Račun bez krčmara

Svi ljubitelji fudbala već znaju ‒ dvanaest od petnaest najbogatijih fudbalskih klubova Evrope formiralo je Evropsku superligu (ESL): Real, Barselona, Atletiko Madrid, Juventus, Milan, Inter, Mančester Siti, Mančester Junajted, Liverpul, Čelzi, Arsenal i Totenhem. Tri kluba su odbila da u tome učestvuju: Bajern, Pari Sen Žermen i Borusija Dortmund. To je u nedelju uveče, 18. aprila, dan pre obznanjivanja novog formata UEFA klupskih takmičenja i samo dva dana nakon što su ti isti klubovi još pregovarali sa UEFA o novom formatu, u jednom intervjuu saopštio Florentino Perez, predsednik Reala i novoimenovani predsednik famozne ESL. Dva-tri dana kasnije, pod pritiskom svakojake i ne samo fudbalske javnosti, stvar je počela da se raspada.

Nije ovo prvi put da su najveći evropski klubovi globalne popularnosti (neki glumci su isti, a neki novi su se pojavili na sceni promenom vlasništva, tj. sa velikim novcem) zapretili UEFA formiranjem sopstvenog takmičenja, traje to već decenijama, ali su ranije ove pretnje korišćene za dobijanje ustupaka od strane UEFA. I pregovaralo se i dolazilo do kompromisa. Tako je i formirana Liga šampiona (u kojoj učestvuju i oni koji ne pamte kada su poslednji put bili šampioni), nastala iz Kupa šampiona, tako je kasnije i proširena i reformisana. Tako je iz Kupa UEFA nastala Liga Evrope, a nekadašnji Kup kupova su već svi i zaboravili. Ali, ovo je možda prvi put da su se fudbalske dileme o evropskim klupskim takmičenjima izlile van sportskih vesti i poprimile širi društveni značaj.

foto: ap photo

AMATERI

Potpuno je neverovatno da su gazde i upravitelji ovih fudbalskih klubova, od kojih svaki ima godišnji priliv koji se meri stotinama miliona evra (od oko 300-750), toliko „amaterski“ ušli u ovakav projekat. Jedino su, izgleda, preračunali troškove i prihode. To je bilo više nego nedovoljno. Računica je možda tačna, ali je bez krčmara.

Prvo, plan je bio potpuno šupalj. Ako pravite superligu (polu)zatvorenog tipa, onda morate biti spremni na to da će ona zaista morati da bude zatvorena i samostalna, baš po ugledu na velike američke profesionalne sportive. Odnosno, morate biti spremni na mogućnost da se, po potrebi, potpuno odvojite tj. da vas izbace iz UEFA i nacionalnih fudbalskih saveza, a za to je potrebno dvadesetak klubova.

Drugo, kad planirate 15 odabranih osnivača, onda mora da ih bude 15. Kakva je to superliga bez Bajerna i Pari Sen Žermena? Ako ovi klubovi nisu želeli da u tome učestvuju, uz Borusiju Dortmund, onda je plan u startu propao.

Treće, i možda najvažnije, bilo kakva slična akcija zahteva snažnu, dugotrajnu i tešku propagandno-medijsku „artiljerijsku“ pripremu u pokušaju da se barem pridobiju pojedini bivši i sadašnji igrači i treneri klubova koji se ovde udružuju/otcepljuju, sportski komentatori, novinari… I, naravno, kao krajnja ciljna grupa navijači. Naročito oni „pravi“ (vidi antrfile Navijači). U suprotnom, eto vas na ledini, usred minskog polja pod unakrsnom baražnom vatrom, kada smo već započeli pasus sa vojnom terminologijom. To se i dogodilo.

KONTRAUDAR

Neki su to zaista nazvali fudbalskim građanskim ratom. Društvene mreže, internet forumi i tradicionalni mediji su se usijali već u ponedeljak. Dvanaest žigosanih („Dirty dozen“) su napali svi: od princa Vilijama, premijera Borisa Džonsona, predsednika Emanuela Makrona, pa raznih igračkih i trenerskih legendi klubova, sportskih i inih novinara i komentatora… O klubovima koji su izostavljeni i nacionalnim fudbalskim savezima da i ne govorimo. UEFA je strašno pretila, uz načelnu podršku FIFA: isključiće ih odmah iz svih takmičenja, nacionalnih, evropskih i svetskih, igrači neće moći sa reprezentacijama na Evropsko i Svetsko prvenstvo… Protivljenje ESL i optužbe na račun dvanaestorke bili su unisoni, baš niko im nije pritekao u pomoć i odbranu, poneki su doduše ćutali. Treneri Gvardiola (Mančester Siti) i Klop (Liverpul) su se izjasnili da su protiv ESL, doduše ne preoštrim rečima koje su tih dana bile u modi i širokoj upotrebi. Trener Čelzija Tuhel je bio znatno uzdržaniji, držao se svog trenerskog posla. S druge strane, na primer Zinedin Zidan, trener Reala, ostao je nedostupan za medije: u Španiji se o tome treneri ne pitaju.

A tek navijači… Dok su se u Italiji i Španiji oglašavali uglavnom preko društvenih mreža, zbog drugačijeg mentaliteta i načina organizovanja, u Engleskoj su („pravi“) navijači, dobro organizovani u klubove navijača, počeli da se spontano okupljaju oko stadiona u utorak predveče. Besni navijači Čelzija, njih oko hiljadu, blokirali su pred utakmicu (i dalje bez publike zbog kovida 19) dolazak autobusa sa igračima Čelzija i Brajtona – utakmica je kasnila dobrih 15 minuta. Čelzi je igrao loše i remizirao, možda ima veze.

POKAJNICI

Tokom ovog protesta, klub je saopštio da „priprema dokumentaciju da se povuče iz ESL“. Navijači su bes zamenili slavljem. Mančester Siti se povukao možda sat pre ili posle (zavisno od toga šta se uzme kao trenutak odustajanja). Ostali engleski klubovi su to uradili do kraja večeri. Sutradan, u sredu, odstupili su i italijanski Milan i Inter, potom i Atletiko Madrid. U Engleskoj su se vlasnici „grešnih“ klubova manje ili više nemušto i ponizno izvinjavali zbog počinjene greške i kleli se u značaj navijača. Tu je primećeno da se vlasnici Mančester Sitija nisu oglasili. Najavljeno je da će izvršni kopredsednik Mančester Junajteda, od navijača omrznuti Ed Vudvord, napustiti klub do kraja godine, što je navodno dogovoreno ranije i nije povezano sa aferom ESL. Kapiteni Liverpula, Mančester Junajteda i Mančester Sitija (Henderson, Šo i De Brujne) u ime igrača ovih klubova osudili su ESL i izrazili zadovoljstvo zbog odustajanja svojih klubova. U Engleskoj su se protesti navijača nastavili: u petak pre podne, petnaestak navijača Mančester Junajteda prekinulo je trening prvog tima, a uveče se pred utakmicu Arsenala ispred stadiona okupilo oko hiljadu navijača – i jedni i drugi tražili su da već odranije omrznute američke gazde napuste njihove klubove.

TVRDOKORNI

Ostali su samo Real, Barselona, možda i Juventus. Juventus nekako jedva; nije baš najjasnije gde su, nisu se baš povukli, ali predsedavajući kluba Andrea Anjeli je priznao da „projekat ne može da se nastavi“. Tek izabrani predsednik fudbalskog kluba iz Barselone Đoan Laporta (a bio je predsednik i u periodu od 2003‒2010. godine) objašnjavao je nešto o tome kako je novo takmičenje neophodno da bi se obezbedilo finansijsko zdravlje fudbala, da je generalno bio protiv osnivanja ESL, ali da se preuzimajući dužnost predsednika kluba suočio sa dugom od blizu milijardu evra, što je promenilo njegovo mišljenje. Kaže da predlog i dalje stoji.

foto: ap photo; wikimedia

Ipak, čini se da je na braniku ESL ostao sasvim usamljen predsednik Reala Florentino Perez (predviđeni mandat u Realu mu je do 2025. godine). On tvrdi kako je projekat na „stend baju“ i da ESL i dalje postoji, da se na projektu radilo tri godine, da ga možda nisu dobro objasnili, ali da nisu ni dobili priliku da ga objasne, da format Lige šampiona nije zadovoljavajući i nije interesantan publici, da bi novo takmičenje donelo više novca i ostalim klubovima (ostalo je nejasno na koji način); optužio je predsednika UEFA Aleksandera Čeferina i nacionalne fudbalske saveze za „agresiju“ i „pretnje“ usmerene ka ESL. Otkrio je još da jedan od šest engleskih klubova od početka nije bio baš zainteresovan za ESL i da je nevoljno pristupio, ali nije otkrio koji je to klub koji je kasnije „zarazio“ ostale engleske ekipe. Naveo je da je „40 Čelzijevih navijača“ protestovalo, da može da kaže ko ih je tamo izveo, ali nije to rekao, i da su onda engleski klubovi rešili da ESL ostave po strani za sada. Najvažnije što tvrdi Perez je da je 12 klubova potpisalo „obavezujući“ ugovor i da se iz toga ne može tek tako izaći, ne precizirajući kakvi bi penali mogli biti za napuštanje ugovora. Obratio se i sudu u Madridu, koji je doneo privremenu presudu kojom se zabranjuje fudbalskim organizacijama da zbog osnivanja Superlige izbacuju klubove iz takmičenja jer se time narušavaju zakoni o tržišnoj utakmici. Ne treba ovo potceniti, svojevremeno je 1994. jedan drugi sud promenio fudbal zauvek – uvedeno je Bosmanovo pravilo po kome su igrači stekli pravo da po isteku ugovora mogu da promene klub bez obeštećenja.

SPONZOR

Čak i glavni sponzor ESL, američki „J.P. Morgan“, oglasio se u petak saopštenjem na Tviteru objašnjavajući da su pogrešno procenili kako će ovaj projekat biti viđen od „šire fudbalske zajednice“ i da će naučiti nešto iz ove greške. To je shvaćeno kao njihovo povlačenje iz mrtvog projekta.

Predsednik španske LA Lige (prva fudbalska liga Španije) Havijer Tebas lamentirao je o tajnosti ovog poduhvata, koje ne bi bilo da je to tako dobro za sve u fudbalu kao što Perez tvrdi, a stigao je i da se našali kako je problem što fudbaleri ovih klubova imaju samo po šest ferarija, umesto sedam. Nije želeo da preti sankcijama klubovima koji su osnovali ESL, rekavši da su ih već kaznili njihovi navijači.

UEFA je, izgleda, oberučke prihvatila pokajnike, ali Čeferin i dalje priča o nekakvim kaznama za klubove koji nisu napustili ESL. U međuvremenu je, po planu, samo dan nakon obznanivanja formiranja ESL, objavljen novi format Lige šampiona, Lige Evrope i jedno novo klupsko takmičenje – više klubova, više utakmica, nešto veći prihodi za klubove (očigledno nedovoljno za najveće) i čudan način povećanja broja klubova iz najjačih liga u Ligi šampiona u korist velikih timova – ne nužno vezan za plasman u domaćim ligama, ali o tome drugom prilikom, jer to će da važi tek od 2024. godine. Odmah su povećan broj utakmica kritikovali Pep Gvardiola i Jirgen Klop, treneri Mančester Sitija i Liverpula, koji se inače žale na preveliki broj utakmica. I nisu jedini.

ENGLESKA

Najveći potres sa ESL izazvan je u Engleskoj. Zbog širokog društvenog značaja fudbala i klubova u ovoj zemlji, a ne treba potceniti ni ljutnju 14 klubova Premijer lige prema velikoj šestorki, na inicijativu Asocijacije fudbalskih navijača, a pod vođstvom bivšeg ministra sporta i uz podršku aktuelnog ministra sporta, preispitaće se sistem „nadzora“ vlasništva fudbalskih klubova (naročito kontrole stranog vlasništva), njihovo finansiranje, distribucija finansijskih sredstava kroz fudbalsku piramidu i posebno uloga navijača. To bi lako moglo dovesti do promene nekih zakona ili donošenja novih zakona koji se tiču fudbala u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Zanimljivo je da će posebno pogledati u pravcu Nemačke, gde u Bundes ligi nije dozvoljeno da komercijalni investitori poseduju više od 49 odsto vlasništva kluba. A ne, recimo, u pravcu Španije, gde su klubovi formalno u vlasništvu „navijača“ i gde se predsednici klubova biraju na izborima. Među engleskim navijačima, inače, preovladava stav da se ne može zaista posedovati fudbalski klub, već da vlasnici njime samo upravljaju dok ne dođe neko drugi.

AMERIKANCI

Velika je povika na američke vlasnike klubova i pokušaj „amerikanizacije“ evropskog fudbala. Ne bi valjalo olako generalizovati stvari, nikad i ništa nije baš crno-belo. Amerikanci su duboko zašli u vlasništvo engleskih fudbalskih klubova, i to ne samo najvećih, najprofitnijih i najbogatijih, već i onih u nižim ligama. I nisu svi Amerikanci baš isti – neki se u nižim ligama baš uklapaju u generalne interese lokalne zajednice, neki američki vlasnici nižerazrednih klubova idu na pivo sa navijačima posle utakmice, što ne znači da usput ne pokušavaju da zarade koju funtu.

Od klubova pomenutih u ovom tekstu, u američkom vlasništvu su Mančester Junajted, Liverpul, Arsenal i Milan. Vlasnici Mančester Junajteda (Glejzer familija) i Arsenala (Kroenke Sports and Entertainment) već dugi niz godina su omraženi kod navijača, koji su nezadovoljni kako se klubovi vode i optužuju vlasnike da samo „muzu“ novac iz klubova. Malo je drugačija slika sa Liverpulom u vlasništvu Fenway Sports Group, sa Džonom Henrijem na čelu, protiv kojih se do sada navijači nisu bunili, a imali su loše iskustvo sa prethodnim vlasnicima, takođe Amerikancima. No, u ovom trenutku bivši igrači, legende klubova i sportski komentatori, rođeni navijači matičnih klubova u kojima su proveli celu karijeru, Geri Nevil (Mančester Junajted) i Džejmi Karager (Liverpul) podjednako traže da sadašnji američki vlasnici odstupe. Kao da je tako lako prodati klubove čija se vrednost procenjuje na nekoliko milijardi evra, i to dok se još igra bez publike i posle ovog gafa sa ESL, i kada će se možda još i zakoni menjati – loš je trenutak za prodaju. A vlasnici Arsenala već su izjavili kako im ne pada na pamet da prodaju klub. Legenda Arsenala Tijeri Anri kaže da više ne prepoznaje klub za koji je svojevremeno igrao, jer vlasnik vodi fudbalski klub kao da je kompanija u pitanju. Vlasnici Milana takođe ne razmišljaju o prodaji kluba.

foto: ap photo

PARE

Pa dobro, o kolikim parama se priča u toj ELS? Ogromnim. Tolikim da razlozi dvanaestorice za osnivanje novog takmičenja opstaju, a kako će se to rešiti, videćemo. Govori se o pet puta većem prihodu za svakog učesnika ELS po sezoni (ne samo za 15 osnivača, već za svakog od 20 planiranih učesnika, ne računajući bonuse za ostvaren rezultat), od onog koji može da ostvari učesnik koji bude pobednik UEFA Lige šampiona. A pobednik Lige šampiona, kad je iz redova velikih klubova (a skoro uvek jeste), prihoduje od ovog takmičenja u pobedničkoj sezoni nešto manje od 100 miliona evra. Kada se ovi brojevi upare sa enormnim dugovima, koje ima bar devet od 12 klubova osnivača ESL, a koji se kreću od par stotina miliona evra do skoro jedne milijarde, jasna je bila finansijska primamljivost novog takmičenja.

Kako je moguća toliko veća zarada? Masivnim sponzorstvom „J.P. Morgana“ teškim negde između 2,5 i tri milijarde evra, zatim (pre)glomaznog sistema UEFA koji mora da finansijski pomaže i svoje male nacionalne članice, direktnom prodajom TV prenosa ili direktnom prodajom prenosa preko posebne internet platforme, a sve sa većom gledanošću globalno popularnih timova koji bi igrali više utakmica međusobno (sve evropski derbi do derbija), pa posledično još većim prihodima od sponzora. Jer da se ne lažemo, kao neutralni ljubitelj fudbala, da li biste radije gledali utakmicu npr. Juventus–Barselona ili Krasnodar–Ren? A ovo su bili stvarni parovi u grupnoj fazi Lige šampiona ove sezone, doduše, ne u istom terminu, ali svejedno. Znam koju bi od ove dve utakmice naš javni servis, RTS, odabrao da prenosi.

ŠOU

Šou mora da se nastavi. Prošlog vikenda su se igrala nacionalna prvenstva (ponegde i kupovi, Mančester Siti je u finalu Liga kupa pobedio Totenhem, pred publikom od 8.000 gledalaca), a ove nedelje će se prvim polufinalnim utakmicama nastaviti takmičenje u UEFA Ligi šampiona. I to utakmicom Real–Čelzi, jedan uporni i tvrdoglavi „superligaš“ protiv jednog pokajnika. Posle njih će u sredu igrati Pari Sen Žermen – Mančester Siti, jedan koji je odbio da bude osnivač ESL i još jedan pokajnik – katarski vlasnik protiv vlasnika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. I gledaće se polufinala širom sveta, možda sa još većom pažnjom zbog ove afere, jer to su globalni klubovi, a ne samo evropski. Pažnja fudbalske javnosti se vraća utakmicama. Uživajte u fudbalu.

A što se para tiče, sećam kada sam kao klinac na jednom ondašnjem drugoligaškom stadionu u Beogradu slušao dvojicu „iskusnih“ navijača, pa se jedan vajka kako ovi naši napadaju, ali ne znaju da daju gol, pa publika zato negoduje, „a fudbal se igra za publiku i za golove“. Ovaj drugi mu lakonski odgovara da ne lupeta, jer „fudbal se igra za pare“. Sada ovo važi više nego ikad.