Ruski rulet

Od specijalnog izveštača „Vremena“

U sredu negde oko ponoći, u blizini bečke železničke stanice Vestbanhof dvoje umornih, razočaranih ali i gladnih Hrvata stalo je u red pred jednim kioskom za brzu hranu na kome je pisalo „Kebab“… „Pa jel baš ovde moramo jesti, kod Turčina“, rekla je devojka. „Ma daj šta daš, vidiš da samo on još radi, a i ako ostanemo gladni nećemo dobiti na penale. Popušili smo“, uzvratio je mladić i ostao u redu.

Slika je bila sušta suprotnost onome što se tokom dana videlo u gradu i uveče na stadionu. Kažu da je bilo možda i 200.000 Hrvata! I da ih je bilo pola od tog broja, opet je mnogo, sasvim u skladu sa euforičnom navijačkom devizom: „Jebo te, koliko nas ima.“ Reporter HRT-a izveštavao je sa ograde metro stanice na Štefanplacu, potpuno okupiranom od strane hrvatskih navijača. Srpski glumac Ljubiša Samardžić, koji se slučajno našao na licu mesta, bio je u centru pažnje hrvatskih navijača. Slikali su se, tražili autogram, zapitkivali za koga će navijati. „Za vas, za Hrvatsku“, rekao je nezaboravni Crni Rok iz kultne serije „Kuda idu divlje svinje“. Usput, čusmo od popularnog glumca koji se u poslednje vreme bavi režijom da je završio film Bledi mesec, koji će se tokom leta montirati da bi od jeseni krenuo u bioskope. Reče nam da je reč o ljubavnoj priči, rađenoj u koprodukciji sa hrvatskim producentom…

BOG (FUDBALSKI) PROTIV HRVATA: Problem Hrvata, ne toliko igrača i selektora Bilića, bila je euforija posle tri pobede u grupi. Niko, ama baš niko, nije pomišljao da Turska neće biti eliminisana. Jedan ministar zahvaljivao je Vlatku Markoviću, predsedniku NS-a Hrvatske, za „uslugu“ koju su fudbaleri učinili državi jer su sva poskupljenja ostala u drugom planu. Gotovo jedina tema bio je nogomet… Dok sam na ulicama Beča posmatrao na desetine hiljada hrvatskih navijača u kockastim dresovima, pokušavao sam da zamislim Srbe u istoj situaciji. Ne sumnjam da bi bilo mnogo naših navijača, ali njihove uniforme bile bi različite: jedni bi nosili crvene dresove, drugi plave, jedni bi imali šajkače, drugi šubare, pevale bi se razne pesme, sve u slavu potvrde čuvenog „jedinstva Srba“. Hrvati su na terenu bili bolji od Turaka a kada su u 119. minutu konačno dali gol posle genijalnosti Luke Modrića i spretnosti Ivana Klasnića, ko bi rekao da neće biti polufinalisti… Fudbal je, međutim, još jednom pokazao svu svoju veličinu i nepredvidivost, Turci su izjednačili samo 60-ak sekundi kasnije i onda, sa jasnom psihološkom prednošću, na ruskom ruletu sa penala dokrajčili uzdrmane Hrvate. Put do polufinala i nazad trajao je jedva 60 sekundi. Bog koga je selektor Slaven Bilić spominjao na svakoj konferenciji za štampu očito nije bio uz hrvatske igrače. Šok je bio ogroman, ali i to je neko iskustvo. Hrvati imaju mlad tim koji bi mogao da bude hit na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. Nemci su još jednom na putu da potvrde Linekerovu izjavu o „fudbalu kao igri u kojoj učestvuju 22 igrača i u kojoj na kraju uvek pobeđuju Nemci“. Portugalci su blistali u prva dva meča, Nemci posrnuli protiv Hrvata, ali kad je došao trenutak istine nije bilo dileme. Španci su konačno imali sreće sa penalima zahvaljujući „San Kasiljasu“, golmanu kome bi ime Ikar pristajalo bolje nego Iker jer je leteo iz ugla u ugao a Rusi su do polufinala stigli posle startnog poraza i kasnije tri briljantne partije.

ODSUTNI MILIONERI: Ljudi, obično, vole da čitaju o parama, naročito tuđim. Revija „Forbs“, koja se godinama bavi rangiranjem najbogatijih ljudi na svetu, priuštila im je zadovoljstvo rang-listom najbolje plaćenih fudbalera. Uračunata su oba osnova, ugovor i reklame. Zanimljiv je podatak da od 20 najbolje plaćenih samo četvorica igraju na ovogodišnjem šampionatu Evrope u Švajcarskoj i Austriji. Razlozi odsustva su različiti… Najbolje plaćeni, Dejvid Bekam (35,7 miliona), nije ovde zato što se njegova Engleska nije plasirala, iz istog razloga nema ni Terija (12,4), Ferdinanda (9,2) i Lamparda (10,8), Ronaldo (15,5), Kaka (12,9) i Ronaldinjo (23,8) su Brazilci, Kanavaro (13,5) se povredio, Raula (8) je izostavio španski selektor Luis Aragones, Mesi (8,7) je Argentinac, Toti (11,8) je povređen, Kan (7,5) je prestar, Ševčenko (12,8) je odsutan jer je odsutna i Ukrajina, Drogba (9,8) je državljanin Obale Slonovače… Četvorica „mohikanaca“ ovde prisutnih na startu su Tjeri Anri (Francuska) sa godišnjom zaradom od 13,7 miliona evra, Portugalac Kristijano Ronaldo sa 13,5 ali koji će, ako pređe u Real, znatno skočiti na ovoj listi, možda čak pretekne i Ronaldinja na drugom mestu, tu je i lider Nemačke Mihael Balak sa 11,7 miliona dok Del Pjero zarađuje 10,4 miliona. Od njih četvorice u završnici, među četiri poslednje ekipe, je samo lider Nemačke Balak. Na listi „Forbsa“ nema Zlatana Ibrahimovića koji je neposredno pred EP potpisao novi ugovor sa Interom i sa „skromnih“ 5,5 miliona po sezoni prešao na „pristojnih“ 12 (miliona, naravno) po godini. Fudbaleri, međutim, dobro „gledaju u leđa“ golf-igraču Tajgeru Vudsu, koji je na čelu liste najplaćenijih sportista sa 65 miliona evra u 2007!

ČUDOTVORAC HIDINK: Holanđanin Gus Hidink, selektor Rusije, čovek je o kome se najviše govorilo u Austriji i Švajcarskoj. Rusi su mu četvrta selekcija koju je odveo dalje od grupe. Sa svojim Holanđanima stigao je 1998. do polufinala izbacivši u osmini finala SR Jugoslaviju, sa Južnom Korejom je četiri godine kasnije takođe bio polufinalista dok je Australiju 2006. odveo do osmine finala. Ovo polufinale mu je prvenac na evropskim prvenstvima. Opravdao je svaki od (oko) pet miliona dolara koliko ima po sezoni. Plaća ga, navodno, Roman Abramovič koji tako odužuje dug domovini. Tokom sedmodnevnog boravka u Leogangu imali smo prilike za razgovor sa Hidinkom. Posle pobede nad Grčkom bio je veoma raspoložen.

„Ne mislim da je bilo previše iznenađenja. Favoriti su bili i Španija, Portugal, Holandija i svi su ispunili očekivanja. Nemci mogu da izgube jednu utakmicu, ali oni se uvek vraćaju. Siguran sam da će u završnici biti sve velike fudbalske zemlje“, rekao je tada Gus Hidink. Pogodio je delimično, Nemačka i Španija svakako spadaju u grupu „velikih“, Turska još uvek ne mada je, recimo, bila treća na SP 2002. a Rusija je veliko, pozitivno iznenađenje jer joj posle startnih 1:4 protiv Španije niko nije predviđao ulogu hita prvenstva. Pre nego što je Rusija to postala, Hidink nam je govorio o želji da u Rusiji primeni „holandski model“:

„Imam planove da nešto od holandskih iskustava, pre svega u organizaciji, edukaciji trenera za rad sa decom i infrastrukturi, pokušam da primenim u Rusiji. Tako velika zemlja, sa talentovanim igračima, mora da bude u vrhu evropskog fudbala, ali prethodno mora da obezbedi bazične uslove.“ Hidink ne veruje da su klimatski uslovi kočnica. „Klima ne bi smela da bude problem, može lepo da se radi od marta do novembra. Samo se treba organizovati.“ Kada sam ga pitao da li bi njegova Rusija mogla da ovde ima ulogu Grčke iz Portugala 2004, to je bilo tek posle prve pobede nad Grčkom kada je trebalo savladati i Švedsku pa u četvrtfinalu i Holandiju, malo se zamislio pa rekao: „Zašto da ne? Ako nas sreća malo isprati, zašto da ne… Imamo dobar tim, najmlađi na prvenstvu, igramo lep, napadački fudbal i valja se nadati… ne kažem da ćemo biti kao Grčka, ali vi ste me pitali da li Rusija to može da ponovi i ja sam odgovorio.“

ĐUKIĆA ZABRINULI… AUSTRIJANCI: Selektor Srbije Miroslav Đukić pažljivo je pratio mečeve u Švajcarskoj i Austriji, pre svega Francusku, Rumuniju i Austriju, naše rivale u kvalifikacijama za SP u Južnoj Africi kroz dve godine. U razgovoru za „Vreme“ izneo je svoje utiske: „Najviše su me iznenadili Austrijanci iako su ispali sa samo jednim bodom i jednim datim golom. Igraju agresivno, borbeni su, uporni, napadaju. Nadigrali su sva tri rivala, Nemce su pola sata sabili u njihov šesnaesterac, ali ne znaju da daju gol. Biće teško sa njima u Beču. Rumuni su veoma kompaktni, odskače samo Mutu a ostali su deo tima koji funkcioniše, Francuzi su nepoznanica, sa mnogo individualnih majstora koji su moćni u igri ‘jedan na jedan’, ali za zaključke o njima sačekajmo rasplet. Možda dođe do smene selektora i smene genarcije pa sve ovo što smo ovde videli ne vredi ništa.“

Hrvatska–Turska–BiH

(Slika – SPREMNO DOČEKALI UTAKMICU: Mostarski policajci)

Prošlonedeljna utakmica između Turske i Hrvatske prošla je sa relativno benignim posledicama po „stabilnost međunacionalnih odnosa“ u gradovima u kojima većinu čine Bošnjaci i Hrvati. U Mostaru, hrvatski navijači napali su policiju kamenjem, flašama i suzavcem – 16 policajaca je povređeno, isto toliko „navijača“ je privedeno i četiri osobe su povređene. Stradali su izlozi Merkatora i nekoliko automobila, mada tek slede konačne procene materijalne štete.

„Jedni su, navijači Turske, našli alibi za pravljenje nereda u tome što su pobijedili njihovi odabranici, a navijači Hrvatske našli su alibi za pravljenje nereda u tome što su izgubili, što su frustrirani. Onda je nastala situacija u kojoj su navijači, najprije na Rondou, napali policijske snage, koje su bile tu čitavo veče raspoređene, kako bi vodili računa o njihovoj sigurnosti. Napali su ih bacanjem flaša, kamenja, a i upotrebom suzavca. Dobro ste čuli, navijači su prvo upotrebili suzavac prema policijskim snagama“, izjavio je Srećko Bošnjak, portparol Uprave policije Hercegovačko-neretvanskog kantona. U ostalim delovima Hercegovine i centralne Bosne takođe je bilo nereda – u Stocu su povređena tri policajca, dok je osam osoba privedeno, od kojih je jedna aktivno vojno lice. U Bugojnu su demolirani kafići u vlasništvu bugojanskih Hrvata.

Ipak, građani Mostara su zadovoljni. „Kako smo mislili da će bit’, super smo prošli! Izlozi i kontejneri su normalna stvar…“, komentariše Mostarac, jedan od retkih koji je odbio da gleda utakmicu koju je Mostar čekao u gotovo opsadnom stanju. „Muka mi je i od jednih i od drugih, ali me užasava to što se ništa ne mijenja, kao da smo u ratu… Ljudi ovdje još uvijek imaju traume od one utakmice između Brazila i Hrvatske. Ovo je samo ponavljanje lekcije“, kaže naš sagovornik.

Na dan utakmice, preko hiljadu specijalaca bilo je raspoređeno duž stare, (uslovno rečeno!) ratne linije razgraničenja preko Bulevara i Španskog trga, dok je centar grada bio zatvoren još od podnevnih časova. Istočni deo grada u kome većinsko stanovništvo čine Bošnjaci, bio je okićen turskim zastavama, dok su se u suprotnom taboru vijorile hrvatske.

Stanje u gradu je još uvek napeto, a policija je pojačano prisutna na ulicama Mostara. Ulje na vatru dolio je i Thompsonov koncert, kao i izjave pojedinih zvaničnika, poput one mostarskog gradonačelnika Ljube Bešlića da je sve što se dešavalo proteklih par dana prosto reakcija huligana, a ne posledica katastrofalnih međunacionalnih odnosa u ovom gradu, koji se ne pomeraju sa mrtve tačke već više od 15 godina. „Ono što najviše boli je to što ispada da BiH, pa ni Mostar, nemaju ništa da ponude kako bi ljude koji ovdje žive zadržali“, kaže Husein Oručević, aktivista OKC „Abrašević“, jednog od retkih mostarskih mesta koja nisu podlegla nacionalističkom mejnstrimu. „Nemamo ništa svoga i teško dolazimo do nečega našeg i nije ni čudo što ljudi ovdje preuzimaju tuđe nacionalne, religijske identitete – turski, hrvatski, srpski…“

BiH je verovatno jedna od retkih zemalja u svetu u kojoj je glavno test pitanje za političare i njihovo (ne)priznavanje zemlje u kojoj žive – „Za koju reprezentaciju navijate?“ Fudbal je ovde zaista više od igre – tužna i nasilna priča o traganju za identitetima, priča o kojoj „pristojna većina“ ćuti, ali je se ne odriče, a koju glasno izgovaraju „huligani“ na ulicama. E sad, treba sačekati potencijalno finale između Turske i Rusije. Pa da stare kosti na Balkanu ponovo zazveče.

Slobodanka Dekić