Putovanje je dragocen napor

Vesna Aleksić piše dečje knjige, jedna je od najčitanijih, dok najnovijom knjigom Melodije Evrope, koju je upravo objavila novosadska “Akademska knjiga”, kao da nastavlja tamo gde je stala 2008. putopisnom prozom Ulica Jang (Geopoetika).

...

Melodije Evrope je zbirka priča o utiscima i emocijama iskrslim tokom putovanja po velikim i malim mestima Evrope. Zajednički imenitelj im je kultura: svaka je o umetnosti, književnosti, istorijskim mestima, znamenitostima. Vesna Aleksić ne zamara čitaoce podacima koje oni mogu da nađu na Vikipediji, ona im nudi svoj pogled na džinovsku statuu trudne Alison Laper u Veneciji, na Stari grad u Krakovu, peskovitu plažu u Riminiju s koje je dečak Tito iz Felinijevog Amarkorda ugledao ogroman brod iskićen kao božićna jelka, ili Devojku sa bisernom naušnicom, ali pritom ništa ne nameće, samo mami čitaoca da i sam krene ka bogatstvu putovanja.

“VREME”: Moram da pitam očekivano i mislim samo naizgled nevažno pitanje: otkud putopis u tvojoj karijeri?

VESNA ALEKSIĆ: Odgovor je jednostavan: uvek sam volela da ih čitam! I danas, kad su putovanja svima dostupna i kad se očekuje da putopisna proza nikog više ne interesuje, putopisi se ipak pišu, štampaju i čitaju! To je žanr za književne sladokusce. Nije komercijalan i izdavači se baš ne otimaju da ga štampaju, ali ipak postoje i oni profilisaniji, sa sluhom. Ima u putopisima nečeg što privlači, mislim da je to izražena individualnost i neka vrsta intimne geografije. Svi gledamo isto, ali svi vidimo različito! Moja poznanica je jednom pričala kako se zaplakala kad je videla katedralu Sagrada familija u Barseloni. Ja sam joj odmah rekla da nema te zgrade na svetu koja bi me dovela do suza ma koliko bila velelepna. A onda, jednom, kad sam u Madridu zalutala i “ispala” kod stanice Atoća, na kojoj je spomen-obeležje nastradalim putnicima u terorističkom napadu (Eta, 2004) nisam stigla ni da pomislim kako su to bili obični ljudi koji su žurili na posao, a već su mi zaklecala kolena. I bila sam vidno potresena. Ta različitost u doživljavanju lepota, nesreća, istorije, politike i svega na putovanjima i u životu, a i život je putovanje, daje velike mogućnosti za prenos emocija i u ovoj vrsti proze i zato ona opstaje! Danas je dovoljan jedan “klik” na Guglu da saznamo o nekom gradu sve – od istorije, klime, umetničkih ponuda… pa sve do jeftinih restorana! Ali pravi čitaoci neće “klik”, već emociju koja će da pokrene njihov proces proživljavanja, a ne pukog konzumiranja.

Prva asocijacija na putopis nam je Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Crnjanski i neka njihova vremena. Koliko je putopis kao književna vrsta prisutan u savremenoj književnosti? A kod nas?

Kod nas imate i divne Gradove Sanje Domazet. Moja prva putopisna proza Ulica Jang davno je rasprodata. Bila sam dirnuta kad sam nedavno negde na Fejsbuku videla kako su joj čitaoci dali pet zvezdica i kako je neka devojka prekucala ceo moj esej i postavila na svoj zid, ako se tako kaže. Pored ovih naših slavnih pisaca koje ste naveli, u svetu postoji i razbarušeni Keruak i neprevaziđeni Zbignjev Herbrart. Doduše, sve je to dvadeseti vek…

Šta je savremeni putopis? U tvojim pričama su i deskripcija tradicionalna za putopis i novinska reportaža, a i još mnogo toga između ove dve krajnosti.

Tačno je, neki tekstovi u knjizi su pisani za novine mada sam se ja trudila da budu što više književni. Zatim, pokušavala sam da iz različitih uglova osvetlim nešto i stvorim priču. Recimo, Munkovu izložbu u Beču predstavljam zamišljenom introspekcijom Munkovog duha. Smela ideja, ali došla mi je čim sam u “Albertini”, pored njegove uveličane fotografije, pročitala da je deset godina proveo u ludnici.

Zašto zbirku počinješ od Kafke, dakle, od mraka njegovog Procesa? Po kom kriterijumu si ređala priče? Očigledno nije po hronologiji.

Još nisam srela čoveka koji bi za Prag rekao da je “onako”. Svi kažu: lep, prelep. I Hitler ga je voleo. Bila sam nekoliko puta u Pragu i stalno sam odgonetala šta je to, gde je to što svi vole. Od starog jevrejskog groblja do vožnje rekom i po snegu, i u letnjem danu. Meni je taj muzej ipak pomerio dušu i vratio me u gimnazijske dane. Verovatno u tom Pragu svako ima svoj neki deja vue ili tren identiteta sa nečim uzvišenim i lepim. Priče nisam ređala hronološki, već sa idejom da razredim slikarske izložbe pričama o knjigama ili filmu. Na mnoga putovanja odvele su me moje knjige i tu ima dragocenih susreta sa mladim čitaocima po drugim malim zemljama, s malim jezicima kao što je naš. Za putovanja nije presudan novac već volja i spremnost za napore. Znala sam da “skoknem” švercerskim autobusom do Beča samo da bih videla neku izložbu i da se odmah vratim. To znači spavanje u sedećem stavu sa obrazom prislonjenim uz staklo.

foto: iz privatne arhive

Osim što sve priče spajaju toponimi vezani za umetnost ili književnost, spaja ih i oko posmatrača. Ti čitaocu prenosiš ono što vidiš, što ti je privuklo pažnju, kao da snimaš kamerom. Tako je, na primer, Internacionala u toskanskom mestu San Điminjano, koju nisi očekivala, obojila celo mesto, postala povod tvojim uspomenama…

Svaka priča vezana je za film, sliku, knjigu, statuu, muziku, predstavu… Ne slučajno, umetnost daje šansu za preživljavanje i dok je nje, kako bi rekla Vislava Šimborska, “svet ne zaslužuje smak sveta”. U San Điminjanu, pak bila je to Internacionala zasvirana sa tornja tačno u podne jer bio je Prvi maj. I sad se naježim kad se setim toga kako se jedna grupica meštana, u svečanim odelima, među hordama turista, dostojanstvemo držala stojeći i odajući čast prazniku koji je sad takoreći anahron. Bili su dirljivi, a mene, kao dete odraslo uz prenose parada za Prvi maj u staroj Jugi, to je naravno, potreslo i nadjačalo sve utiske kojih je u izobilju bilo. Malo posetilaca je primetilo tu gospodu sa karanfilima u reverima, malo ko je i obratio pažnju na muziku, ali ja jesam. I stala sam. I više nisam bila običan turista, ni civil. Bar ne dok se muzika nije završila.

Priča o Modiljanijevoj kući je, osim o slikaru i njegovom domu, ujedno i o devojci koja ti je pokazuje, i nije jedina u kojoj opisuješ takvu vrstu susreta.

Sresti ljude koji vole svoj posao i koji su posvećeni, to je nešto što vraća nadu u mogućnost postojanja sveta u kome glavni gazda nije samo Novac. Da ima nade za ovaj svet, shvatila sam u Amsterdamu gde sam dva puta u dva navrata uzaludno pokušavala da uđem u kuću Ane Frank. Redovi su bili nesavladivi i oni koji su čekali u njima bili su uglavnom veoma mladi ljudi i deca. To je bio predivan prizor. Nije sve izgubljeno u novcu, to nikako!

Putovanje je i susret sa istorijom, na primer, priča o mostu Glienike u Potsdamu na kome su razmenjivani špijuni za vreme Hladnog rata. Šta se oseti dok ti, kao turista, stojiš na mestu na kom se nekad desilo nešto odlučujuće po svet?

Neko je rekao da nas putovanja uče skromnosti, da nam pomažu da shvatimo koliko smo mali, sitni, nemoćni pred velikim svetom i velikom istorijom. I zaista, kad se nađete na takvom mestu, osetite neko poštovanje za svaki izgubljen, anonimni život i neminovno ste deo toga. Na tom običnom, neuglednom mostu ljudi su gubili ili dobijali nazad svoje živote! Ili u toj običnoj sobi, u Potsdamu, potpisano je da će se baciti atomska bomba. Kad se nađe tu, svako mora nešto da oseti. Gorka punoća doživljaja, rekla bih. Ko očekuje samo lepe trenutke na putovanjima, nije spreman da razume svet u kome živi, a mislim da svaki čovek treba tome da teži. Jer, putovanje je susret sa sobom, uvek iznova i iznova. Šetnja po gradu u kome nemate nijednu uspomenu, to je nešto novo, kao novi beli list papira, kao pogled u ogledalo. Putovanje je napor, ali dragocen, uvek.

Stvarno si se zatekla u Parizu kad je goreo Notr Dam? U priči govoriš o tom danu posredno, pomoću četiri elementa: vazduha, vode, zemlje i vatre. Zašto nisi opisala požar?

Da, zatekla sam se u Parizu te Strasne nedelje, pred Uskrs. Bila sam smeštena u neposrednom komšiluku, 500 metara od crkve, ali kad je ona počela da gori, bila sam upravo na Ajfelovom tornju i videla sam dim. Vidi se i na jednoj mojoj fotografiji taj oblak. Čula sam i mnogobrojne i udaljene sirene vatrogasnih kola, međutim, nisam znala šta se dešava dok me uspaničena ćerka nije pozvala iz Beograda da proveri da li sam dobro jer je znala da sam u stanu u neposrednoj blizini. Te večeri nije se moglo prići crkvi, pa ni sutradan. Bila je opkoljena redovima reporterskih vozila i kamerama u koje su na raznim jezicima pričali uzbuđeni novinari. Bilo je sve nekako nadrealno. Ljudi su pognutih glava stajali u tišini, neke žene su plakale. To me je podsetilo na mnoge teške i nadrealne trenutke iz našeg života ovde, trenutke koje smo imali u obilju. Tada me je pozvala i Jelena Tasić iz “Danasa” i zamolila, kad sam već tu, da napišem nešto za njih, za rubriku o putovanjima. Bio mi je dovoljan samo pogled na mirnu reku i sav jad oko nje, na figurice Gargojla u obližnjoj suvenirnici, na te suze oko mene i na ono prohladno, aprilsko nebo. I eto, svi eseji o Parizu bili su već u mojoj glavi. Potom, narednog dana, mnogi stanovnici Pariza izašli su na ulice; saobraćaj je zaustavljen i krenulo se u tihu, tužnu šetnju. Samo je lišće na topolama šumelo i prema nebu se dizao crni dim sa ugaraka nagorele svetinje.