Prvi sportski izveštaj

Prilika da se takmičenje iz XXIII pevanja Ilijade održi bile su svečanosti na pogrebu Ahilejevog prijatelja i ljubimca Patrokla. Mesto događaja je ravnica pod zidinama Troje koju ahejska vojska bezuspešno opseda punih devet godina; po računanju nekih helenističkih istoričara i mišljenju jednog dela današnjih arheologa, godina bi mogla biti 1185. pre nove ere. U čemu to najugledniji ahejski ratnici dokazuju svoju izvrsnost?

Za trku dvoprega prijavila su se petorica: etolski heroj Diomed, sin Tidejev, unuk kalidonskog kralja Eneja; Eumel, sin tesalskog kralja Admeta i „ko borac na kolima glasit“; Antiloh, sin starog i mudrog Nestora, kralja „peščanog“ Pila; Merion, čuveni strelac i, možda najglasovitiji među njima, u svakom slučaju jedan od zapovednika vojske pod Trojom, muž lepe Jelene, lakedemonski kralj Menelaj. Pošto je kockom izvučen redosled na startu, Ahilej određuje da „bogoliki Fenik, taj pratilac njegova oca, neka posmatra trku i sve po istini rekne“.

Ravnicom pored obale na kojoj je ahejski logor, trku je poveo Eumel, u stopu praćen Diomedovim dvopregom. Uzbudljivi događaji počinju odmah, pri prvom pokušaju prestizanja: bog Apolon izbio je Diomedu bič iz ruku. Eumel izmiče napred, sve dok se u trku ne uplete boginja Atena. Ona ne samo da Diomedu vraća bič nego učini i da se u Eumelovoj zaprezi slomi jaram, „kobile njegove odmah na dve potegnu strane, i ruda se na zemlju spusti. A sam iz stajala pored kotača sruši se Eumel, laktove povredi sebi i usta i nozdrve jošte“. Na drugo mesto, iza Diomeda, izbija Menelaj, za čijim je kolima Antilohova zaprega. U njoj su konji odgajeni u Pilu, na krajnjem jugozapadu Peloponesa.

Pre početka trke mudri Nestor, znajući da su njegovi konji sporiji od drugih, savetuje sinu da se u borbi za pobedu koristi veštinom. „Više pomaže pamet drvoseči negoli snaga“, kaže on Antilohu, „jedino pameću jedan vozar nadmašuje drugog vozara“. Zato mu preporučuje da se kod mesta okreta belegu „dobro približi pa kola i konje izbliza goni, a ti se sam u pletenim kočijama svojim malo na levo nagni, a vikni na desnoga konja pa ga ošini, te mu popusti uzde iz ruku! A levi neka se konj do belega približi onde da se učini tebi da belezi ivicu dirne glavčinom umetnog točka, al’ kloni se kamen da takneš da ne povrediš konja i da ne prelomiš kola“. Međutim, Antilohovi problemi ne počinju kod okretnice, već na suženju staze, gde nema prostora da prestigne Menelajeva kola. Pomaže mu hrabrost: u jaruzi koju su izlokale prolećne vode Antiloh skreće sa puta i prestiže Menelaja vozeći obronkom. Plašeći se sudara, Menelaj ga propušta i ostaje na trećem mestu, psujući i proklinjući drskog mladića.

U međuvremenu, Ahejci očekuju da se kola u povratku pojave na vidiku. Idomeneju se čini da vidi Diomeda. Napadaju ga Eumelovi navijači, predvođeni Ajantom: „Idomeneju, što pre roka brbljaš?“ Izbija svađa, u kojoj Idomenej nudi opkladu u „tronožac ili bakrač… koji prednjače konji da znaš kad plaćao budeš!“ Tek Ahilejev autoritet smiruje sukob, dok Diomed kao pobednik prolazi kroz cilj. Antiloh je drugi, a Homer dodaje da bi ga trećeplasirani Menelaj svakako prestigao da je staza bila duža, jer ga je Antiloh obišao uz pomoć lukavstva i veštine, a ne zahvaljujući brzini svojih konja. Četvrti, Krićanin Merion, zaostao je ceo kopljomet, dok favorit Eumel stiže poslednji, pešice, vukući polomljena kola.

Trka, međutim, kao da nije završena. Ahilej predlaže da nagradu za drugo mesto dobije Eumel. Stvarno drugoplasirani Antiloh to ne dopušta: „Vrlo ću ljutit’ se na te, Ahileju, ako li reč tu ispuniš, jer ti kaniš da meni nagradu uzmeš misleći što su mu kola zaostala s konjima brzim, a sam je valjan junak. A trebaše bozima da se moli, te ne bi onda do znaka poslednji stig’o!“ Ahilej se povlači, ali rasprave i dalje traju. Menelaj zahteva da se Antilohovo preticanje posebno proceni i da se ovaj zakune „da navlaš mi nisi ni prevarom zadrž’o kola!“ Na takav zahtev glavnog vojskovođe Antiloh reaguje sasvim dostojno sina mudrog Nestora: nudi Menelaju nagradu za svoje, drugo mesto. Ovaj, međutim, zadovoljan izvinjenjem, pristaje da nagrada ostane Antilohu.

Kakve su nagrade u pitanju? Sahranjujući prijatelja, Ahilej organizuje nadmetanje kao deo pogrebnih svečanosti. U tom svojstvu on je taj koji određuje i dodeljuje nagrade. U trci dvokolica trofej za pobednika su robinja („besprekornim poslima vična“) i tronožac koji zahvata dvadeset dve mere; drugoplasiranom pripada neuprezana, bremenita kobila; trećem je poklon sjajni kotao; četvrti odnosi dva talanta zlata. Za petog učesnika trke predviđena je vinska kupa sa dve drške. Smatrajući da je lom kola Eumela u svakom slučaju izbacio iz trke, Ahilej krčag uručuje Nestoru, tražeći da ga ovaj čuva kao zaveštanje „jer se nećeš ni rvat’ a ni pesničat’, nit’ ćeš bacati koplje ni nogama trčati brzim, jer te teški veće pritiskuje starosti teret“.

Radosno prihvatajući poklon, Nestor se priseća svojih pobeda na takmičenju pri pogrebu epejskog kralja Amarinkaja. Ako mu je verovati, na takmičenju održanom bar jednu generaciju pre ovog pobedio je u pesničanju, rvanju, trčanju i bacanju koplja; jedinu pobedu uzeli su mu Eurit i Kteat, Posejdonovi sinovi, samo zahvaljujući tome što su kao spojeni blizanci imali prednost u tome da jedan upravlja kolima dok drugi šiba konje.

Takmičenje se nastavlja pesničanjem. Ponuđene su dve nagrade: neuprezana mazga za pobednika i pehar sa dve ručke za pobeđenog. Taman toliko je i zainteresovanih boraca: Panopejev sin Epej iz Fokide, ne baš sjajan ratnik ali zato vešt graditelj i Meksitejev sin Eurijal, učesnik pohoda argonauta na zlatno runo. Na rečima, Epej je veoma opasan: pred početak borbe preti „sasvim ću rastrgat’ kožu takmacu i kosti mu slomit’, pa tek ukopnici u skupu ostaju ovde da pogrebu čoveka kad moje ga pesnice satru“. Za razliku od drugih, Eurijalu pretnje nisu dovoljan razlog da odustane od borbe; između ostalog, on je i unuk kralja Talaja, onog što je dve generacije ranije, na pogrebu kralja Edipa u Tebi pobedio sve svoje takmace.

Pošto omotaju pesnice remenjem od goveđe kože, protivnici staju u sredinu prostora određenog za borbu. „Žilave ruke onda i jedan i drugi dignu, pa se zatrče te im zapletu se pesnice teške. Čeljusti stanu im strašno škrgutati, curaše znoj im iz svih uda.“ Epej nije opasan samo na rečima: koristeći pogodan trenutak („dok mu vrebaše takmac“), jednim jakim udarcem u lice obara protivnika. Eurijalu „kolena klonu. Ko što se riba praćaka… tako se praćnu i onaj oboren šakom“. Sledi naturalistički opis klasičnog nokauta: prijatelji iznose Eurijala, kome su „noge se vukle, gustu je krv izbaciv’o na stranu i glavu obar’o“.

Kao nagradu u rvanju Ahilej iznosi veliki tronožac za ognjište vredan, prema proceni gledalaca, dvanaest goveda. Drugoplasiranom „ženu za poslove sposobnu mnoge odredi, cenjahu je svi da četiri goveda vredi“. Prijavljuje se Ajant, sin Telamonov, kralj Salamine, koji među svoje pretke ubraja i Zevsa. Za njim se prijavljuje Odisej, itački kralj ne manje značajnog rodoslova: Zevs mu dođe pradeda, dok je po majčinoj liniji Hermesov potomak.

Pošto su se opasali i stali u prostor određen za borbu, Ajant i Odisej se uhvate „za laktove rukama krepkim… Snažno spopadnu ruke silovite kičmu, te ona krckati stane, te znoj ih obojicu oblije bujan; guste se modrice dignu po rebrima i po ramenima, pune crvene krvi u jednog i drugog“. Rešen da pobedi, Ajant pokušava da Odiseja digne i baci na zemlju. Ovaj, međutim, to koristi da ga udarcem u pregib kolena izbaci iz ravnoteže: „Ajant se sruši na leđa, Odisej mu na grudi padne…“ U sledećem hvatu, Ajant koristi priliku i obara Odiseja sličnim trikom, savijanjem kolena. Pošto su se obojica po jednom našla u prašini, i treći put bi se uhvatili u koštac, da ih Ahilej ne spreči: „Nemojte rvat’ se više i nemojte mučit’ se dalje, pobedu imate oba. I nagrade jednake uzev idite, da se Ahejci i drugi mogu nadmetat’!“ O tome kako su podelili nagrade Homer ne kaže ništa.

Za pobednika u trčanju nagrada je srebrni krčag od šest mera, delo umetnika iz Sidona. Drugoplasiranom je namenjen utovljeni vo, a treće mesto donosi pola talanta zlata. Prijavljuju se Ajant, brzonogi Ojlejev sin, prozvan „Mali“ za razliku od Velikog Ajanta, Tidejevog sina, koji se prethodno rvao sa Odisejem. Druga dvojica učesnika su Antiloh i Odisej. Trka počinje pošto Ahilej za cilj odredi ogradu ahejskog logora. Ajant vodi, Odisej ga prati u stopu, tako da mu „stupaše na trag, još pre no što ga prašina posu“. Već pred ciljem, Odisej se za pomoć obraća boginji Ateni: njoj zahvaljujući, Ajant se „oklizne trčeći, jer ga Atena obori gdeno ležaše gnoj od stoke“ žrtvovane na Patroklovom grobu.

Uz takvu božansku pomoć, pobeđuje Odisej. Ajant je drugi, a Antiloh „što trčaše brže no svi mladići“ objašnjava svoj neuspeh uverenjem da je teško utrkivati se s Odisejem, koji je „roda od pređašnjeg i pređašnjih ljudi“ i, mada je već u poštovanja dostojnim godinama, svakom bi – osim Ahileju – bilo teško da ga pobedi. Polaskan pohvalom, Ahilej već određenoj nagradi za treće mesto dodaje još pola talanta zlata.

U borbi kopljima oružje je nagrada za pobednika: „Ko pre svome takmacu naseče blistavu kožu te mu i crnu krvcu i utrobu dotakne među, ja ću mu dati mač sa srebrnim klincima ovaj, lepi trački rad što oteh ga Asteropeju“. Za borbu se prijavljuju dvojica od najboljih ahejskih ratnika pod Trojom, Veliki Ajant i Diomed. Tri puta su se zaletali jedan na drugoga, „triput izbliza napadnu oba. Ajant probije štit što svuda jednako štiti, ali ne rani kožu, jer onoga zaštiti oklop. A sin Tidejev njega je iznad velikog štita gledao u vrat pogodit’ oštricom sjajnog koplja; ali za Ajanta tu se Ahejci poboje i viknu, neka prekinu borbu i jednaku nagradu uzmu“. Diomed dobija mač sa koricama i lepim remenom, a ostatak oružja su podelili među sobom.

U bacanju diska nagrada – na neki način možda najvrednija na celom takmičenju – jeste sam taj disk, načinjen od gvožđa, u vreme ovih događaja veoma teško dostupnog metala, u svakom slučaju vrednijeg od zlata. Ili, kako sam Ahilej kaže, ko osvoji disk „za pet potonjih leta on železa imaće dosta, ako ga bude treb’o, jer neće mu pastir ni orač u grad po železo ići, jer ovo mu davaće kotur“.

Učestvuju Polipet, Leontaj, Veliki Ajant i Epej. Epejev prvi hitac izazvao je smeh u publici; Homer ne kaže da li je daljina bacanja bila uzrok veselju. Ajant nadmaši Leontaja, koji je bacao drugi; međutim, pobeda pripada „postojanom borcu“ Polipetu. „Kako govedar ume da palicu hiti daleko, ona se vrti i leti nad stadom njegove stoke: tako on prebaci prostor sav, i viknu Ahejci“ pozdravljajući Polipetovu pobedu.

Gvožđe je nagrada i za gađanje iz luka, ali sada u obliku deset dvoseklih i deset običnih sekira. Cilj je pogoditi grlicu privezanu za vrh katarke jednog od brodova ahejske flote. Gađaju Teukar, brat Velikog Ajanta, vrstan strelac iz luka koji mu je poklonio božanski streljač Apolon lično, i Merion Krićanin, od Teukara ne manje slavan u veštini gađanja iz luka. Teukar strelom preseče vrpcu kojom je grlica bila privezana za katarku. Dok su gledaoci klicali sjajnom pogotku „Teukru luk Merion iz ruke istrgne brzo, strelu pak imaše veće u ruci, dok streljaše Teukar. Odmah on Apolonu streljaču tada obeća zaklati slavnu od sto prvorodnih janjaca žrtvu. Ispod oblaka gore on plašljivu grlicu smotri pa, dok je kružila onde, pod krilo je zgodi u sredi“. Kao pobednik, Merion odnosi deset dvoseklih, a Teukaru ostaje deset običnih gvozdenih sekira.

Bacanje koplja, poslednje nadmetanje na Patroklovoj sahrani, nije održano.

Osim Meriona Krićanina, za bacanje koplja prijavio se i zapovednik ahejske vojske pod Trojom, „ljudima vođa“ Agamemnon, kralj Mikene. „Atrejev sine“, kaže mu Ahilej, „znamo koliko nadmašuješ druge i koliko si snagom i kopljem junak na glasu. Ali nagradu ovu ponesi u prostranu lađu, a Merionu borcu dugoseno predajmo koplje, ako je tebi po želji, a ja bih voleo tako!“ Ne baš sportski, bez borbe, Agamemnon prihvata pobedničku nagradu, „bakrač nežežen, vola što vredi“.

Nadmetanje je time završeno, „borci ka brzim se lađama tada rasture, svaki ka svojoj. Na večeru mišljahu oni i na uživanje sna osvežavnog“, kaže Homer u prvim stihovima XXIV

pevanja.

»Igre u Olimpiji«

U izdanju „Vremena“ uskoro izlazi knjiga „Igre u Olimpiji“ Aleksandra Ćirića, jednog od osnivača našeg nedeljnika i pomoćnika glavnog urednika, koji je 2014. godine preminuo nakon kraće i teške bolesti. Reč je o reprintu prvog izdanja iz 1996, o čijoj vrednosti i značaju najbolje govori činjenica da ga već dugi niz godina nema u slobodnoj prodaji. „Ova knjiga se bavi poreklom, istorijom, razvojem, pravilima i značajem koje su imale Olimpijske igre u Grčkoj nastojeći da prikažu deo društvenog konteksta u pojedinim periodima njihove istorije“, piše Ćirić u predgovoru. U narednim brojevima „Vreme“ donosi izvode iz „Igara u Olimpiji“.