Pumpanje hladovine

Umereno kontinentalna klima, kakva je ovde samo ako je suditi po udžbenicima iz geografije, svela se na dva godišnja doba: leto i zimu, koja se menjaju „na prekidač“. Tek što je prošla sezona grejanja, već nastupa sezona rashlađivanja. Kada zvezda upeče, posebno je neprijatno u gradovima: svaka zgrada postaje rerna tako da je teško i spavati, kamoli raditi. Mnogi će ovoga leta sanjati klima-uređaj, nekima će se možda san ostvariti.

Mnogi klima-uređaje, naročito oni koji ih nemaju, svrstavaju u luksuz, izmišljotinu razmaženog zapadnog potrošačkog društva, još jednu mamiparu i atak na naš ispošteni elektrosistem. Klimatizacija ima pristalica i protivnika, kako među laicima tako i među stručnjacima, ima argumenata za i protiv, ali i zabluda i predrasuda, pukog neznanja i pomodarstva. Neko tvrdi da je klimatizovanje neprirodno i samim tim nezdravo, da pogoduje širenju raznih virusa i bakterija, nekima je opet letnje rashlađivanje isto što i grejanje zimi. U suštini, svi su u pravu. Kao i sve na ovom svetu, i klimatizacija ima dobre i loše strane: ne može se reći da ne prija, ali ni da nema baš nikakvih zdravstvenih implikacija. Finansijskih ima u svakom slučaju.

DVA U JEDNOM: Erkondišn je frižider i grejalica u jednom. Služi i za grejanje, kao i za rashlađivanje, uzima toplotu iz jednog prostora i prenosi ga u drugi, bez obzira na njihovu trenutnu temperaturu. Leti se toplota iz sobe izbacuje napolje, zimi se od spolja unosi unutra. Pojam „klimatizacija“ znači „veštačko korigovanje temperature i vlažnosti vazduha u zatvorenom prostoru“.

Zabluda je da je veliki potrošač električne energije. „Srce“ klima-uređaja je toplotna pumpa i podjednako troši struju grejao ili hladio. S jednim kilovatom angažovane snage dobija se bezmalo triput veći grejno/rashladni efekat. Ipak, potrošnja postoji i u ova teška vremena nije za zanemarivanje.

Kao što grejanje može biti pojedinačno, etažno i centralno, isto tako može biti i rashlađivanje. Centralni i etažni sistemi mogu biti kanalski i vodeni, tzv. sistem „fen koil“. Prvi je ekvivalent vazdušnom grejanju: vazduh se hladi u centralnoj komori i kanalima se distribuira po prostorijama. Drugi je isto što i klasično centralno grejanje, koristi istu instalaciju samo što, za razliku od njega, hladi. Ovakvi sistemi se po pravilu ugrađuju pri gradnji objekta.

Individualni „ugođivači“ vazduha mogu se ugrađivati i naknadno, što je kod nas najčešći slučaj. Ima ih dve vrste: prozorski, koji su starije generacije i već prevaziđene tehnologije, i danas najrasprostranjeniji tzv. „split“, razdvojeni sistemi. Prozorski su se na našem tržištu pojavili početkom sedamdesetih, prvo iz uvoza zatim i kao domaći proizvod, i to, koliko god neverovatno zvučalo, bili su izvrsnog kvaliteta. Još uvek ih ima u upotrebi, pouzdano rade, a mana im je što zauzimaju deo prozora i što su bučni.

Sistem „split“ je novije generacije, razdvojen je na rashladni i kondenzatorski deo. Bučni deo s kompresorom je spolja, a onaj tihi unutra. Dva dela spaja cev kroz koju prolazi freon. Na jedan vanjski deo može se povezati više rashladnih jedinica kojih ima, zavisno od mesta ugradnje, zidnih, parapetno-potplafonskih, kasetnih…

Poslednja reč tehnike je tzv. sistem „multi kompo“, pogodan za faznu izgradnju i dogradnju. Kondenzatorske jedinice se mogu povezivati kao lego kocke, s neograničenim mogućnostima kombinovanja. Takvim sistemom, upravlja kompjuter i može istovremeno i grejati i rashlađivati, različite prostorije, razume se. Cena mu je, treba li naglasiti, prava sitnica.

DISTRIBUTERI VIRUSA: Mnogi lekari, upitani šta misle o klimatizaciji izjašnjavaju se protiv nje. Navode primer Vojno-medicinske akademije gde su, kažu, kapljične infekcije češće nego inače. I procenat zaposlenih koji oboljeva od čuvenog i, izgleda, modernog virusa koksaki znatno je veći nego u drugim zdravstvenim institucijama. „To je zabluda“, tvrdi dr Predrag Kon, epidemiolog iz Gradskog zavoda za zdravstvenu zaštitu. „Na VMA je sprovedeno istraživanje o eventualnoj povezanosti širenja ovog virusa i klima-uređaja i rezultati kazuju da ona ne postoji naročito stoga što se taj virus prenosi fekalno-oralno, a ne kapljično. Što se drugih virusa tiče, ne tvrdim da se ne šire tako, ali dokaza da se infekcija širi tim putem jednostavno nema.“

Postoji, međutim, bolest koja se prenosi centralnim klimatizacionim uređajima. Prvi put je otkrivena posle jednog kongresa ratnih veterana 1976. godine u Americi kada je od teškog oblika zapaljenja pluća istovremeno oboleo veliki broj učesnika. Od 4.500 zaposlenih, obolela su 172 a 29 je umrlo. Tajanstvena bolest je nazvana legionarska, a uzročnik joj je bakterija Legienella pneumophilia koja služi za vlaženje vazduha, i prilagođena je životu u vodi. „To je jedina bolest koja se, zasada, može direktno povezati s klimatizacijom.“ To u svakom slučaju važi samo za kanalsku distribuciju hladnog vazduha i s individualnim klima-uređajima nema mnogo veze. Kod nas legionarska bolest nije zabeležena.

LETNJA PREHLADA: Optimalna temperatura vazduha, je oko 20 stepeni Celzijusovih. Granica znojenja, kada počinje da biva neprijatno je oko 27 stepeni. Svakim stepenom više neprijatnost se povećava. Mnogi ovaj optimum bukvalno shvataju pa podešavaju temperaturu vazduha na 20 stepeni, bez obzira na spoljne uslove. Takva klimatizacija donosi više nevolja nego koristi.

Događa se da se prolaskom kroz vrata s natpisom „klimatizovano“ temperatura okruženja trenutno menja za deset i više stepeni, niže, ali i više. Sistem regulacije telesne temperature, koji ima svako toplokrvno biće, pa i čovek, brže reaguje na pad nego na skok temperature okoline. Izlazak iz klimatizovanog prostora može izazvati temperaturni šok, svojevrsno opterećenje organizma, i može imati, kod srčanih bolesnika naročito, nimalo naivne posledice. I obrnuto, ko oznojen sa žege uđe u hladan prostor predodređen je za prehladu. A letnja prehlada je mnogo teža nego zimska i može lako preći, kod osetljivijih, u zapaljenje pluća.

Biološki gledano, ovaj temperaturni skok ne bi smeo da bude veći od šest stepeni. Manje od četiri je neprimetno, više od šest nepoželjno, naročito kada se prelazi iz hladnog u toplo. „To se rešava postepenom klimatizacijom. Ako je spoljna temperatura, recimo, 35 stepeni, na ulazu u klimatizovani objekat biće 30, u hodnicima 26 a u radnom prostoru 23-24, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Jovan Radaković, suvlasnik preduzeća Sebra, uvoznika, distributera i servisera Micubišijevih klimatizacionih uređaja.

TRŽIŠNA ŠAROLIKOST: Ipak, potražnja neprestano raste.

Na tržištu se mogu naći različiti tipovi, šarolikih cena i kvaliteta. Proizvođača je mnogo, najviše ih je s Dalekog istoka, ima i zvučnih imena, nepoznatih, kvalitetnih i onih koji to nisu. Japanski su, po rečima mnogih sagovornika, najkvalitetniji, korejski osrednji, dok su kineski najlošiji. Poslednjih godina, kaže Radaković, kvalitet i onih donedavno najlošijih je znatno bolji, a neki osrednji su se približili najboljima.

Svi liče jedni na druge, tehnički podaci su im slični, razlikuju se samo u finesama koje se uočavaju tek pri korišćenju. Najviše se, međutim, razlikuju po ceni, i tu je princip jednostavan: koliko para toliko i muzike, kako po kvalitetu i kvantitetu tako i po trajnosti. U svakom slučaju, ponuda je više nego obilna.

„Klimatizacija zaista nije luksuz, već potreba“, insistira Radaković. Nažalost, trenutna ekonomska situacija je takva da je mnogi sebi ne mogu priuštiti. U gradu nemamo livadu i drvo, ali ni vremena da uživamo u hladovini.“

Vremena su, međutim, takva da pored drveta, livade i vremena nedostaje i para a klima-uređaji su, s koje god strane gledali, sve samo ne jeftini. Ipak, hladnih dana je u godini mnogo više nego vrelih. Rashladiti se čovek može na više načina. Kada ozbiljno pripeče, treba se samo setiti zime i računa za struju. Namah će biti hladnije – ako je za utehu.