Rasprava o Evropi se već dogodila

Knjiga Zorana Milutinovića “Prebolevanje Evrope: Konstrukcija Evrope u srpskoj kulturi” našla se nedavno i pred ovdašnjim čitaocima (u izdanju Geopoetike). Autor se bavi gradnjom slike Evrope u radovima srpskih intelektualaca i pisaca između dva svetska rata – Isidore Sekulić, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića, Miloša Crnjanskog, Slobodana Jovanovića, Nikolaja Velimirovića, Ive Andrića i drugih.

Kako su videli nas naspram Evrope? Koje su teme smatrane značajnima? Zašto? Kako je pogled na idealnog Drugog ili, naprotiv, negativnog Drugog uticao na sliku sebe, svoje države i naroda? Kako su prevladavane dihotomije i kako se pokazivao smisao za nijanse? Kako je ondašnja intelektualna elita videla naše mesto u Evropi?

To su samo neka od pitanja o kojima razgovaramo sa Zoranom Milutinovićem, profesorom južnoslovenske književnosti i moderne književne teorije na Univerzitetskom koledžu London (UCL). Zoran Milutonivić je član evropske akademije nauka Academia Europaea, a bio je i gostujući profesor na više univerziteta u Evropi i SAD. Autor je šest knjiga.

VREME: Koje su bile glavne teme u konstrukciji slike Evrope kod naših intelektualaca između dva svetska rata?

ZORAN MILUTINOVIĆ: Kao i drugde na kontinentu, i u Srbiji je Evropa bila konstruisana na nekoliko karakterističnih načina: kao kanon kulturnih vrednosti, kao modernost, kao imperijalizam, kao hrišćanstvo i istovremeno kao nestajanje hrišćanstva, kao jedinstveni kulturni identitet, kao samokontrola i disciplina. Te konstrukcije Evrope, u Srbiji kao i drugde, uvek su deo složenije igre u kojoj narodi istovremeno konstruišu svoje slike: govor o Evropi u isti mah je i govor o nama samima. Ali glavne crte srpske konstrukcije Evrope slične su, ili identične, slikama koje su već uveliko cirkulisale u evropskim diskursima o Evropi. Osim u austrijskom i francuskom diskursu o Evropi, svi drugi narodi sebe vide kao nešto što Evropi pripada, ali je istovremeno različito od nje. Razlog za to je okolnost da Evropa, osim u geografskom smislu, ne postoji dok se ne stvori u nekom diskursu, a onda se takva ne može naći u stvarnosti nikad i nigde, dok mi pretpostavljamo da je svuda i uvek takva – osim, nažalost, kod nas. Jednu varijantu te zablude čujete svaki put kad danas neko kaže “u čitavom normalnom svetu” ili u “čitavom civilizovanom svetu”. Ova dva izuzetka, austrijski i francuski, to samo potvrđuju: Austrijanci su konstruisali jednu katoličku Evropu, pa onda, prirodno, sebe videli kao njen centar, a Francuzi Evropu postrevolucionarne demokratije i republikanizma, čiji su centar morali biti oni sami.

Zoran Milutinovic; profesor u Londonu; 27.6.2023.

Koliko je ta diskusija o Evropi bila živa i koliko je i na koji način bila značajna za širi društveni okvir? Bila je veoma živa između dva svetska rata svuda na kontinentu, jer su posledice Prvog svetskog rata nametale pitanje evropskog jedinstva, pa se onda moralo misliti o tome šta se to zapravo ujedinjuje. U Jugoslaviji je to bilo još i pojačano stapanjem sa raspravom koju su podstakli hrvatski šovinisti tvrdnjama da su Srbi jedan “istočnjački” narod, i da nikako ne mogu spadati zajedno sa Hrvatima, na šta su onda srpski intelektualci odgovarali pokušavajući da odrede šta je tu Istok a šta Zapad. A da je bila živa vidi se po tome što se njeni odjeci mogu pratiti i u književnosti: na primer, Miloš Crnjanski se u nju uključio svojim putopisom iz Toskane, u kojem postoje slike i rečenice koje se ne mogu razumeti dok se ne sagledaju u svetlosti ove rasprave. Andrićeva Travnička hronika može se čitati kao sažetak te rasprave, u kojoj su sabrani svi njeni elementi.

U kojoj meri je pogled Evrope (Zapada) na nas oblikovao našu sliku samih sebe?

U velikoj meri. Odnos učenika i učitelja, uspostavljen u devetnaestom veku, podrazumevao je da učitelj učeniku objasni ko je on i kakav, a srpski intelektualci su to prihvatali kao i sve drugo. Paradoksalno, više su ga prihvatale one generacije koji su znale više jezika, duže živele u evropskim zemljama i bile “evropskije”, više integrisane u Evropu, nego generacije Dositeja Obradovića ili Ljubomira Nenadovića. Oblikuje nas i danas: ljudi dokazuju svoju superiornost nad sunarodnicima time što ponavljaju predrasude stranaca o svom narodu. Čak neki misle da je to dokaz antinacionalizma. Diplomate i političari koji su sretali Slobodana Miloševića često pominju u svojim memoarima kako se on o Srbima izražavao ponavljajući te negativne stereotipe. On je verovatno mislio da im time signalizira kako nije nacionalista, ali oni su to ispravno razumeli kao “on Srbe prezire”. Ali toga nema kod poliglota i kosmopolita kakvi su bili Miloš Crnjanski, Ivo Andrić ili Stanislav Vinaver.

A opet, koliko je taj pogled njih na nas deo naše konstrukcije kojom onda pravdamo svoj okcidentalizam?

Orijentalizam i okcidentalizam su dve strane istog novčića. Iza njih stoji ista emocija, ista vrsta neznanja, i rekao bih ista zabluda. Kakva je to pamet ako na nečije neznanje, prezir i strah odgovorite svojim neznanjem, prezirom i strahom?

Kako se u viđenjima sebe i Drugog gradi i održava smisao za nijanse i razlike, odnosno kako su to činili intelektualci čiju misao analizirate?

Jasno je, kao što sam već kazao, da su oni konstruišući identitet Evrope konstruisali identitet Srbije; govor o Evropi je govor o tome ko smo mi u odnosu na Evropu koju sami konstruišemo. Ali smisao za nijansu je kod njih dolazio iz dubine njihovog uvida i u jedno i u drugo. Jovan Skerlić je studirao i živeo u Švajcarskoj, leta je provodio radeći u bibliotekama Francuske i Nemačke. Isidora Sekulić je provela pola međuratnog perioda u inostranstvu, čitala je na devet jezika. To su bili ljudi koji su dobro poznavali ono o čemu govore, i kada se sa tog horizonta sagledavaju stvari, mala je mogućnost da se one pojednostave, da se svedu na jednu rečenicu koja sve određuje i kaže šta je Evropa, a šta smo mi.

Da li i koliko tu vrstu osećaja i smisla za nijansu vidite kod Nikolaja Velimirovića?

I njegov je stav nijansiran. Za onoga ko ima strpljenja da pročita hronološkim redom njegova sabrana dela, hiljade i hiljade stranica, jasno se vidi njegov razvojni put. U periodu pre i za vreme Prvog svetskog rata, on je ekumenista i kosmopolita. Nakon Prvog svetskog rata polako počinje da se menja, i pred Drugi svetski rat se pretvara u ono što je za većinu ljudi danas Nikolaj Velimirović – u nekoga ko odbacuje Evropu. Ali jasno je zašto: Evropa je za njega hrišćanstvo, i Evropa je odbacila Hrista. Ne treba ni njega pojednostavljivati. Ne samo što ti autori imaju smisla za nijanse, nego i mi intepretatori moramo da budemo suptilniji čitači. Velimirović je bio deo šireg ekspresionističkog pokreta, a čitav ekspresionizam proizlazi iz očajanja zbog užasa Prvog svetskog rata. I možete misliti šta je osećao kada je video da dolazi još jedan strašan rat. Bila je to prelomna tačka za njega – treba odbaciti one koji su odbacili Hrista.

Kažete u knjizi kako se dvosmisleno shvatanje da je kretanje u određenom pravcu neophodno, ali istovremeno i strah da ćemo prestati biti ono što jesmo kada se dođe do cilja, uvek izražavalo u metafori mosta i da je prisutno u mnogim narodima, poput Finaca, Čeha, Bugara, Nemaca, a poznato nam je i Srba. Šta je motiv te želje da se bude na obe obale? I kakve sve koristi – po pozitivno viđenje sopstvenog identiteta – ona nosi? Kriju li se u tome neke zamke?

Ta metafora mosta proizlazi iz uvida da “mi” nismo isto što i “Evropa” koju smo sami konstruisali. Naravno da nismo: nije niko. Ta “Evropa” je konstrukcija, a ne opis nekog realno postojećeg mesta. Onda se razlika između te dve stvari opredmećuje u slici mosta, koji jednom nogom stoji u “Evropi”, a drugom u Aziji, Africi, Americi – već u zavisnosti od toga ko govori – i time se prividni nedostatak, naš manjak “evropejstva”, pretvara u prednost, jer ćemo “Evropu” povezivati s onim što to nije. To je manje ispunjenje želje, a više razionalizacija onoga što se opaža kao nedostatak.

Zoran Milutinovic; profesor u Londonu; 27.6.2023.

Kako intelektualci i pisci kojima se u knjizi bavite vide pitanje nacionalizma i kako ono korespondira sa odnosom Evropa – Srbija (Sloveni)?

Različito, jer se nacionalizam u njihovim prilozima ovoj raspravi pojavljuje na različitim mestima. Bojim se da se to ne može ukratko objasniti. Da bi to bilo moguće, trebalo bi prvo u srpskoj javnosti ponovo uspostaviti razliku između nacionalizma i šovinizma, koja je nestala devedesetih godina, i taj nestanak danas stvara mnoge zabune. Recimo, bez te razlike ne može se objasniti Jovan Skerlić, jer onda on izgleda kao istovremeno i nacionalista i antinacionalista. Skerlić je osuđivao šovinizam Srba i Hrvata, ali nema nikakve sumnje da je bio nacionalista u izvornom značenju te reči: da je verovao u neophodnost nacionalnog oslobođenja i stvaranja snažne nacionalne države, jer samo nacionalna država može da sprovede modernizaciju i da garantuje sigurnost. Suprotnost nacionalizmu nije antinacionalizam, kako se to kod nas ustalilo u devedesetim godinama, nego imperijalizam i internacionalizam.

U studiji dajete jednu široku sliku viđenja Evrope – u kojoj ima i zelotskog ushićenja, poput onog dučićevskog Francuskom, zatim Velimirovićeve presude Evropi kao sinonim za smrt, ali i nijansiranih, kako kažete, prebolevanja koja uspevaju da izbegnu dihotomije? Kako i na koji način?

“Prebolevanje” je izraz Rastka Petrovića, i najbolje izražava ishod rasprave koju ja u ovoj knjizi pratim. Ono što treba preboleti, kaže Petrović, jeste vlastita konstrukcija “Evrope”, koja kao takva ne postoji u realnosti, a neprestano nameće osećanje neadekvatnosti, jer uvek pretpostavljate da je ona potpuno ostvarena svuda osim u vašoj vlastitoj kući. Umesto toga, zdraviji je Amarijev stav da njegova Sicilija jeste Evropa, ne zbog toga što se može dokazati da je i Sicilija sledila sve faze “evropskog duha”, jer nije – nije niko, to je najvažnije shvatiti – nego naprosto zato što jeste, i što stvarna Evropa mora prihvatiti svoju Siciliju takvu kakva jeste, sa njenim specifičnostima i njenom istorijom – jer su te specifičnosti i ta sicilijanska istorija delovi svih specifičnosti i svih istorija Evrope. To ne znači da Sicilija time stiče alibi za sve svoje nedostatke, i da više ni oko čega ne treba da se trudi, jer to je sasvim druga stvar. Ukratko, umesto beskonačnih jalovih rasprava o tome da li je Srbima mesto u Evropi ili nije, da li tu spadaju ili ne – ne govorim o Evropskoj uniji, nego o Evropi – mnogo bi bolje bilo raspravljati o tome kako da se uspostavi nezavisno sudstvo, kako da se najviše što je moguće ulaže u obrazovanje i nauku, jer su to najvažniji resursi ovog veka i najbrže vraćaju uloženo, i kako da se suzbije korupcija na svim nivoima, a ako ne može baš da se iskoreni, onda makar da se dovede do nekog evropskog nivoa korupcije. To prevladavanje već se odvilo u mislima Crnjanskog, Andrića i Vinavera, kao i kod nekih manje poznatih imena iz međuratne kulture. Ali ova rasprava o Evropi je prekinuta Drugim svetskim ratom i dolaskom komunističke vlasti – marksistička misao ovu opoziciju Evropa/Srbija nije prepoznavala, marksisti su mislili u drugim koordinatama u kojima se to pitanje i ne može postaviti, pa zato i nisu učestvovali u ovoj raspravi. A kad se devedesetih godina ta rasprava obnovila, mi smo bili zaboravili da se ona jednom već odvila. Bilo bi mi drago ako moja knjiga uspe da na taj ishod podseti.