Rekvijem za Fantast

Krivično veće petorice Okružnog suda u Novom Sadu kome je predsedavao sudija Miroslav Letić, osudilo je na po četiri i po godine zatvora nezaposlenog konobara iz Čente Jugoslava Katića (31) i Petra Borotu (41), nekada poznatog golmana Partizana. Iza ove vesti objavljene u novosadskom „Dnevniku“ 6. juna 1994.godine, krije se bizarna priča o grupi kradljivaca ikona koja je u decembru prethodne godine na prevaru od recepcionara Hotela „Fantast“ uzela ključ Kapele Svetog Đorđa i iz ikonostasa isekla ikone čiji je autor Uroš Predić.

foto: robert čoban

Golman Borota, mozak operacije, uspeo je da ,,utopi“ četiri ikone jednom beogradskom uramljivaču slika za samo 3950 nemačkih maraka, zato što je nepažljivi Katić ikone isekao nožem. Uramljivač se kasnije branio da nije znao da su ikone ukradene. Peta ikona koja je tada ukradena, Molitva u Getsimanskom vrtu, nije pronađena ni do danas. Četrnaest godina kasnije, u martu 2008. Kapela Sv. Đorđa ponovo je bila na meti pljačkaša. Ukradene su ikone impozantnih dimenzija: Bogorodica sa Hristom, Isus Hristos, Apostoli Petar, Andrea, Jakov, Filip, Jovan i Vartolomej, i Apostoli Toma, Matej, Jakov, Tadej, Simon i Pavle. Kada sam januara ove godine ušao u kapelu, prvo što mi je palo na pamet bio je rez Katićevog noža na ikoni Sv. Jovana Krstitelja koji prelazi tačno preko imena sveca. Nekoliko mesta u ikonostasu pokriva crvena čoja koja je tu umesto Predićevih ikona koje nikada nisu pronađene.

Dve pljačke sa početka ovog teksta bile su uvod u ovo što se dogodilo sa najpoznatijim vojvođanskim dvorcem koji se nalazi nedaleko od Bečeja, na Tisi. Naoko komplikovana priča, zapravo je jednostavna, tužna i karakteristična za našu tranzicijsku traumatičnu stvarnost. Sazidao ga je grof Bogdan Dunđerski, boem i veleposednik, 1925. godine kako bi, kaže legenda, onima koji su govorili da je ostao bez para pokazao da ih ima i koliko ih ima. Imanje na kome je dvorac prostire se na 65 hektara. Dvorac ima četiri ugaone kule, dve kružne i dve kupaste, i toranj u neogotičkom stilu sa koga se pruža pogled na park u englesko-francuskom stilu i vidik na ravnicu. Dvorac je nazvao po najomiljenijem konju u ergeli u kojoj je bilo 1400 grla, trogodišnjem pastuvu Fantastu, koji je na Beogradskom hipodromu 1932. godine osvojio trostruku krunu. Kada je uginuo, grof ga je sahranio na svom imanju i po njemu nazvao dvorac. Pored dvorca, grof je podigao Kapelu Svetog Đorđa da u njoj bude sahranjen. Grof Dunđerski je oporukom 1940. godine ceo posed ostavio Matici srpskoj, uz obavezu da na njemu organizuje poljoprivrednu školu.

foto: robert čoban / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

MARA I MARICA

Neobičan život Bogdana Dunđerskog koji nije imao dece, obeležile su dve žene. Prva je bila Mara Dinjaški Đalinac iz obližnjeg mesta Mol. Bila je verenica kovača na Bogdanovom imanju i, prema svedočanstvima savremenika, bogati latifundista ju je „otkupio“ za 21 jutro zemlje. Mara je dobila nadimak „išpanuša“, što je mađarski naziv za upravnika imanja i obavljala je posao domaćice na ovom posedu Dunđerskog. Umrla je 1940. i sahranjena na seoskom groblju u Molu. Druga Bogdanova ljubav, Mađarica Marica Piskor iz jednog sela kod Koprivnice, živela je i radila kao domaćica u Bogdanovoj starobečejskoj kući na Karađorđevom trgu broj 2, u kojoj je ostala do kraja života. Dunđerski je testamentom ostavio legat koji bi njegov naslednik trebalo godišnje da isplaćuje Mari.

Bogdan je 1943. u sred Drugog svetskog rata umro ne ostavivši za sobom potomke. U dvorac je tada nahrupila svetina i iznela sve što se moglo odneti – nameštaj, kristalne lustere, posuđe od najfinijeg porcelana, srebrni escajg… Nestao je čak i veštački mermer iz bazena impozantnih dimenzija koji se i dalje nalazi pored dvorca. Posle rata posed je nacionalizovan, ali nije stavljen u funkciju, a u salonima Bogdana Dunđerskog lokalni pastiri napasali su koze i ovce.

Kapeli Sv. Đorđa bila je namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio pismo Moši Pijade, nakon čega je crkvica bila „samo“ zaključana. Na ulazu u dvorac nalazila se velika tabla sa natpisom da KPJ Bečeja dvorac poklanja narodu.

Godine 1983. u „zlatno doba“ vojvođanske privrede, PIK Bečej, agroindustrijski kompleks koji je generisao ogroman profit, odlučuje da ruinirani dvorac pretvori u hotel sa restoranom i 12 soba, dva apartmana i dve konferencijske sale. Krstio ga je po Fantastu, jednom od najčuvenijih konja iz Bogdanove ergele, koja i dalje postoji u sastavu imanja. MK grupa, koja je 2016. godine preuzela PIK Bečej, nastavlja da održava Fantast i koristi ga kao hotel. Za to vreme, Matica srpska pokreće postupak restitucije, koji još uvek nije rešen. Početkom ove godine, MK grupa je odlučila da do završetka postupka restitucije i konačnog definisanja vlasničkog statusa Fantasta – zatvori restoran i hotel. Prema njihovim tvrdnjama, ova kompanija je tokom četiri godine upravljanja Fantastom ulagala na godišnjem nivou 250.000 eura na održavanje objekata i plate zaposlenih. Kako postupak restitucije dugo traje, u MK grupi su se obavezali da u okviru PIK Bečeja uposle svih 20 zaposlenih iz Fantasta i da do konačnog rešenja njegovog statusa osiguraju zaštitu kulturne baštine dvorca i posebno kapele, koja je već dva puta bila na udaru pljačkaša umetnina. Na sastanku koji je ministarka kulture i informisanja Maja Gojković pre dve nedelje imala u Matici srpskoj, rečeno je da je u planu donošenje posebnog zakona koji bi obuhvatio sva potraživanja u restituciji koja imaju Matica srpska, SANU i Beogradski univerzitet.

foto: robert čoban

KONJI VRANI

Krajem 2020. osnovana je Radna grupa „Dvorci Srbije: zaštita kulturne baštine“, u čijem su sastavu predstavnici Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine i Fondacije za zaštitu kulturne i industrijske baštine. Radna grupa je pre nekoliko dana utvrdila stanje dvoraca, letnjikovaca i vila pod zaštitom države na teritoriji cele zemlje. U Srbiji postoji 118 ovakvih objekata, 101 je pod zaštitom države kao kulturno dobro, a 17 ih uživa status prethodne zaštite. Od njih, 35 objekta je u privatnom vlasništvu, dok je 83 svojina države (lokalnih samouprava, AP Vojvodine ili Republike Srbije). U relativno dobrom stanju i određenoj funkciji ih je 56, dok je 27 lošeg stanja i bez trenutne namene. Naredni korak ove Radne grupe biće predlaganje spiska prioriteta za sanaciju i rekonstrukciju kako bi ovi objekti pod budnim okom konzervatora dobili novu namenu – za potrebe kulture, turističke ili filmske industrije.

Dok se uzanim stepeništem dvorca penjemo na kulu, prolazimo pored soba u kojima su odsedali najbolji evropski vaterpolisti u zlatnim danima ovog sporta u Bečeju. Dušan Opinćal, profesor istorije iz Bečeja, priča nam o još jednom dvorcu koji se nalazi u blizini, svega par kilometara od Fantasta, o manje poznatom letnjikovcu Dežea Gomboša, koji je potpuno zapušten i obrastao vegetacijom. Sa vrha kule Fantasta puca pogled na ravnicu, na posede Bogdana Dunđerskog, „konje vrane po livadi razigrane“ u obližnjoj ergeli i prazan bazen koji čeka da ga neko sanira, ponovo obloži mermerom i napuni vodom, pošto mleko kojim ga je, prema legendi, za svoju Maru punio Bogdan Dunđerski, u ovim uslovima suviše miriše na Mariju Antoanetu.

Uspomenu na porodicu Dunđerski, a preko nje i na druge koji su svojim dvorcima i kućama ulepšavali Srbiju, čuva knjiga Zorana Subotičkog, direktora Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Čudesni svet Dunđerskih, i predstava koju je on napisao i režirao Od raja do beznjenice o ljubavi Bogdanove čuvene rođake i pesnika Laze Kostića, koja se igra u prostorima koje je posedovala ova porodica. Dok se sa Zoranom Subotičkim dogovaramo o organizaciji Dana Laze Kostića u Novom Sadu, objašnjava mi kako je „beznjenica“ zapravo kovanica Laze Kostića i znači – „život bez nje“.