Nekropola u Mokrinu je iz ranog bronzanog doba, datirana između 2100. i 1800. godine pre nove ere, a nalazi se u severnom Banatu, blizu Kikinde. Pripada moriškoj kulturi koja se rasprostirala između Tise i Moriša, na teritoriji severne Srbije, zapadne Rumunije i jugoistočne Mađarske, i trajala je duže od jednog milenijuma.
Prva arheološka iskopavanja nekropole u Mokrinu vršena su od 1958. do 1969. godine, rukovodio im je Milorad Girić iz Narodnog muzeja u Kikindi, poslednje godine u saradnji sa Institutom Smitsonijan. U tom periodu, na površini od 1080 m2 otkriveno je 312 grobova. Jedinstveni nalazi su lobanje na kojima je praktikovana drevna hirurška intervencija trepanacija u cilju izlečenja od bolesti, zatim grob žene u kome je i svinjska lobanja, i grob druge žene sa specijalnom ogrlicom ukrašenom prvim ljudskim rebrom. U pronađenim grobovima bilo je 315 individua, najviše je bilo žena, zatim muškaraca pa dece; što se tiče starosti dominirale su odrasle osobe, potom deca, a najmanje je bilo starijih osoba. Na kraju prethodnog istraživanja, pre 50 godina, zaključeno je da u nalazištu ima još neistraženih grobova, između 50 i 100.
Sahranjivanje na ovoj nekropoli obavljano je u pravougaonim rakama tako da formiraju paralelne redove pravca sever-jug. Pokojnici su uvek sahranjivani u zgrčenom položaju na bok, sa rukama savijenim u lakat i ispod lica. Orijentacija sahranjivanja zavisila je od pola. Posebno se vodila računa da muškarci budu sahranjeni na levi bok u pravcu sever-jug sa glavom ka severu, a žene na desni bok u pravcu jug-sever sa glavom ka jugu. Ove istaknute razlike su pokazale da su muškarci i žene u moriškoj kulturi imali različite uloge. Na to ukazuje količina i vrsta grobnih priloga u njihovim grobovima. Postojala su odstupanja prilikom sahranjivanja pokojnika, odnosno javljaju se „pogrešno“ orijentisani grobovi. Ova promena u pogrebnom ritusu može biti posledica drugačijeg ponašanja tokom života unutar te kulture ili je reč o neobičnim okolnostima smrti. Neophodno je istaći da se pored skeletnog sahranjivanja, na Mokrinu javlja i kremacija pokojnika u pet grobova, što se vezuje za početnu fazu sahranjivanja. Takođe, otkrivena su i četiri prazna groba – kenotafi u kojima je bilo keramičkih posuda u vidu priloga, verovatno namenjeni pokojnicima koje nije bilo moguće sahraniti na ovom mestu.
Naknadna ispitivanja nalaza pronađenih prilikom prve arheološke kampanje pokazala su da je kod devet muškaraca i žena izvršena trepanacija na lobanjama, među kojima je bilo onih koji nisu preživeli ovaj zahvat. Na nekropoli nisu pronađeni „hirurški“ instrumenti, ali se na osnovu oblika otvora na lobanji smatra da se radi o tehnici struganja uz pomoć nekog posebnog metalnog predmeta.
Lobanja svinje, koja je pronađena u grobu jedne žene, bila je na njenim butinama. Na obe lobanje bili su tragovi udarca na levim čeonim kostima. Antropološka analiza skeletnih ostataka žene pokazala je da je bila mlada i jaka, dobre telesne građe, sa naglašenim mišićnim pripojima na kostima, i jedna od fizički najaktivnijih osoba u nekropoli. Verovatno je umrla od povreda na lobanji, a jedna povreda podseća na trepanaciju. S obzirom da je za njenu sahranu žrtvovana svinja, očigledno je njen društveni status bio drugačiji od ostalih.
Analizom nađenih nalaza zaključeno je da su četiri vrste predmeta ukazivale na bolji društveni status pokojnika: koštane igle, specijalne ogrlice sa probušenim životinjskim zubima, ukrasi za glavu i oružje.
U grobovima 13 žena nađene su specijalne oglice, koje nisu nošene kao nakit več su polagane uz pokojnika, a izrađivane su od školjki Collumbela i Dentalium, perli od kostiju, kaolina i fajansa, a sve su sadržale i životinjske zube-kanine. Ove ogrlice su ukazivale na visok status pokojnika. U grobu žene koja nije preživela trepanaciju na lobanji nađena je jedna takva specijalna ogrlica (sastojala se od 62 perle od kaolina, dva probušena zuba jelena i četiri zuba divlje svinje, četiri ljušture školjke Dentalium, 28 očnjaka domaćeg psa i lisice i jedne ravne kosti), ali i niska sa ljudskim rebrom. Pronađena je u predelu stomaka. Moguće da je nošena kao deo pojasa u specijalnim prilikama. Onaj koji ju je izradio verovatno je znao da se radi o ljudskom rebru, a može se pretpostaviti da je pokojni vlasnik rebra bio u nekoj vezi sa ovom ženom. Ovakvih izuzetnih predmeta nema puno u evropskoj praistoriji.
Većina pokojnika sahranjena je sa raznovrsnim predmetima od različitih materijala. Žene i deca su sahranjivani sa nakitom od bakra, zlata, kaolina, kosti životinja, životinjskih zuba, najčešće očnjaka pasa i vuka, školjki i puževa. Pored glava su im postavljani keramički lončići i zdele. Oružje je nađeno samo u nekoliko grobova – bakarne sekire i bodeži, kao i oruđe – dleta i igle.
U prošlogodišnjoj studiji, u kojoj su učestvovali naši i strani naučnici, Srodstvo, stečeni i nasledni status i struktura stanovništva na Mokrinskoj nekropoli ranog bronzanog doba u severnoj Srbiji, analiziran je DNK 24 individue od kojih su 15 bile rodbinski povezane, uključujući tri veze majka-sin. Ostalih devet osoba, a reč je o devojkama i ženama, nisu bile genetski povezane sa ostalim pokojnicima. Velika mitohondrijalna varijabilnost, prisustvo određenog broja nepovezanih žena i odsustvo ćerki u uzorku, ukazuje da su stanovnici Mokrina stupali u brak sa osobama van svog roda/bratstva/plemena. Na osnovu grobnih priloga koji ukazuju na društveni status, primećeno je da su žene mogle da steknu status udajom, ali ne i da ga prenesu na svoje sinove. To znači da su oni morali da se sami izbore za svoj status. U ispitivanom uzorku nije bilo grobova otac-sin, pa se ne zna da li su sinovi mogli da naslede status od svojih očeva, bez obzira što ni druga zapažanja u Mokrinu ne navode na zaključak da se društveni status generacijski prenosio na muškarce. Uzorak iz Mokrina ukazuje da nisu postojale stroge bračne prepreke između društvenih grupa, zatim da se populacija sastojala od ljudi iz različitih regiona. Nova zanimljiva otkrića tek se očekuju.
