Odlomak iz knjige »Kazuj krčmo, Džerimo« Dragoljuba B. Đorđevića
Sociologov zadatak je da, koliko god se može, nepristrasno analizira konkretnu pojavu, istakne njenu spoljašnjost i unutrašnjost, oblik i suštinu, lice i naličje, očigledno i skriveno… Tako i pevaljki, bez obzira na bespoštednu kritiku njene uloge u rađanju i rasprostiranju neofolk kulture, treba odati priznanje za širenje „sreće“, koju inače daruju svi kafanski pevači. Jer, „srećni su ljudi koji umeju i znaju druge da učine srećnim. U ovim vremenima je čak, kako se kaže, umetnost biti srećan. Iako su sreće različite – na drugačiji način su srećni ljudi koji to drugima priušte od onih koji to zadovoljstvo pretvaraju u neku svoju, ličnu sreću“.
Tu, nazovimo je „kafansku“, sreću ponajbolje je opisao Toma Zdravković: „U kafani nisi popularni pevač, već prijatelj sa svima. To je u dugim noćima zajedništva bilo jedno društvo. Publika i muzika zajedno – postajali su drugovi… Ostaviš nekako čoveka koji sedi u uglu, veselog ili tužnog. Ne otvaraš usta, a pričaš sa njim. Razumete se bez reči.“
(…)
Tri Mire – Davorika, Manastirka, Vlajina
Periferijska kafana sedamdesetih godina ne može se zamisliti bez muzičkog sastava – nema li muzike, kafana ne postoji. A krčmarski muzički orkestar se po pravilu sastojao od:
1. harmonikaša,
2. gitariste,
3. bubnjara i
4. pevaljke.
U periferijskoj birtijskoj bandi harmonikaš je po pravilu vođa orkestra. Na jugu Srbije često je to bio Rom. U slučaju „Džerime“ slavni su orkestri Alije (Nišlija) i Hilje (Pukovčanin) harmonikaša, no sve je konce u rukama držao Đoka (Vranjanac) Bubnjar, kvalitetan pevač, koji je još tada imao snimljenu ploču, što je bio san većine bircuskih svirača, i koji je mogao da zapliva u dublje vode od položaja izvođača i instrumentaliste u kafani predgrađa.
Muzikanti kod „Džerime“, ističem Hilju i pajdaše – da se poslužimo zgodnom formulacijom Ž. Simića o pratećim muzičarima Džona Hajeta – „sviraju kao vrhunska kafanska banda koja zna da uspostavi balans između dobrog štimunga i precizne svirke“. „(A) Muzika klizi kao ‘džek denijels’ niz žedno grlo. Neki bi rekli kao svila preko ženske kože.“
Rekli smo: pevaljka igra ključnu ulogu u periferijskoj kafani – ona je njena duša. Od fatalne Mice Trofrtaljke potiču periferijske pevaljke. Njena kompozicija „Davorike dajke“, snimljena godine 1968. u Nišu, označava rađanje novog podžanra u tek stvorenoj novokomponovanoj muzici, koji nazivamo periferijskim, možda tačnije šoferskim, i koji je sedamdesetih ubedljivo harao mehanama na drumovima (primer Ibarske magistrale), u radničkim bircuzima (primer borskih) i periferijskim krčmama (primer niških). Tu periferijsko-šofersku pesmu, zaista niske muzičke vrednosti, a sa lascivnim, dvosmislenim stihovima („Guram, guram, pa neće da uđe“), izvodila je njišući kukovima kao nekakva striptizeta – „Obuci se minimalno, da se vidi maksimalno!“ Nametnula je i pesmu i stil ponašanja. Ubrzo je to bio standard za sve pevaljke periferijskih kafana, jer:
1. pevaljke su se cenile i angažovale u zavisnosti od toga kako plasiraju izuzetno popularnu pesmu,
2. njeno pevanje je vrhunac individualnog i grupnog „derta“ u ponoćnim krčmarskim satima,
3. zarada orkestra i solistkinje jeste zavisila od nje.
Listom se tvrdi da su kod „Džerime“ bile, među drugima, tri prvoklasne pevaljke – sve Mira do Mire: Davorika, Manastirka i Vlajina. One su održavale krčmu, bile od koristi gazdi i uglavnom su one privlačile većinu posetilaca. A gosti su bili:
1. meštani,
2. žitelji inih predgrađa,
3. seljani okolnih sela,
4. varošani,
5. šoferi s autoputa i
6. slučajni namernici
Kada sve utihne i zamandale se u čaršiji – naročito retki restorani i diskoteke – završi korzo u užem gradskom jezgru, onda se sa svih strana navali na periferijske kafane – najviše na „Džerimu“.
Kad Mira Davorika, prva pevaljka s minićem na „južnoj pruzi“, izađe u baštu krčme, a vide joj se gaćice, ceo Komren se sjati, tušta i tma ljudi džedži okolo, dreždi pred ogradom nastojeći da uđe i približi se ljubimici, koja i po stasu i po glasu sliči uzoru – Trofrtaljki.
Kada Mira Manastirka, preterana ljubiteljica tek izašle „Prokupčeve“ šik rakije, dobra i darežljiva žena, ali kako to uvek biva tužne sudbine – razvedena, dete negde drugde, promeša na „Davorike dajke“, nema tog noćobdije, posebno šofera-teškaša, taksiste ili žestokog momka, koji joj neće gurnuti u bujna nedra pogolemu novčanicu, i Donjokomrenca koji, zauzevši busiju, nestrpljivo čeka da se ljubimica lati mikrofona sa improvizovanog, rasklimatanog stalka.
Kad Mira Vlajinka, zalutala u birtiju negde iz istočne Krajine, tanušna devojka, krhkim i još nepohabanim glasom otpeva potpuri svežijih hitova, ustalasa se krv i eksplodira žudnja prigradskih mladića, koji samo što su stigli s korzoa ili tek otpratili cure kućama.
Nema šta, Džerimine Mire pevale su pohotno i bezobrazno, drsko i drčno, odlučno i opasno…
Poput svih periferijskih, i Džerimine pevaljke nisu bile svetice – ponašale su se u skladu s nepisanim uzusima krčmarskog zanata. Evo karakterističnih osobina i konstanti u njihovom postupanju. One jesu:
1. svagda bile orne za nastup,
2. manje zavisile u poslu od glasovnih kvaliteta,
3. više zavisile u angažmanu od poželjnog izgleda, toplesiranosti i pornografskog umeća,
4. „mešajući“ kukovima mamile goste,
5. poštovale posetioce koliko i oni njih,
6. izlazile u susret gostima do uobičajene granice,
7. branile od neukusa,
8. štitile od „nacvrcanih“ klijenata,
9. branile se od seksualnih nasrtaja,
10. izbegavale maloletne omladince,
11. ravnopravno odnosile i prema golemašima i prema ubogima,
12. znale sa „organima“ – milicajcima i opštinarima,
13. prijateljevale s taksistima i žestokim momcima,
14. cenile stalne mušterije,
15. volele uviđajne, kulturne i obrazovane potrošače,
16. poštovale i do kraja „odrađivale“ datu im paru,
17. borile kod gazde i posluge za prava naručioca pesama,
18. gajile stalne obožavaoce,
19. uvek imale jakog zaštitnika,
20. počesto se zaljubljivale u lokalnog momka,
21. tragale za regularnom ljubavnom vezom,
22. žudele za kućom, domaćinskom atmosferom i familijom,
23. pile,
24. zarađivale pristojne svote novca od angažmana i gostiju,
25. često menjale objekat,
26. vukle za sobom obožavaoce,
27. vapile za ikakvim priznanjem okoline,
28. čeznule za provodom,
29. raspoložene da časte i, nadasve,
30. bile poštenjačine.
Da ne bude zabune, nešto poput periferijskih pevaljki bilo je i mnogo ranije, još između svetskih ratova. Zvale su se sviračice i spominje ih Maksim Vujačić: „U Nikšić su tih godina iz svijeta dolazili u poznatu Vujičinu kafanu svirači. Bili su to izuzetni događaji za varoš i tada bi obično neko od građana bankrotirao lumpujući sa sviračicama (bankrotstva su se zbog sviračica dešavala i 1928. godine, kad je ovo pisano).“ Sviračice su amaterske, samoinicijativne učesnice tih programa. I danas ih ima u modernizovanom izdanju. Vule Žurić, srpski beletrista u usponu i tiražni pisac, opisujući u romanu Narodnjakova smrt tipične pevačice devedesetih godina na primeru Rade Čokolade, u stvari predstavlja pevaljke iz sedamdesetih, tačno osećajući – premda nije sociolog – da one, danas, eksponirajući se preko pinkovizijskih ekrana, žarko pate za krčmarskom atmosferom i ambijentom periferijske kafane. Ali, i još jedno ali, međuratne sviračice, pevačice devedesetih i one iz prve decenije ovog veka nisu ono što i pevaljke sedamdesetih godina. One su jedinstvena pojava, čedo i osnova periferijske kafane. Kako te kafane više nema – nema ni njih.
***
Žak Atali veli da „treba da naučimo da jedno društvo ocenjujemo prema njegovim bukama, prema njegovoj umetnosti i svetkovinama, više nego prema njegovim statistikama“. Naše su ekonomske, socijalne i demografske statistike loše, ako ne i očajne, i po njima smo opadajuća zajednica; nešto su nam povoljniji pokazatelji o umetnosti, slavljima i muzici, ne u tom iznosu i kakvoći da dovode do finog ugođaja i razigranosti naroda. Nije bilo tako u vreme pevača sa „južne pruge“, Džeriminih pevaljki i periferijskih krčmi.
