Na putu ka porodičnoj kući u Kaluđerici zove me majka i kaže mi da obavezno donesem neke sveće jer nema struje. Mi se uparadili i sa dobrim raspoloženjem krenuli na Badnje veče, a ona mi priča o svećama. Uveravam je da je to privremeni prekid, ali ona je uporna. Kaže mi da svratim do Pere i kupim nekoliko sveća da ne rizikujemo jer je ona sve zalihe potrošila. U redu, kažem, i već počinjem da zamišljam da će naša mala porodična proslava proteći na način na koji su to naši preci činili oduvek, uz titraje sveća i pored toplog ognjišta. Ipak, kažem sebi, neće ova vlada da dozvoli da se narod mrzne i da ne vidi u noći kada dočekuje Bogomladenca.
Kupujemo sveće kod lokalnog piljara i ubrzo ulazimo u ulicu koja onespokojava mrakom. Tu i tamo kroz neki prozor vidi se malo svetla koje očevidno dolazi od titrave parafinske sveće. Majka i sestra nas dočekuju vesele, ali sestri pada nivo dobre volje kada krene da mi prepričava razgovore sa operaterima u info centru Elektrodistribucije Beograd. Kaže da je zvala milion puta i da je jedino dobila ocenu od nekog tipa iz dispečerske službe da nije baš uračunljiva. Znam svoju sestru, ume da bude brza na jeziku, ali čovek se unervozi kada na osam kilometara od centra Beograda ima struju dva sata, pa nema četiri i sve tako redom (što rekao pesnik). U vestima ponekad jave da postoje manji problemi u snadbevanju, ali niko ne saopštava da su restrikcije uvedene u nekim delovima grada.
Tu krene da me izjeda crv, pa i sam „okrenem telefon“ info službe. Javi se operaterka i kaže mi da treba da proverimo da možda to samo kod nas nema struje jer ona nema informacije niti o kvarovima niti o isključenjima. Pobogu, sutra je Božić, ljudi treba u miru i radosti da provedu najveći porodični praznik. Zamolim je da pošalju ekipu, ona kaže – normalno da ćemo poslati, bez brige, sve sam evidentirala.
Nastavimo da sedimo pod sjajem svežih sveća i da postavljamo trpezu.
Majka je spremila standardnu posnu badnjevečersku večeru, na centralnom mestu na stolu je česnica koju ćemo kasnije da prelomimo i vidimo kome će dukat. Pre nego što krenemo da obedujemo, pošaljem poruku ministru Draganu Šutanovcu sa molbom da interveniše ako može jer ovo stvarno nema smisla. Pišem njemu jer em mi izgleda kao normalan čovek, em sam čuo da je nedavno njegov kabinet zvao EDB kada je njegov tast Miroslav Ilić imao nekih problema sa ovom kompanijom. Pet minuta pošto je poruka otišla, struja se uvukla u naše kablove i sijalice su zasvetlele.
Osetili smo olakšanje i zahvalili se Šutanovcu na intervenciji. Narednih sat i nešto bilo je svetla pa smo taj trenutak iskoristili da večeramo u manje romantično-mlinskoj atmosferi. Onda je struja ponovo nestala, pa je opet došla taman da odgledamo drugi Dnevnik uz vino i posne kolače. Javili su da je situacija u elektrosnabdevanju stabilna u Srbiji, jedino što smeta su košava, ledena kiša i nerešeni status Kosova. Punih stomaka i zaslepljeni jakim sijalicama u potpunosti smo se opustili i predali lakom poludremežu uz uzbudljivi predbožićni TV program.
U devet je počeo „Utisak nedelje“ i malo smo živnuli kada smo videli goste. Ali, avaj, naše je radovanje kratko trajalo! Taman je Vučić počeo da poziva da ga hapse kad je struja opet nestala. Predali smo se. Majka je rekla da se ne nerviramo, isključuju stalno, šta sad mi tu možemo. Uzeli smo da čitamo nešto onako pod svećama, setio sam se Nazora i njegovih studentskih dana, docnije opisanih u pripovetkama koje smo čitali za lektiru. Sestra je otišla kod komšija preko puta da vidi kako njima ide u
najradosnijoj večeri. Kada se vratila negde oko ponoći, samo je rekla da je Života slomljen, ali da kaže da između života i Kosova bira život. Sa ovom konstatacijom odosmo da legnemo. Ujutro je struja došla, pa smo još jednom pomislili da ipak neki razum postoji i da će Božić proći u veselju i „dobroj volji“.
Međutim, sve se okončalo nešto pre podneva. Onda sam vidno uzrujan opet nazvao info centar. Tamo mi je neki tip rekao isto što i gospođa dan ranije, a kada sam mu rekao da smo prijavili kvar, on mi je rekao da to nije tačno jer bi koleginica zapisala. Šta sam onda mogao da uradim, koga da zovem! „Okrenuo“ sam portparolku EDB-a Sandru Alagić. Predstavio sam se kao novinar kome se javljaju građani koji nemaju struju u prekidima još od Sv. Nikole. Ona se pokazala kao veoma raspoložena za razgovor. Demantovala je da postoje restrikcije, to su kvarovi zbog preterane potrošnje, rekla je Alagićeva. Ali, pitali smo, kako je moguće da se sve to ponavlja iz godine u godinu i to u glavnom gradu? Portparolka je rekla da je to zato što se struja krade neprestano i da to u najvećoj meri rade Cigani („Mostovi su nam bili u mraku jer su oni pokrali kablove,“ rekla je Alagićeva) i stanovnici Kaluđerice i Ledina. Objasnila nam je da su ti koji nam prijavljuju kvarove najveći lopovi koji se neprestano priključuju na divlje. Pitao sam kako je to moguće jer nije jednostavno „vezati se za banderu“. Ona je rekla da je jasno da je ta problematika meni strana i da ne razumem šta se dešava. Zanimalo nas je da li EDB nešto radi da spreči krađu struje, a ona je poentirala da se krađama bavi policija.
Videvši da me ovo „strujno kolo“ ne vodi nikuda, pokušao sam da saznam da li će situacija na terenu biti ispravljena. Takvu potvrdu nisam mogao da dobijem od portparolke, ali me je pozvala da s njom odem „na teren“ da vidim šta sve ljudi rade. Objasnila mi je da se u divljim naseljima stalno ljudi sami povezuju na sistem i da zato ispaštaju oni koji su legalni.
Tu se naš razgovor završio jer sam shvatio da je čitavo preduzeće uzaludno. Majka je mirno sedela i govorila da se zbog takvih stvari ne vredi nervirati. Pomislio sam da krenem niz ulicu i vidim ko se od pridošlica u poslednjih osam godina nelegalno priključio i na koji način, da budem pravi novinar sa beležnicom i spremnim pitanjima. Ali, bio je Božić, najradosniji dan kako piše u novinskim dodacima o ovom prazniku, a i ljudi kojima bih došao na prag došli su posle bombardovanja 1999. godine sa Kosova. Nisu bili Cigani, obični Srbi, čak ih je i predsednik u kampanji pominjao kao stanovnike Kaluđerice.
