Sedam godina čekanja

Iako je na Svetski forum u Davosu – program u kome učestvuje 400 uticajnih ljudi širom sveta mlađih od 40 godina – bio pozvan u svojstvu mladog svetskog lidera i za četiri dana uspeo da prisustvuje na 42 bilateralna sastanka koji su bili usmereni na poboljšanje situacije u Srbiji, Božidar Đelić je izuzetno retke trenutke predaha posvetio konkretnim akcijama koje bi unapredile i imidž države. Nekadašnji ministar finansija lično je pozvao Pitera Gebrijela Srbiji u goste, nagovestio je mogućnost da Beograd u maju poseti holivudska zvezda Bred Pit, dok je za jesen dogovorio dolazak Bila Gejtsa. Iako mu je Gebrijel, koji se u Davosu pojavio zajedno sa bivšom devojkom Klaudijom Šifer, ukazao da koncerte ne drži već dve godine, te da je zauzet drugim projektima, Đelić mu je objasnio da on (Gebrijel) u Srbiji ima mnogo „fanova“ i da bi bilo „sjajno da u svakom slučaju poseti Srbiju, jer nam je svaka podrška dobrodošla“. Sa Bredom Pitom, doduše, nije razgovarao lično, već preko „ljudi iz njegovog okruženja“, a kao idealan tajming/razlog za posetu, Đelić je predložio Beogradsku nedelju dizajna koja se održava u maju. Za mali broj dobro informisanih, među kojima je, ispostavilo se, i Božidar Đelić, ovaj izbor je krajnje pristojan, jer Bred Pit ima značajne investicije u području dizajna i arhitekture, a pomenutu arhitekturu je svojevremeno i studirao. Konačno, dolazak Bila Gejtsa, predložen je za jesen i potpisivanje strateškog partnerstva sa Srbijom. Đelić je o tome razgovarao sa predsednikom kompanije Majkrosoft internešenel, Žan-Filipom Kurtoaom, koji je zadužen za sva tržišta van Amerike, a kako „Vreme“ saznaje iz sedišta Majkrosofta u Beogradu, „lokalna kancelarija radi na tome i volela bi da se to desi“. Tako je Božidar Đelić praktično „bukirao“ tri planetarno slavne/značajne ličnosti – za dvojicu se, bar okvirno da pretpostaviti termin, dok je na Piteru Gebrijelu da se izjasni sam. Ono što, međutim, daje posebnu težinu ovim pozivnicama jeste činjenica da je Božidar Đelić, osim što je mladi svetski lider, istovremeno i kandidat Demokratske stranke za premijera Srbije. Istina, iako se pravovremeno ogradio od definitivnog dolaska Breda Pita, i sama mogućnost/petlja da se jedan od najpoželjnijih muškaraca na svetu bez ikakvog očekivanja makar i samo pozove u Srbiju, Božidaru Đeliću zavidno diže rejting međ’ ženskim biračkim (53 odsto velikim) telom. U igri je i pretpostavka da Pit neće doći sam, već u društvu svoje suruge Anđeline Žoli, i u tom slučaju Đeliću bi kapu skinuo i dobar deo muške populacije (nezavisno od stranačke opredeljenosti). Ukoliko još šire posmatramo celu ovu priču o dolasku „najsvetskijih“ u Srbiju, malo je onih kojima na pamet neće pasti već legendarna saga o (ne)dolasku Rolingstonsa. Od toga su, izgleda, i oni najoptimističniji digli ruke.

POKUŠAJ PRVI: Koncert Rolingstonsa prvi put je ambiciozno planiran za 2. avgust 2003. godine na beogradskom Hipodromu. Za razliku od ostalih muzičkih zbivanja koja su se događala od 5. oktobra 2000. do 2002, dovođenje Stonsa dobilo je status državnog interesa. Sam koncert nije poiman kao svirka, već kao stvar prestiža i svojevrsne promocije za državu. Činilo se kao da će Srbija sa koncertom Stonsa poći u susret lepšem imidžu, ostvariti povoljnije šanse za dobijanje međunarodnih kredita i povratiti preko potreban publicitet. Ovaj, u suštini, umetnički događaj politizovan je do te mere da je postao takoreći strateški obrazac i neka vrsta mantre za o(p)stanak na vlasti: „Ko dovede Stonse, dobiće sledeće izbore“. Ivan Ivačković, pisac monografije o Rolingstonsima Umetnost pobune, svojevremeno je primetio da je upravo koncert Stonsa pomogao i Češkoj i Vaclavu Havelu, a pogotovo susedima (Hrvatskoj, 1998. godine). Ono što je mučilo Ivačkovića jeste to da je hrvatski predsednik Tuđman „čovek seljačke mentalne strukture“, kako ga je ovaj okarakterisao, uspeo da shvati značaj dešavanja, „a da tako očiglednu činjenicu neće razumeti sadašnja srpska vlast u kojoj sede ljudi urbanog senzibiliteta“.

Iz nekog razloga, urbana srpska vlast je shvatila poruku i gotovo cele 2002. godine javnost je potanko izveštavana o trudu i naporima koje je, pre svega Vlada, ulagala u realizaciju koncerta. Neki časopisi su otišli toliko daleko da su lansirali priče poput onih da se pokojni premijer Zoran Đinđić maltene zakleo da će dovesti Mika Džegera u Beograd, da mu je lično pisao i lično pregovarao sa menadžmentom grupe o poseti Srbiji. Čedomir Jovanović, tada potpredsednik Vlade, i Ivan Andrić važili su za glavne inicijatore dolaska Stonsa. Činilo se kao da Srbija ima najmoderniju Vladu na svetu koja pored političkih, veliku pažnju posvećuje i životnim temama i koja zaista misli na želje i potrebe naroda. Gotovo da nije bilo nikoga ko je skeptično primetio da je koncert možda prevelik zalogaj za Srbiju. Komuna je sa Rolingstonsima potpisala ugovor na 80 strana, od čega je samo lista njihovih zahteva brojala pedesetak. Sve je bilo spremno da Stonsi u okviru svetske turneje („Lick“) 2003. godine, 2. avgusta nastupe i u Beogradu koji – uz Sofiju, Bukurešt i Tiranu nikada ranije u svojoj četrdesetogodišnjoj karijeri nisu posetili. Dogovorena cena ulaznica bila je 1500 dinara, više nego 50 odsto niža od cene planirane za Zagreb (koja je, opet, niža od onih u zapadnoj Evropi), a Čedomir Jovanović je čak svojevremeno najavljivao da će karte moći da se kupe na šest rata „kako bi svi mogli da dođu na koncert“.

Totalna euforija prekinuta je 12. marta 2003, nešto manje od pet meseci od zakazanog datuma. Ugovor potpisan sa Stonsima u Beču raskinut je iz bezbednosnih razloga posle atentata na premijera Đinđića i policijske akcije „Sablja“. Advokatska kancelarija „Brej end Krejs“, koja zastupa legendarnu rok grupu, obavestila je još 24. marta Komunu, nesuđenog organizatora koncerta, da je ugovor o organizaciji koncerta raskinut zbog vanrednog stanja uvedenog posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Tipski ugovor koji potpisuju sa svim promoterima omogućuje im da na osnovu slobodne procene raskinu ugovor kad god hoće, ukoliko procene da bezbednost grupe/ekipe/publike nije očekivana. Isto se moglo dogoditi i na sam dan koncerta, kao što je to bio slučaj u Bangkoku. Takva odluka ne bi trebalo da čudi – ipak su Rolingstonsima i njihovoj ekipi pismom podrške bezbednost lično garantovali tada već pokojni premijer Zoran Đinđić i predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović. Đinđić je tada napisao da će grupa i njena pratnja imati specijalan tretman od trenutka ulaska u Srbiju do odlaska iz nje, dok u Bogdanovićevom pismu stoji da su „gradske službe spremne i sposobne da ispune sve zahteve organizatora koncerta“. Premijer je u međuvremenu ubijen, a glavni organizatori i nalogodavci atentata nisu uhvaćeni. Menadžmentu grupe pisali su i ambasadori Velike Britanije i Kanade uveravajući ih da se posle ukidanja vanrednog stanja sve normalizovalo, tvrdeći da je situacija u zemlji bezbednija nego ranije. Uzalud, 13. maja javljeno je da će se koncert umesto u Beogradu održati u Briselu.

POKUŠAJ DRUGI: Posle koncerta u Dalasu (novembar 2005) Stonsi su održali konferenciju za novinare na kojoj su potvrdili svoje gostovanje u Srbiji. Planirano je da u okviru svetske turneje na kojoj promovišu svoj poslednji studijski album Još veći prasak (A Bigger Bang) sviraju na beogradskom Hipodromu, i to 2. jula 2006, a ne 23. juna, kako je ranije bilo najavljeno.

Direktor kuće Komuna Maksa Ćatović 22. januara 2006. potvrđuje da legendarni sastav u Beograd dolazi u julu i da će na koncertu na Hipodromu, „čiji datum još nije definitivno utvrđen“, u svojstvu predgrupe nastupiti i Alis Kuper i beogradska grupa Plejboj. Kao orijentacioni datum Ćatović je tom prilikom naveo da će britanski veterani roka u Beogradu svirati verovatno pre nastupa u Zagrebu, zakazanog za 6. jul. Problem u vezi sa transferom datuma nastao je, prema Ćatovićevim rečima, zbog toga što oprema iz Atine ne bi mogla da se na vreme prebaci, pa je koncert u glavnom gradu Grčke otkazan.

Koliko je veliki putujući cirkus Stonsa možda najbolje govore podaci za 1994. i 1995. godinu. Tada je za grupu radilo 450 ljudi, za jedan šou bila je potrebna snaga od 3.840.000 vati, upotrebljavano je 13 km kablova, 310 zvučnika i 1500 reflektora, uključujući i 48 avionskih svetala, bina je iz grada u grad prenošena u 56 specijalnih transportera, a transport sa jednog kontinenta na drugi obavljen je pomoću 72 prekookeanska kontejnera i tri džambo-džeta, dok je četvrti avion istog tipa bio rezervisan za grupu i ekipu najbližih saradnika.

To što su i Atina i Beograd („privremeno“) skinuti sa spiska nastupa u okviru „A Bigger Bang“ turneje i to što ni koncert u Zagrebu nije potvrđen nije obeshrabrilo beogradske organizatore koncerta. Prema nezvaničnim saznanjima „Politike“ od 31. januara 2006, Rolingstonsi bi mogli da nastupe na Hipodromu 5. jula, a taj datum pominju i hrvatski mediji kao novu mogućnost za zagrebački nastup. Zvanične informacije/spisak koncerata na sajtu Stonsa najavljivale su početak evropske turneje za 27. maj u Barseloni, Pariz je bio predviđen za 2. jul, uz Zagreb je stajao datum 6. jul, a za 10. i 12. jul najavljeni su koncerti u Lajpcigu. Beograda nije bilo.

U međuvremenu, po ko zna koji put, dolazi do preokreta i spektakl u Beogradu je potvrđen za 7. jul. Pojavio se, međutim, novi problem – lokacija! Beogradski Hipodrom, na kome je koncert trebalo da bude održan, našao se pod stečajem. Hipodrom je, ispostavilo se, jedino mesto na kome je moguće organizovati beogradski koncert Stonsa, jer je to ranije utvrđena lokacija o kojoj je obavešten i menadžment grupe, a zbog stečaja Maksa Ćatović nije imao sa kim da potpiše ugovor. Beogradske vlasti 26. marta najavljuju podršku organizatorima. Nenad Bogdanović, ovoga puta u ulozi gradonačelnika Beograda, sastavlja pismo u kome piše da će grad stati iza velikog rok spektakla i da će obezbediti da sve službe besprekorno funkcionišu. To pismo Maksa Ćatović prosleđuje Rolingstonsima. Ugovor sa Hipodromom, međutim, ostaje sporan. Zamenica gradonačelnika Beograda Radmila Hrustanović izjavila je tada da je grad vlasnik zemljišta na kojem se nalazi Hipodrom, ali je za stečajnog upravnika imenovana Republička agencija za privatizaciju, te da bi Ćatović ugovor trebalo da potpiše sa Direkcijom. „Taman posla da se zbog ovakve formalnosti koncert ne održi“, rekla je Radmila Hrustanović, ističući da je realizacija koncerta u interesu grada. Rade Šević, direktor Centra za komunikaciju u Republičkoj agenciji za privatizaciju, izrazio je spremnost za razgovor sa Komunom, navodeći da je i Agenciji u interesu da se ugovor potpiše, jer bi se time povećala stečajna masa Hipodroma. Dogovor je postignut. Ugovor sa Agencijom za privatizaciju – Centrom za stečaj potpisan je u aprilu, Komuna je preuzela Hipodrom za celu sezonu, uz obavezu da organizuje trkačku sezonu s istim brojem trkačkih dana kao prošle godine, da uveća nagradni fond za 50 odsto u odnosu na 2005. godinu i da, za razliku od prethodnih korisnika Hipodroma, mesečno uplaćuje 2,5 miliona dinara, plus PDV, u stečajnu masu Hipodroma. Činilo se da su konačno otklonjene sve dileme i da Stonsi 7. jula definitivno dolaze u Beograd. U ulozi pokrovitelja našla se Vlada.

Početkom maja Kit Ričards pada sa kokosove palme na glavu. Podvrgnut je neurohirurškoj intervenciji i mesec dana kasnije bio je navodno spreman da svira sa Stonsima na evropskom delu turneje. Na beogradskom Hipodromu tekle su pripreme – kosila se trava, premeštale prepone, a prašina je, prema najavama, trebalo da bude detaljno očišćena pred koncert, kako bi se izbegao „pustinjski efekat“ koji je vladao na koncertu Bijelog dugmeta u junu 2005. Apatinska pivara 26. maja započinje nagradnu igru „Idemo na Stonse“ u nameri da svoje verne potrošače nagradi za dugogodišnju vernost i upriliči im vrhunski muzički spektakl. Doskora slavljen kao Dan ustanka, 7. jul i dalje važi za definitivan datum toliko očekivanog koncerta. Maksa Ćatović čak nije isključio mogućnost da će Stonsi evropsku turneju otvoriti baš u Beogradu. Pompezno je najavljeno da će beogradski koncert – (izuzimajući besplatan nastup Stonsa u Rio de Žaneiru) – biti najveći na turneji, budući da će biti štampano 103.000 karata. Planirano je da ulaznice za mesta ispred bine (ukupno 10.000 komada) koštaju po 3850 dinara, a 90.000 karata za teren bi se prodavalo po ceni od 2850 dinara. U prodaji bi bilo i 3000 VIP ulaznica koje bi koštale 25.000 dinara, a za te pare VIP zvanice će dobiti mogućnost da svojim automobilima dođu do svečane lože i – besplatno pivo. Krajem maja pominje se i alternativni datum – 3. septembar. Volfgang Klinger iz bečke agencije Rok end mor preko koje je producentska kuća Komuna organizovala koncert, obećao je da će uprkos mogućoj promeni datuma Stonsi sigurno, „ne 100, nego 160 posto“ nastupiti u Beogradu. Na kraju, prošli su i 7. jul i 3. septembar i desilo se – ništa. Apatinska pivara je prekinula nagradnu igru, izvinila se svim vernim potrošačima za neprijatnost i onima čije su koverte sa čepovima na adresu pivare stigli do 14. juna podelila utešne nagrade. Čak je i najveći optimista Maksa Ćatović, krajem prošle godine, nazvao glasinom informaciju da slavni britanski bend dolazi u Beograd 11. jula 2007. godine.

(NE)SKRIVENE SIMPATIJE: Osim po nerealizaciji, koncert Stonsa ostaće upamćen i kao jedini muzički događaj za koji se jedna vlada (Zorana Đinđića) složno i praktično jednoglasno založila. Ona druga (Vojislava Koštunice) bila je nešto tiša, ali nije opstruirala. Važno je napomenuti da osim dobre volje, davanja garancija bezbednosti i organizacionih olakšica, nijedna od ove dve vlade nije obećavala novac poreskih obveznika za pravljenje koncerta. Vlada Vojislava Koštunice je, na primer, odbila da finansijski pomogne koncert Lučana Pavarotija, koji je pevao 21. maja 2005. u hali Pionir. Sem za Stonse, domaći političari nisu agitovali za dolazak ijedne strane muzičke grupe/izvođača, glumca/javne ličnosti. Pojedini političari posećivali su pojedine događaje, neki su u svojim/državnim prostorijama primali ugledne ličnosti, ali niko ih još nije javno pozvao da dođu, a kamoli doveo. Koncert Stinga su, doduše, javno priželjkivali G17 plus, Boris Tadić, Nenad Bogdanović…

Demokratske snage, opšte je poznata činjenica, gaje simpatije i podržavaju muzički festival EXIT. Boris Tadić 2004. godine, u svojstvu predsednika Srbije, posećuje EXIT stejt, a iste godine, povodom sto dana vlade, Vojislav Koštunica na sastanku s novinarima izjavljuje da podržava postojanje EXIT-a i usput navodi da voli da sluša Igija Popa, koji je najavljen kao jedna od najvećih zvezda festivala. Podršku obećava i Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija. Inače, Dinkić je svojevremeno potvrdio da će gradska javna preduzeća o svom trošku obaviti neke pripremne radove na beogradskom Hipodromu, pred najavljeni koncert Rolingstonsa 2006, ali je napomenuo da se nije reč o velikim investicijama.

Srđa Popović je prilikom i po završetku neponovljenog Eho festivala na Velikom ratnom ostrvu u Beogradu 2003 bio sveprisutan u domaćim medijima. Insinuacije o njegovim zaslugama za dovođenje grupa kao što su Sonic Youth, De-Phazz i Morcheeba išle su pod ruku sa zahtevima da kao savetnik ministra za ekologiju (funkcija koju je u to vreme obavljao) i on mora da snosi odgovornost za zagađivanje životne sredine bukom i potencijalno uništavanje flore i faune na Velikom ratnom ostrvu. Stvar je otišla dotle da je Društvo za zaštitu ptica tvrdilo da je Eho festival „u stvari tvorevina Demokratske stranke, odnosno nekih njenih funkcionera“. Ovu tvrdnju je odmah demantovao Nenad Bogdanović, tada predsednik gradske vlade.

Ostale posete poznatih svele su se manje-više na simpatije koje su domaći viđeniji političari ukazali gostima. Tako je Vojislav Koštunica u junu 2005. u zgradi Vlade primio bivšeg argentinskog fudbalskog asa Dijega Maradonu, slikao se sa njim i na poklon dobio Maradonin dres. Krajem iste godine Boris Tadić je organizovao prijem za članove američke rok grupe R.E.M., dan pre nego što su održali koncert pred punom Halom 1 Beogradskog sajma. Predsednik im je poklonio CD sa srpskim trubačima, ali je i naručio omiljenu pesmu Losing My Religion, koju ipak nije čuo jer nije prisustvovao spektaklu. Za razliku od Tadića, Čedomir Jovanović i Branislav Lečić stigli su na koncert.

U Čačak 3. aprila stiže čuvena Samanta Foks. Seks-simbol iz osamdesetih nastupiće u revijalnom delu prve večeri manifestacije Dani estrade, koja je rezervisana za nastupe izvođača narodne muzike u sportskoj dvorani Mladost Atenica. Dan kasnije, na istoj manifestaciji, gostovaće i disko-zvezde iz sedamdesetih – Bonny M. Iako se ime (tehničkog) ministra za kapitalne investicije Velimira Velje Ilića, dovodi u vezu sa ama baš svim čačanskim događanjima, ovoga puta ispada da Ilić sa dolaskom Samante nema nikakve veze. Iako je teško zamisliti ga kako veselo pocupkuje uz hitove grupe Bonny M, nije isključeno da će ovom manifestacijom (tehnički) ministar Ilić još više pridobiti one koji simpatišu njega i one koji simpatišu Samantu Foks.

Konačno, Srbiju bi trebalo da poseti i američka rok grupa Red Hot Chilly Peppers, i to u Inđiji. Koncert je zakazan za 26. jun i, kako je najavljeno, biće održan u industrijskoj zoni grada, pored autoputa, negde na sredini između Beograda i Novog Sada. Inđija, koja trenutno važi za najbogatiju opštinu u Srbiji, biće toga datuma mali muzički centar Evrope, budući da će pod pokroviteljstvom pivare Karlsberg osim Peppersa na jednodnevnom festivalu Greenfest nastupiti još nekoliko bendova čija će imena tek biti saopštena. Koncert organizuje Udruženje EXIT, veći deo troškova snosiće sponzori, a deo novca, kako ovih dana pišu neke novine, obezbediće i opština Inđija. S tim u vezi, pojedinci su nastup Peppersa već doveli u vezu sa mladim i ambicioznim predsednikom opštine Inđija Goranom Ješićem, zaključujući da je to genijalan potez za prikupljanje političkih poena. Prozvani Ješić se još nije deklarisao kao inicijator/pozivar/sponzor ovog koncepta, a kako za „Vreme“ kaže Maksa Ćatović, time gotovo sigurno otpada nastup Stonsa, najavljen/pretpostavljen za 11. jul. Ove godine.