„Labud Ištvan došao je iz Mađarske što se vidi na prstenu na njegovoj nozi. Ovde sa svojom labudicom svake godine odgoji šest do sedam malih labudića!“, priča nam Ivana Lozjanin iz „Vojvodinašuma“ dok naš brodić seče mirnu vodu Obedske bare. Migranta Ištvana očigledno nisu sprečile bodljikave žice namenjene onima koji pokušaju da pređu granicu.
Austrougarski dvor je 1874. godine proglasio ovo područje carskim lovištem i zaštitio ga, pa je Obedska bara posle Jelouston parka u SAD, drugo zaštićeno područje prirode na svetu. Ovaj specijalni rezervat prirode prostire se na 9.820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara. Ovde živi ili povremeno dolazi 217 vrsta ptica – izbrojano je čak 58.000 parova ptica. Od ostalih životinjskih vrsta, zanimljiva je riba čikov (autohtona vrsta), zmija šarka (jedina otrovnica ovih krajeva), ali i divlja mačka, kuna zlatica, vidra i više vrsta slepih miševa.
„Putujuć po svjetu, još sveudilj nisam našao takve zgode za prirodnjaka kao što je Obedska bara, koja će mi ostati nezaboravna. Istina je, imade bara i vodenih ptica u obilju i drugud, ali su više raštrkane i nepristupačnije nego na Obedskoj bari, kojoj uistinu ne nađoh para sveudilj i koja će mi zato ostati nezaboravna, pa se u tom pogledu može smatrati Eldoradom za ptice.“ Ovako je sa putovanja oko sveta 1857. pisao poznati bečki prirodnjak i pustolov Johan Zelebor, jedan od najboljih poznavalaca prirode i ptica svog doba. U Obedsku baru je dolazio da lovi, ali i da posmatra i proučava ptice i princ Rudolf Habzburški, sin cara Franje Josifa. Savremenici kažu da je u lovu bio mnogo umereniji od svog rođaka Franca Ferdinanda, koji je u jednom danu umeo da masakrira više stotina životinja. Princ Rudolf posetio je prvi put Obedsku baru maja 1885, u svojoj 27. godini, u društvu nadvojvode Otona i grofa Telekija. Tada je za njega postavljen šator u blizini Kupinova, naspram groblja, pored mesta gde se nalazila kolonija ptica.
Princ Rudolf je bio i vrstan poznavalac ptica, izučavao ih je u Evropi i Aziji, pisao je knjige i radove o njima i bio pokrovitelj ornitoloških društava. Nakon Rudolfove tragične smrti uz baronicu Mariju Večeru januara 1889. u dvorcu Majerling, njemu u čast baš na obali Obedske bare, uz koloniju ptica, podignut je 1890. kameni spomenik u obliku obeliska, visok 4,5 i širok 1,5 metara. Na istom mestu spomenik je stajao i 1930. zajedno sa novosagrađenom lugarnicom, a da se spomen-obeležje princu Rudolfu ne dira i nakon raspada Austrougarske monarhije, bila je želja kralja Aleksandra Karađorđevića izražena tokom njegove prve posete ovom području. Prema kazivanju meštana Kupinova, spomenik je srušen iz revolta početkom Drugog svetskog rata. Kameni ostaci, po njihovom mišljenju, i danas leže u bari pored lokaliteta koji se zbog nekadašnjeg obeležja zove – Spomenik, a neke delove su odneli meštani u selo.
Nadvojvoda Franc Ferdinand je početkom 20. veka izjavio da je „zaštitom područja osigurana lepota i slava Obedske bare u svetu, jer je to jedina uspomena slavne prošlosti kada su postojale velike kolonije ptica“ (prema Jakobu Šenku, 1908). Posebno je poznat lov nadvojvode Ferdinanda na Obedskoj bari u junu 1892, kada je ulovljeno 819 ptica. Nakon toga, Ferdinand je na Obedskoj bari boravio još pet puta, a neki izvori govore kako se spremao da je ponovo obiđe i tokom, za njega sudbonosne, 1914. godine. Osim princa Rudolfa i nadvojvode Franca Ferdinanda, Obedsku baru su u 19. veku i prvoj polovini 20. veka dolazili mnogi poznati političari, vojskovođe i vlastela srednje Evrope: nadvojvoda Josip Ferdinand Salvatore, baron Zifried i princeza Elizabet, nadvojvoda Oton, grof Samuel Teleki, grof Leo Kalbermaten, grof Ludvig Vurmbrand i mnogo drugih. Koji su sve visoki gosti boravili i lovili na Obedskoj bari pre 1914, šta i koliko, neće nikada do kraja biti poznato, pošto je pedantno vođena dokumentacija izgorela sa zgradom šumske uprave u Kupinovu početkom Prvog svetskog rata.
Nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, već 10. novembra 1919. ustanovljena je nova zaštita Obedske bare time što je „Petrovaradinska imovna opština“ predala Obedsku baru kao kraljevsko lovište regentu, a potonjem kralju Aleksandru I Karađorđeviću Ujedinitelju. Dva ražnja i jednog kašičara prestolonaslednik je odstrelio maja 1920. Ti primerci su preparirani i čuvaju se u zbirci Prirodnjačkog
muzeja u Beogradu. Njegovo veličanstvo kao ljubitelj lova i prirode, kao i kraljica Marija, rado posećuju Obedsku baru i pored loših pristupnih puteva. Rudolf Pongratz 1936. tokom posete Obedske bare iznosi da upravnik dvorskog lovišta Dimnik i nadzornik kraljevskog lovišta na Obedskoj bari Edo Levstnik, veoma disciplinovano i strogo brinu o ovom lovištu i rezervatu ptica, što znači da su uznemiravanje i krivolov bili svedeni na minimum. Posle Drugog svetskog rata, rešenjem Zavoda za proučavanje prirodnih vrednosti NR Srbije 1951, Obedska bara je proglašena za zaštićeni rezervat.
Iskrcali smo se sa broda i nastavili put kroz šumu. Pored Ivane Lozjanin, naši domaćini su Roland Kokai i Marko Marinković, direktori „Vojvodinašuma“, javnog preduzeća koje proteklih 20 godina gazduje Obedskom barom i brine o njenoj zaštiti. Stižemo do proplanka na kojem se izdiže pletara, tradicionalna sremska kuća od pruća obložena blatom sa unutrašnje strane – sa otvorom za svetlo i ispuštanje dima na vrhu. Dok pijemo vino iz drvenih posuda, domaćini mi pričaju o opasnosti koja se 1962. nadvila nad Obedsku baru. Postojali su operativni planovi da se celokupno područje Kupinskih greda unutar obuhvata Potkovice Obedske bare iskrči i melioriše, uz upotrebu traktora sa plugovima i tona eksploziva za raznošenje hiljada panjeva od posečenih stabala hrastova orijaša. Plan je bio da se zatim celokupni prostor, veći od 2.000 ha, zasadi plantažnim topolama, u redove. Dušan Čolić i njegov tim iz Zavoda za zaštitu prirode SR Srbije (posebno njegova koleginica Jelena Popović) saznali su o tim planovima na terenu, animirali javnost i niz važnih državnih institucija. Bili su svesni da bi to bio konačni i nepovratni udarac za ovu jedinstvenu prirodnu oazu. Borba je trajala gotovo dve godine i bila je neizvesna i teška, ali su na kraju zaštita prirode i Obedska bara trijumfovali. Kao i u većini sličnih slučajeva, poput generala Dragoša Đeloševića, koji je sprečio rušenje Petrovaradinske tvrđave posle Prvog svetskog rata, hrabri pojedinci su ti koji uspevaju da sačuvaju baštinu za buduća pokolenja.
