Predsednički plamen

Pitanje odlaganja izborne skupštine na dnevni red ubacio je jedan od zasad pet kandidata za novog predsednika OKSCG a podržali su ga i neki sportski savezi. Odlaganje je i inače ovdašnji omiljeni način rešavanja problema. Istini za volju, formalno-pravno moguće je da izborna skupština počne rad u roku, zatim članovi odluče da sednicu prekinu i nastave je. Jednog lepog dana. Problem je što su Povelja Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i Statut OKSC izričiti u odredbi da se izborna skupština mora održati u roku od šest meseci po okončanju poslednjih olimpijskih igara. Taj „detalj“ poznat je već godinama pa, ma kako bio obrazložen, zahtev za odlaganje izborne skupštine može da se čita i kao bizarna neupućenost vodećih ljudi ovdašnjeg sporta u pravila olimpijskog pokreta kom pripadaju ili bi da ga vode.

MENADŽMENT I LIDERŠIP: Bar poluvekovnu tradiciju izbora predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta po prethodnom dogovoru i/ili „usaglašavanju stavova“ srušio je Filip Cepter, koji je neposredno po objavljivanju kandidature započeo kampanju kao da je reč o izborima za predsednika države. Njegov izborno-marketinški štab, uključujući tu i kompletne ekipe medijske produkcije, pobrinuo se da osnivača i vlasnika kompanije Cepter Internacional javnost vidi u medijima više nego u prethodnih nekoliko godina. Preporučuje se kao uspešan poslovni čovek, sposoban da vodi kvalifikovane timove i, povrh toga, donese novac neophodan za oporavak ovdašnjeg vrhunskog sporta. Gostujući u emisiji BKTV-a „Nije srpski ćutati“, vešto je odgovarao na „klizava“ pitanja i glasine koje ga prate – ističući, između ostalog, da u Sjedinjenim Državama vodi predsudski postupak protiv Međunarodne krizne grupe koja ga je u jednom od svojih ranijih izveštaja pomenula u negativnom kontekstu.

Trojica od preostale četvorice kandidata našli su se, izgleda, pomalo iznenađeni i nespremni, na meti medija. Dekan Fakulteta za menadžment u sportu dr Dragan Perić drži da su sportisti i treneri rezultate do sada ostvarivali uz pomoć štapa i kanapa, te da su za oživljavanje vrhunskog sporta kao osnovni preduslov neophodni sportski menadžeri i odgovarajući menadžment. Generalni direktor Telekoma Srbija a.d. Draško Petrović takođe se oslanja na menadžment, uz dodatak značaja koji za razvoj sporta imaju telekomunikacione kompanije u svetu.

SPORTISTI I UZDRŽANI: Slobodan Kačar, osvajač zlatne olimpijske medalje (1980) i profesionalni svetski prvak u poluteškoj kategoriji (1985), sada predsednik Bokserskog saveza SCG, smatra da su za budućnost sporta najvažniji – sportisti. Zapravo, njihovo veće učešće u radu nacionalnog olimpijskog komiteta. Ne bi se reklo da blagonaklono gleda na kandidate iz oblasti biznisa, mada je i sam vlasnik dve firme.

U naglo zahuktaloj kampanji upadljivo ne učestvuje sadašnji predsednik OKSCG Dragan Kićanović.

Koliko je poznato, mogućnost da se kandiduju odbili su Zoran Drakulić i Snežana Lakićević-Stojačić, zato što smatraju da nacionalni olimpijski komitet treba da vode bivši sportisti i osvajači olimpijskih medalja. Taj stav uklapa se u poslednjih godina sve izraženiju tendenciju MOK-a da, bežeći od raširenog uverenja da svetski olimpijski pokret čini gerijatrijski klub nepomerljivih metuzalema, u svoje institucije uključuje sve veći broj bivših i aktivnih sportistkinja i sportista. U vreme kada su Jugoslovenski olimpijski komitet vodili Dragan Kićanović kao predsednik i Đorđe Perišić kao generalni sekretar, obojica osvajači olimpijskih medalja, Huan Antonio Samaran imao je običaj da to ističe kao primer za ugled.

Prigodne i ad hok ankete bivših i sadašnjih sportista i sportskih funkcionera pokazuju da su skloniji da na mestu predsednika OKSCG vide sportistu, mada se niko direktno ne izjašnjava protiv ulaska „velikog kapitala“.

COK I SOK IZA BRDA: Zahtev da se izborna skupština OKSCG odloži ili prekine pa nastavi argumentovan je i činjenicom da je Srbija u proceduri donošenja zakona o sportu. „Predlog novog zakona o sportu dovodi Olimpijski komitet na čelo svih sportskih institucija u državnoj zajednici“, rekao je na sednici Predsedništva OKSCG Petar Popović (Golf savez SCG), „te je zbog toga potrebno mnogo ozbiljnije upoznavanje s kandidatima i njihovim programima“. Ostalo je nerazjašnjeno kako srpski zakon o sportu može da se odnosi na OKSCG, a naročito na Crnu Goru koja, inače, ima i olimpijski komitet i zakon o sportu. Državna zajednica – po „Solaninoj“ Ustavnoj povelji – sa regulisanjem sporta nema nikakve veze.

Ono što se zove Crnogorski olimpijski komitet (COK) u ovu izbornu priču ulazi sa zahtevom da se promeni Statut OKSCG koji bi „počivao na ravnopravnim osnovama i odnosima“ jer „u postojećim uslovima niko od crnogorskih delegata ili saveza ne može učestvovati u radu OKSCG“. Zvuči poznato, ne samo zato što su se neke od postojećih „saveznih“ sportskih organizacija već podelile po principu „biće nas više kad budemo sami“. Na tu temu mnogo je zanimljivije mudro ćutanje Sportskog saveza Srbije koji je – kao i COK, pravni naslednik paradržavnih SOFK-i, sada u statusu nevladine organizacije – jedan od predlagača Filipa Ceptera za predsednika. Što se važećeg Statuta OKSCG tiče, nedolazak dva delegata COK-a ne može dovesti u pitanje legitimnost predstojeće izborne skupštine, kao što se i „ravnopravnost“ može pisati i kao 97:3 i kao pola-pola.

Kako god bilo, ova „olimpijska“ groznica mogla bi biti mnogo šira od izbora ovog ili onog kandidata za predsednika OKSCG. Dobro je što se poslovni svet direktno zainteresovao i zabrinuo za napredak sporta, mada uspešnih firmi koje vode nema na zvaničnoj listi sponzora i partnera OKSCG. Dobro je što su javnosti ponuđeni neke vizije, ideje i programi za oporavak, ozdravljenje, izgradnju i obnovu, čak i ako obećane aktivnosti nemaju veze s opisom posla nacionalnog olimpijskog komiteta.

Ne sluti na dobro to što se u jednoj proceduri koja bi trebalo da je rutinska već naziru i budući izvori sukoba i sukoba. Ili, parafrazirajući izjavu Snežane Lakićević-Stojačić, valjalo bi više pozitivne energije pred Olimpijadu mladih u Beogradu (2007), Olimpijadu u Pekingu (2008) i Univerzijadu u Beogradu (2009). Ukoliko dođe do nacionalne podele nacionalnog olimpijskog komiteta, ne samo što MOK može povući odluke o domaćinu već će i svi postojeći sportski savezi i organizacije ostati bez predstavnika u međunarodnim sportskim savezima i MOK-u. Ili će, u najboljem slučaju, morati da prođu proceduru kandidovanja, izbora i borbe za ugled.

Sve to posle 93 godine kontinuiteta u članstvu MOK-a, kontinuiteta koji nije doveden u pitanje ni stvaranjem Kraljevine Jugoslavije i SFRJ, ali ni njenim raspadom.