moru čitalaca koji su redovno i s uživanjem čitali Todorove slobodno-duhovite, satiričko-tragikomične izveštaje sa sličnih prikazanija za “dobri puk” i proči kontekst, a sve po gištovima, kako bi možda rekao mnimi literata, koji nas sad gleda sa zvezdanog neba.

Potom su došle knjige u kojima je Todor sabirao i pažljivo organizovao svoje “izveštaje” sa “licinog mesta”, a iz zemlje Srbije, u kojoj je kako jedared odreza: “Svaka vlast, pre svega, bila vlastita”. Šest takvih knjiga, naročiti spomenik višestranačkog doba, a nakon odumiranja države kako su, ne misleći o Srbijici, predviđali i klasici (marksizma). Nemam pitanja je sedma knjiga Dragana Todorovića. Ali, možda i prva u jednom novom nizu – jer i pored sličnosti (stila), ona se dobrano razlikuje od prethodnice. Kako u predgovoru primećuje Luka Tripković, pisac i slikar, tekstovi u knjizi “nisu reportaže nego refleksivni tekstovi”. I autorefleksivni i suzdržano nostalgični, dodao bih. Naime, za knjigu čiji je naslov nastao na podsticaj AV gospodina, Todor je naročito birao tekstove objavljene u “Vremenu” poslednjih dvadesetak godina, mozaički ih komponujući u standardnih pet ciklusa. Većina od njih bavi se našom presnovitom stvarnošću, ali, još jače i bitnije, samim piscem – njegovom novinarskom karijerom; terenskim radom; uspomenama na rano detinjstvo kod baba Nake i odrastanjem; novinarskim i reporterskim putovanjima i druženjima po beogradskim i valjevskim kafanama; ranim i poznim radovima (ukraj lampeka, a pokraj rođaka i dobrih drugara). O toj drugačijosti ovde izabranih i pečatanih radova, od kojih mnogi jesu autofikcionalne priče, svedoči i znatno gušća šaržiranost citatima iz dobrih pesničkih i proznih knjiga, koje Todor čita, pamti i koristi.

Tako dolazimo, kao i uvek kada govorimo o Todoru, do njegovog “iskošenog” jezika. Dok u zapisima jednog “terenca” groteskno i komički modelovan jezik služi da bi se obuhvatila ista takva stvarnost, u kojoj nam je do-suđeno da preživljavamo, u delovima gde se rekonstruišu i prizivaju uspomene taj i sličan, a malo drugačiji jezik, preciznim imenovanjima stvari i pojava služi da bi se što ubedljivije čitaocu predstavio dragoceni, ali sad skoro i nepostojeći svet radničkih baraka, na kraju grada, u kojima se nedeljom popodne sa radija ili iz tranzistora slušao frenetični glas Radivoja Markovića, pilo valjevsko pivo, ljuštile karte, družio širi komšiluk…

Oni fragmenti ovih tekstova koji govore o prošlosti i piščevom ulasku u svet ubedljivo su svedočanstvo dalekog vremena u kojem se verovalo da će budućnost biti bolja, kao što su karnevalizovane montaže savremenih “atrakcija” aktuelne “pristojnosti” potvrda da “nema dana da nemamo najvišu stopu rasta u Evropi”, kako tvrdeći istrajava (na vlastitoj vlasti) AV gospodin, koji je u akutnom sveznalaštvu ustvrdio da je Todor nepismen, a da će jedna mala evropska država nestati do proleća, zbog rata u Ukrajini i krize u svetu. I to, brale, posle najteže zime u poslednjih 70 godina! Videli smo šta je bilo, pa stoga u tekstu Beograd, Todor beleži: “Sećanje je, jelte, selektivna stvar…”.

Dakle: ako su prethodnih, odličnih šest reporterskih kolekcija bile i ostaće svedočanstvo najmutnijih vremena, najgrotesknijih lica i pojava, sedmica s naslovom “Nemam pitanja”, u svojih pet glava, istovremeno je i to, ali i amarkordovsko iluminisanje dalekog (socijalističkog) doba kada se možda i naivno, al’ svakako iskreno, stremilo boljem životu i srećnijim ljudima, bez imalo svesti o tom da će doći poslednja i “najposlednjija” vremena, jer kako reče već pominjani pisac s Lajkovačke pruge RBM, a Todor, njegov pajtos, citira: “Na ovom svetu sve se već desilo, ali se vrane premeštaju s noge na nogu, kao da čekaju još nešto…”