Rizik kratkog pamćenja

Krajem decembra se, obično, biraju najbolji sportisti za odlazeću godinu i rezultati tih izbora uglavnom odražavaju pravo stanje stvari jer su kriterijumi manje-više poznati: olimpijske medalje, svetski, evropski ili nacionalni rekordi, trofeji, klupske ili individualne titule, uspesi reprezentacije… Međutim, francuski košarkaški nedeljnik „Basket njus“ nedavno se prihvatio mnogo težeg zadatka. Rešio je da „sastavi“ tri najbolje petorke u istoriji evropskog basketa (vidi okvir).

Nije bilo ankete, žirija, glasova čitalaca. Jednostavno, autor teksta odabrao je kako je mislio da treba, redakcija je, pretpostavlja se, stala iza tog izbora i imamo to što imamo. Ako išta zaslužuje kritiku, onda je to ideja da se jedan relativno mlad novinar upusti u avanturu ove vrste jer je iz imena odabranih igrača očigledno da njegova sećanja dopiru najdalje do početka osamdesetih godina prošlog veka. Ali, kad se već „navatao“ da uradi tako komplikovan posao, pogledajmo rezultat.

KRITERIJUMI: Tehnički gledano, petorke nisu dobro sastavljene, u prvoj i drugoj nema nijednog klasičnog plejmejkera iako su Dražen Petrović i Nikos Galis mogli da igraju i na toj poziciji, u trećoj su dvojica, Parker i Jasikevicius. Dalje, od 15 pomenutih igrača 10 je igralo u NBA a neki od njih, pre svih Šremf, Novicki, pa i Parker, jako su malo dali evropskom basketu, ne računajući učešća u reprezentacijama svojih zemalja. Šremf se čak i igrački formirao u SAD jer je tamo studirao pre nego što je postao NBA igrač. Ostala sedmorica ostavila su dubok trag u Evropi pre nego što su (i) u Americi pokazali da se (i) u Evropi igra dobra košarka. Kao i u svakoj anketi modernog doba, oštećeni su asovi koji su igrali bez televizije, bez velikog medijskog prostora, sami sa svojim bezgraničnim talentom, srećni kad se nađu svedoci koji će potvrditi da se dobra košarka igrala i pre 50 godina… Uopšte ne sumnjam da bi Ivo Daneu, Josip Đerđa ili Radivoj Korać, Genadij Voljnov ili Modest Paulauskas, Zidek, Lopatka, Brabenec, Emiliano Rodrigez i ostali asovi iz šezdesetih godina bili jednako uspešni i da su igrali deceniju ili dve kasnije. Jedina razlika je što bi njihova slava bila neuporedivo veća.

Kada je naša košarka u pitanju, jedna čitava „međugeneracija“ koja je igrala između početnog i punog buma našeg basketa nekako je neopravdano u zapećku. Duci Simonović, Nikola Plećaš, Damir Šolman, Dragan Kapičić, malo pre njih Rato Tvrdić, Miško Čermak, Nemanja Đurić i mnogi drugi bili su vrhunski igrači, ali „vreme kolektivne slave“ stiglo je nešto kasnije…

Ako je do ličnog suda, kada je naša košarka u pitanju nijedan izbor ne bi prošao bez Dragana Kićanovića, Praje Dalipagića i Mirze Delibašića. Ne znam ko bi ispao, ali je neverovatno da jedan Dragan Kićanović – ako se ne varam, tri puta biran za najboljeg igrača Evrope u tada najprestižnijoj anketi „Gazete delo sport“ – ne uđe prvo u 50 najboljih koje je birao jedan autoritativni žiri Evrolige povodom 50 godina evro-kupova a da ga sad nema ni u trećoj evropskoj petorci „svih vremena“. On i Dalipagić bili su najbolji svetski tandem cele decenije, od 1973. kada su na EP-u u Barseloni prvi put u reprezentaciji zaigrali zajedno pa do preranog kraja Kićine karijere 1984, sa samo 30 godina. Možda ga zato ljudi manje pamte? A trebalo bi… Na SP-u u Manili 1978. i Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi Kićanović i Dalipagić bili su daleko najbolji igrači.

UKUSI: Kada je čist talenat u pitanju, usuđujem se da kažem da niko od izabrane petnaestorice nije bio na nivou Mirze Delibašića. Da sam trener, uvek bih pre Mirze uzeo Kiću zbog karaktera i pobedničkog mentaliteta, ali Mirza je bio možda poslednji košarkaški romantik, oličenje savršene tehnike i bogomdanog talenta.

Da li još neko nedostaje? Sve, naravno, zavisi od ukusa. Da li je Pau Gasol već zaslužio mesto bar u trećoj petorci? Da li je Peđa Stojaković, evropski i svetski prvak, mogao da konkuriše za neko mesto? Da li je Aleksandar Volkov, olimpijski šampion iz Seula 1988. i jedan od prvih Evropljana u NBA, mogao da bude kandidat? A Saša Đorđević ili Predrag Danilović? Uz sav respekt za Tonija Parkera i sve ono što je pokazao u San Antoniju, između njega i Saleta Đorđevića nikada ne bih bio u dilemi, uz sav rizik da budem optužen za lokalpatriotizam. Vi ćete sami sigurno dopisati još neka imena koja nedostaju…

Prisustvo šest igrača sa prostora eks-Jugoslavije, od kojih su trojica u prvoj petorci, svedoči da nije reč ni o kakvoj lošoj nameri. Jednostavno, sve će se svesti na onu latinsku da o ukusima ne treba raspravljati, ali uz dodatak da ih ponekad (ukuse) ne treba ni provocirati.