Na Prištinskom univerzitetu koji je, kako kažu, privremeno raseljen u Kosovsku Mitrovicu, stanje je teško. Procenjuje se da u Kosovskoj Mitrovici ima oko 10.000 studenata, što je mnogo za kapacitete grada. Koliko njih je odustalo, a nije se ispisalo, niko ne zna sa sigurnošću. Univerzitet ima više od 700 zaposlenih. Mnogi od njih su tu svega nekoliko dana u mesecu. Primanja su im tolika da sigurno neće patiti od hronične socijalne depresije sa kojom se studenti u Kosovskoj Mitrovici suočavaju. Jedni studenti svoj život porede sa „Survajverom“, drugi sa „Velikim bratom“ a neki sa surovim životom. „To su, uglavnom, omladinske partijske junoše ili deca nekih glavonja“, šapatom govore revnosni studenti, po formuli, „ako neko čuje, nikad nećemo završiti fakultet“. Usput, kao glavne probleme navode nedostatak prostora za studiranje i redovnu nastavu.
Studenti koji su upisali Filozofski ili Filološki fakultet završavaju studije za dve godine. Od ponedeljka do petka jedna zgrada je Filozofski fakultet, zatim ide vikend, pa je sledeće nedelje ta ista zgrada Filološki fakultet. To je stanje stvari. Cela situacija sa ovim fakultetima koji koriste jedno zdanje, a dva imena, podseća na Milan i Inter, odnosno, na njihov(e) stadion(e) „Đuzepe Meacu“ i „San Siro“. Studenti kažu da im je mnogo veći problem neredovan dolazak profesora. Prorektor za međunarodnu saradnju i naučne projekte Aleksandar Jovanović potvrđuje da je nastava problem. „Na nesreću, porodice i prebivališta profesora su van Kosova i Metohije. Oni putuju da bi držali predavanja, što je jedna otežavajuća okolnost. Ona ne opravdava činjenicu da su profesori na nekim fakultetima svega dan-dva u mesecu. Potrebno je barem dve nedelje prisustva mesečno da bi profesori održavali kakav-takav kontakt sa studentima.“ Gotovo nema međunarodne razmene. „Potrebno je rešavati osnovne probleme obezbeđenja smeštaja, prostorija za nastavu i naučna istraživanja“, smatra Jovanović i dodaje da su konkurisali za pomoć iz nacionalnog investicionog programa za Istraživački centar za multidisciplinarne studije. Apeluje za bilo kakvu pomoć.
Miloš Subotić, zamenik šefa kancelarije nevladine organizacije „Spark“ koja se bavi problemima studenata, kaže da je primena Bolonjske deklaracije deklarativna. „Srbija je dobila četvorku od Evropske komisije za reformu visokog obrazovanja, što su po meni samo ulepšani papiri. Studenti ovde dolaze, a ne znaju ni kakva su pravila studiranja, ni po kom programu uče“, kaže Subotić. Po njemu su poslednjih godina poboljšani uslovi, ali ipak u zgradi Univerziteta još uvek je smešteno 40 porodica izbeglih iz Hrvatske.
Studentske organizacije su bez većeg uticaja, a studenti pasivni i nezainteresovani za bilo kakve promene. Na pitanje šta znaju o radu studentskog parlamenta odgovori se svode na sleganje ramena i odmahivanje rukom. Predsednik Nezavisne studentske unije Vuk Mitrović deklariše organizaciju kao jedinu opozicionu – zato što ne učestvuje u radu studentskog parlamentu. Jer, kako navodi, parlament „samo organizuju žurke i promocije i ništa sem toga.“ Osim nejedinstva, Mitrović kao problem ističe pojavu „studentske aristokratije“. Studenti prorektori primaju plate, a „zamislite studentsku funkciju gde se prima plata, a o službenim mobilnim telefonima neću ni da govorim“. Nada se da će studenti jednog dana shvatiti da su oni ti koji treba da kažu: ne može tako! „Ovde nema nečega što bi pokrenulo studente da naprave jedan jak pokret.“ Mitrović kao jedinu svetlu tačku Univerziteta vidi Odeljenje za međunarodnu saradnju. Nada se boljim danima i poziva sve kojima je stalo do opstanka Srba, da dođu i pomognu rad Univerziteta.
Jedan od studenata pozvao je u goste predsednika Srbije Borisa Tadića. „Eto, svuda ga ima, jednog će mi dana iskočiti iz rerne. Ne razumem zašto nam ne ukaže čast da dođe i poseti nas. Makar da nam održi predavanje. Pa i mi smo deo Srbije“, kaže, uz obećanje da će pojesti ovaj članak ako predsednik dođe.
Opšti uslovi su bedni: kao i sve druge, i studente pogađaju restrikcije vode i električne energije. Grejanja, takođe. Domski kapaciteti se proširuju, ali ni to ne zadovoljava potrebe. U najboljem domu u Kosovskoj Mitrovici jedno krilo je odvojeno za osoblje Univerziteta, drugo za studente. Dom je opremljen dvokrevetnim i jednokrevetnim sobama. Svaka soba ima kupatilo. Nameštaj nov. Nema telefona. U delu doma poznatom kao „petica“ ima pedeset soba – na 300 studenata. Sobe su šestokrevetne, u nekima obitava i po osmoro studenata. Kvadratura sobe u „kecu“ je manja od one u „petici“. Na celom spratu ima svega tri lavaboa, tri tuš-kabine i tri čučavca. Studenti se, pred novinarima, ne žale na svoj život.
