Prostor jednakih mogućnosti

Objavljivanjem romana Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet Beril Bejnbridž, polovinom januara biće završen projekat „Ženski dekameron“. Zašto je to važno, objasnićemo u tekstu koji sledi.

„Ženski dekameron“ je edicija deset knjiga deset autorki iz deset zemalja, projekat beogradske izdavačke kuće Štrik i Kreativne Evrope. Pokrenut je pre dve godine s namerom da podstakne renesansu ženske književnosti, renesansu u smislu vidljivosti autorki i njihovih knjiga u javnosti. „Žensko autorstvo prisutno je tek poslednjih stotinak godina, a muško prepoznajemo od kada su ljudi počeli da se bave književnošću“, objašnjava urednica Štrika Ljubica Pupezin. „Samim tim, muški autori su svojim knjigama širili način mišljenja i vrednovanja, koji su u ljudskoj svesti postali kanonizovane vrednosti. Žene nisu učestvovale u stvaranju tog kanona zato što do pre sto godina one nisu imale ni pravo glasa ni obrazovanja, pa čak i ako su pisale knjige, te knjige bi retko kad bile javno prihvaćene.“ Ljubica Pupezin navodi kao primer mađarsku književnicu Magdu Sabo i njen roman Daljine o odnosu majke i ćerke, o majci koja je izgubila muža i koja se udaljila od ćerke. „Ovo su svima poznate teme. Pa ipak, na koji način su obojene životne teme iz perspektive žene, kako izgleda revolucija kad je opisuje žena? Zašto i takav, drugačiji pogled ne bi postao opšte prihvaćen? Neophodno je pružiti priliku drugom glasu, loše je ako se muški glas smatra univerzalnom vrednošću.“

Smatra se da se književnost koju pišu muškarci tiče i muškaraca i žena, a da se književnost koju pišu žene tiče samo žena. „Ne, radi se samo o različitim iskustvima. Porođaj koji opisuje jedna žena neće imati istu emociju kao porođaj koji je opisao Lav Tolstoj na osnovu dnevnika svoje žene. Ne kažem da je prvi opis verodostojan a da drugi nije, samo kažem da ljudi moraju oba iskustva da vrednuju istim standardima. Cilj ‘Ženskog dekamerona’ je renesansa koja će doneti jednako vrednovanje stavova bez obzira na pol autora. Mi moramo da naučimo da vrednujemo tuđe iskustvo. Nije to bitno samo zbog književnosti. Književnost utiče na naše razmišljanje, ona te uči da uvažavaš drugog i drugačijeg.“

Od kako su autorke postale brojčano i kvalitativno primetne u književnom svetu, postavilo se pitanje vrednovanja njihovog pisanja. „Po kojim kriterijumima, kojim senzibilitetom i vrednostima ćemo ocenjivati njihove knjige? Po vrednostima uspostavljenim na osnovu knjiga muških autora? To nikako ne znači da postoji ženski i muški način pisanja ili ženska i muška književnost. To samo znači da oba iskustva treba da budu uključena kad se, na primer, formira žiri za dodeljivanje neke nagrade, kad se ocenjuje nečiji književni rad.“ U Štriku očekuju da će „Ženski dekameron“ pre svega uticati na način vrednovanja književnosti koju su napisale autorke. Ljubica Pupezin navodi da je u jednom „Gardijanovom“ tekstu predloženo književnim kritičarima da mesec dana pišu samo o knjigama autorki, s uverenjem da će to promeniti percepciju sveta o različitosti, o drugom.

Većina autorki „Ženskog dekamerona“ nisu poznate našim čitaocima, mada se u svojim zemljama smatraju renomiranim piscima, a njihove knjige su nagrađivane svetski poznatim nagradama. Knjige za ovu ediciju birane su po konceptu na kome počiva Štrik – objavljuju se knjige koje bi uredništvo želelo da čita, podrazumeva se da su poštovani i kriterijumi Kreativne Evrope: da teme knjiga šire evropske vrednosti, podstiču se prevodi sa „malih“ jezika, da se promoviše poboljšanje veza između manjih književnosti, da se promovišu manjinske grupe, a pre svega da knjige pripadaju izuzetnoj književnosti i da su njihovi prevodi kvalitetni.

Najilustrativniji primer kako su ove vrednosti primenjene u „Ženskom dekameronu“ jeste roman Disanje u mermer litvanske autorke Laure Sintije Černjauskajte. Roman je dobio Nagradu Evropske unije za književnost, a zbirku proznih dela i drama Laure Sintije Černjauskajte Litvanski institut za književnost odabrao je za jednu od 12 najboljih knjiga 2003. godine. Disanje u mermer je prva litvanska knjiga u Srbiji. Ljubica Pupezin kaže da „kod nas ne postoji prevodilac sa litvanskog jezika. Našli smo prevoditeljku iz Litvanije koja dugo živi u Srbiji, sa diplomom slavistike, koja je imala želju da prevodi, ali se u tome nikad nije okušala. Odlučili smo da joj poverimo Disanje u mermer i da zajedno radimo na prevodu. Tako smo uspeli da domaću književnu scenu obogatimo prvom litvanskom knjigom, što je, naravno, pre svega podsticaj ovog projekta. Najvažnije je što je knjiga ovde vrlo čitana i popularna. Laura Sintija Černjauskajte je bila gošća poslednjeg beogradskog Sajma knjiga i Štrika, ona je bila prvi litvanski pisac u istoriji Sajma knjiga.“

Prvi put će biti prevedena na srpski jezik i već pomenuta engleska autorka Beril Bejnbridž, jedna od osnivača „Bukerove“ nagrade, a knjigu koju objavljuje Štrik Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet „Tajms“ je uvrstio u 100 najboljih ikada napisanih knjiga.

U „Ženskom dekameronu“ su naslovi koji se ubrajaju u modernu klasiku – znači koji su nastali sredinom i krajem prošlog veka, i u savremenu književnost, pa iako, naravno, ne pretenduje da bude pravi presek razvoja savremene književnosti, ova edicija jeste pokazatelj tema i načina pisanja autorki poslednjih nekoliko decenija. „Nismo išli, kako se to kaže, na sigurno, odlučili smo da ne objavljujemo autorke poznate ovdašnjim čitaocima poput, na primer, Virdžinije Vulf, zato što smatramo da čitanje knjige poznatog autora ne izaziva onoliko uzbuđenja koliko će izazvati štivo pisca za kojeg nikad niste čuli, iz neke male zemlje čiju književnost uopšte ne poznajete“, smatra Ljubica Pupezin.

Mila Gavrilović, prevoditeljka zbirke poezije Ja sam žena Ane Svirščinjske, nedavno je baš za taj prevod dobila Nagradu „Miloš N. Đurić“ Udruženja prevodilaca Srbije. Ona je Štriku i predložila pesme Ane Svirščinjske iako su našoj publici potpuno nepoznate, ali su u drugim zemljama imale dobar prijem. Na sličan način je za „Dekameron“ izabrana i danska autorka Dorte Nors sa zbirkom priča Posle udarca. Norsova se smatra jednim od najoriginalnijih glasova savremene danske književnosti i prva je Dankinja čiju je priču objavio „Njujorker“.

S obzirom da edicija „Ženski dekameron“ inicira promenu svesti čitalaca, da li su uočene naznake u tom pravcu? „Naravno da je utopijski misliti da će baš to što mi radimo promeniti svet, ali istovremeno hoću da verujem da do promena mora da dođe“, kaže Ljubica Pupezin. „Slažem se da književnost postoji da ti uzbudi duh, ali istovremeno mora da ima edukativnu crtu u smislu da te makar navede da razmisliš kako se neko drugi oseća, kako razmišlja. Jednom rečju, sigurna sam da književnost ima moć da poboljša svet. Knjige, kao naravno i sve druge forme kulture, nude da čuješ mišljenje drugog i da razmisliš o njemu. Sartrovski stav da je sloboda za sopstveni izraz važna i neophodna i da pripada svakom ko želi nešto da kaže bez obzira kojoj grupi ljudi pripada, je najplemenitiji oblik demokratije.“

Da li je „Ženski dekameron“ napad na književnost koju pišu muškarci? Ljubica Pupezin kaže – ne, nikako. „Ovo je samo pokušaj da se zauzme prostor jednakih mogućnosti.“