Pravo lice velegrada

Prema rečima gradskog menadžera Bojana Stanojevića, Beograd je u potpunosti spreman za održavanje Evropskog prvenstva u košarci, uz ogradu da Beograd jeste grad domaćin, ali da je organizator samog takmičenja Košarkaški savez Srbije i Crne Gore. „Mi pružamo sve infrastrukturne usluge, ali nismo odgovorni za organizaciju samog takmičenja: naše je da obezbedimo komunalne službe, gradski prevoz, a zajedno sa Republikom bezbednost. Kako će biti organizovano samo takmičenje, npr. ulaženje i izlaženje iz Arene, nije naša odgovornost, već organizatora. Praktično gledano, grad je Košarkaškom savezu iznajmio Arenu za održavanje ovog takmičenja“, objasnio je Stanojević na početku razgovora i dodao: „Koristim ovu priliku da obavestim sve koji nas svakodnevno zovu i traže karte, ili nameravaju da to učine, da Grad nema karata za utakmice niti će ih imati.“

„VREME„: Za organizaciju velikih međunarodnih sportskih takmičenja, države, odnosno gradovi potencijalni domaćini se nadmeću. Zašto?

B. STANOJEVIĆ: Postoje tri osnovna razloga što se države i gradovi nadmeću za organizaciju sportskih takmičenja: jedan je prestiž među nacijama, drugi je povećano ulaganje u infrastrukturu, treći razlog su svi neposredni i posredni pozitivni efekti po privredu u toj državi. Posredan efekat je ekspanzija građevinarstva, neposredan je dolazak velikog broja učesnika i posmatrača takmičenja koji u hotelima, restoranima, prodavnicama troše novac i na kraju država naplati porez. U celom tom procesu je država ta koja inicijalno ulaže određena sredstva. Događa se, kao što je bilo u Atini za Olimpijske igre, da uloži ogromna sredstva, a da ne profitira direktno, ali zato profitira privreda, naročito sektor usluga. Kad kažem „država“ mislim na sve nivoe vlasti. Konkretno u ovom slučaju, Beograd je uložio u izgradnju Beogradske arene, Novi Sad je uložio u sređivanje hale Spens, Podgorica je uložila u sređivanje hale „Morača“, a Vršac, odnosno Hemofarm je uložio sredstva da bi se deo takmičenja mogao tamo održati. Republika je, recimo, rekonstruisala Aerodrom „Beograd“.

Koji se uslovi moraju ispuniti da bi organizacija sportskog takmičenja poput ovog bila nekom poverena?

Međunarodne sportske federacije koje su nadležne za određena sportska takmičenja procenjuju da li je neka država ili grad sposobna da preuzme organizaciju konkretnog takmičenja, da li ima potrebnu infrastrukturu, kakva je bezbednosna i politička situacija.

Kada je odlučeno da će Beograd biti domaćin ovog takmičenja, ne može se reći da je ijedan od ovih uslova bio ispunjen: politička situacija nije bila baš sjajna, bezbednosna takođe, infrastruktura ruinirana…

To je bilo zbog pozitivnog imidža koji je imala vlada Zorana Đinđića. Sama činjenica da se desio 5. oktobar uticala je na tu odluku. Dobili smo organizaciju ovog prvenstva, da tako kažem, na osmeh. Beogradska Arena trebalo je da bude izgrađena za Svetsko prvenstvo u košarci 1994. godine, koje je Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji oduzeto zbog sankcija. Taj objekat je stajao nezavršen deset godina. Vlada pokojnog Zorana Đinđića je u dogovoru sa gradskim vlastima odlučila da se završetak Arene poveri Beogradu i mi smo taj posao završili, iako često nismo imali razumevanja u javnosti. Recimo, toliko smo kritikovani što smo pravili ona dva nadvožnjaka i petlju kod Arene, cela drama je napravljena oko toga, kako politička tako i stručna, a sad se videlo da se saobraćaj oko arene normalizuje dvadeset minuta od završetka utakmice.

Da li se zna koliko je novca uloženo da bi se ovo prvenstvo održalo?

Što se Beograda tiče, u Beogradsku arenu i ostalu prateću infrastrukturu oko Arene uloženo je skoro 40 miliona evra u poslednjih pet godina. Kalemegdan je sređen i umiven, mnogo je u njega uloženo, ali ne zbog Evrope (tu će biti održano svečano otvaranje Prvenstva), nego zbog Beograđana. Sticajem okolnosti, baš sada se radovi privode kraju. U poslednjih pet godina Beograd se u potpunosti promenio, od jedne palanke, kakvom ga je napravio Milošević, izrastao je u evropski grad. Mnogo je novca u Beograd uloženo, ali mi bismo to radili i da nije bilo Evropskog prvenstva. Ali kada imamo jedno takvo takmičenje, kada se kamere raziđu po Beogradu i kad snime kako izgleda, to direktno koristi njegovoj promociji. Sledeće godine će u Beogradu biti organizovano Evropsko prvenstvo u vaterpolu, zatim dolazi stoni tenis, pa Univerzijada 2009. godine, koja je mnogo veće takmičenje od ovog koje upravo počinje. Zbog Univerzijade će u sledeće četiri godine biti pripremljeno univerzitetsko selo u bloku 67 i na tome se intenzivno radi, a od infrastukturnih objekata biće neophodno da se izgradi jedan atletski stadion. Uz rekonstrukciju Zvezdinog i Partizanovog stadiona, sve ostalo imamo.

Sportska takmičenja traju nedelju–dve, dođu i prođu, a objekti ostaju. Da li će Beogradska arena sama sebe da izdržava ili će biti stavka u gradskom budžetu kao što je sada?

Nije Arena izgrađena samo zbog ovog prvenstva, nego je namenjena održavanju mnogih drugih sportskih takmičenja, ali i kongresa, koncerata… Tako nešto svaki ozbiljan grad mora da ima. Održavanje Beogradske arene košta između dva i pet miliona evra godišnje i predstoji nam veliko razmišljanje šta ćemo da radimo s tim objektom kada se Evropsko prvenstvo u košarci završi. Da bi takav objekat mogao sam sebe da izdržava, mora da ima najmanje dve stotine dana programa.

Ima li nekih ideja?

Postoji pul svetskih arena i postoji nekoliko operatera koji se time bave: mi im poverimo objekat na upravljanje i održavanje, a oni garantuju određeni broj dana programa godišnje i da neće biti više izdvajanja iz budžeta za održavanje. A kad se posao razradi, garantuju i učešće u profitu.

Postoji li neka okvirna računica koliki će biti profit od ovog prvenstva?

Imamo jednu vrlo čudnu osobinu: iako smo godinama propadali, sad pokušavamo da svaki događaj svedemo na pare. Nije sve u parama. Da li ima cenu to što će Beograd u naredne dve nedelje da bude non-stop na televizijama širom Evrope? Dovoljno je samo da svaki komentator započne svoje izveštavanje imenom grada u kome se nalazi. Treba da shvatimo da država mora da uloži ogroman novac u marketing svoje infrastrukture koju može da ponudi. Treba da shvatimo da, ako hoćemo da kao država i kao nacija i kao narod postanemo poznati i priznati, moramo da promenimo negativan imidž koji su nam Milošević i Šešelj natovarili na vrat, i još ga tovare i sramote ovu državu u Hagu: svaki dan njihovog pojavljivanja na televiziji nas će možda koštati u novcu i u nekim tužbama, a najviše nas košta u imidžu ove zemlje. Zato moramo da iskoristimo svaku priliku da svetu pokažemo da smo normalni, da smo izašli iz šume, da smo ljubazni, da znamo kako da im uzmemo pare a da ih ne prevarimo, da je Beograd bezbedan grad kao što jeste. Ta promena imidža nema cenu: kada turista sazna da je u Beogradu lepo, da je bezbedno, da su Beograđanke lepe, da su restorani kvalitetni i jeftini, da su hoteli pristojni, on će ga i posetiti. Po meni, to je najvažniji efekat. Inače, prosečan gost koji boravi u hotelu troši između 100 i 150 evra dnevno, a očekuje se dvadesetak hiljada posetilaca. Koristi od toga će imati i taksisti, ugostitelji, prodavci… To je komercijalni aspekt. S druge strane, ponavljam, Beograd će da bude na svim evropskim televizijama u toku dve nedelje koliko takmičenje traje, biće centar evropskog sporta, imaće besplatnu reklamu. I to nešto košta: minut reklame na evropskim televizijama nije jeftin. Ako bude sve teklo po planu u organizacionom smislu, naša zemlja će dobiti pohvale, kao što ih je dobila za organizaciju skupštine Evropske banke. Veoma je teško iskazati to u novcu.

Ima li Beograd dovoljno hotela da primi toliko gostiju odjednom?

Nije problem u kapacitetima, već u kvalitetu hotelske ponude, i ono što me najviše raduje jeste da je privatizacija hotela najzad počela. U sledećih nekoliko godina svi hoteli biće renovirani, a verovatno će se izgraditi i nekoliko novih. Za sada, stanje ipak nije dramatično: nivo gostiju koji dolaze na takmičenja ove vrste ne zahteva ispunjenje najviših standarda hotelijerskih usluga. Takođe, Beograđani će verovatno da izdaju svoje stanove, onim bogatijama iznajmljivaće se vile na Dedinju… To je privatan biznis i postoje turističke agencije koje se time bave. Kad smo uspeli da „isteramo“ skupštinu Evropske banke, kada smo imali 3500 gostiju visokih zahteva, sve ostalo je moguće. Problema, dakle, za ovu priliku s tim nema.

Da li će za te dve nedelje ustaljeni život Beograda biti poremećen?

Opet se vraćam na skupštinu Evropske banke: na tom skupu su bili veoma uticajni i veoma bogati ljudi – predsednici republika, vlada, ministri, bankari… i kad to nije remetilo svakodnevicu, neće ni ovo prvenstvo. Grad će organizovati prevoz, organizovaće sve što je potrebno da gostima bude udobno, da se osećaju bezbedno, da ih niko ne vara. Naše inspekcijske službe pojačano će da rade, kao i Čistoća i Zelenilo, ali to je sve što u gradu ionako funkcioniše. Generalno mi najviše smeta – ne kao gradskom administrativcu i političaru – sumnja da smo uopšte kadri da tako nešto organizujemo. Smučila mi se ta potreba da o sebi mislimo da smo lošiji nego što jesmo. Ponekad se možda zamislimo, pa odlutamo na pogrešnu stranu, ali mi nismo ništa lošiji od bilo kog drugog evropskog naroda. Moramo da počnemo da verujemo u sebe. Evo, upravo je završeno prvenstvo u odbojci i svi su bili oduševljeni. To znači da možemo, samo ako hoćemo. U javnosti mora da se promeni to mišljenje, da počnemo da verujemo u sebe. Onda će sve biti lakše.

Terorizam je poslednjih godina sveprisutna tema. Šta se sve čini da se rizik od terorističkih napada svede na minimum, odnosno u potpunosti eliminiše.

To je problematika kojom se Skupština grada ne bavi direktno, jer nema nadležnosti u oblasti bezbednosti. Logično je da kad god imate velike sportske događaje, ne mora to biti evropsko prvenstvo, policija tome posvećuje posebnu pažnju. Ali, trebalo bi da izađemo iz takvih paranoja: niti smo mi toliko bitni, niti je to takmičenje toliko važno, niti ima toliko ludaka kojima bi Evropsko prvenstvo u košarci bilo interesantna meta. Moramo biti svesni da naša zemlja trenutno ne predstavlja pretnju nikome, da smo mi jedan mali narod i mala evropska zemlja i da treba da gledamo svoja posla, a ne da strahujemo da li će neko na nas da baci atomsku bombu, ili da će da se desi neki 11. septembar. Policija će raditi svoj posao, mere obezbeđenja će biti u okviru normalnog. Uostalom, u vreme najgorih ratova koji su se ovde vodili, u Beogradu se nije dogodio nijedan teroristički napad, pa ne vidim razloga da se sada dogodi. Mi smo danas miroljubiva zemlja i što bi sada neko nas dirao.

Prvenstvo će se održati u četiri grada i dve republike. S obzirom na to da živimo u vreme političkog trvenja svakog sa svakim, ima li u tom smislu poteškoća? Konkretno: u Beogradu je na vlasti Demokratska stranka, koja je u opoziciji na republičkom nivou.

U organizaciji skupštine Evropske banke svi nivoi vlasti su pokazali visoku kooperativnost, bez obzira na stranačku pripadnost. Tada smo prvi put imali odličnu saradnju sa republičkom vladom u svakom pogledu: o svemu smo se lako dogovorili, čak i o finansiranju. Očekujem da će tako biti i sada. Za mene je to potpuno normalno: postoje stvari koje su od nacionalnog značaja i tu nema mesta za trvenja različitih nivoa vlasti po političkom osnovu, što je, inače, kod nas veoma uobičajeno.

Kako govorite, ispada da je organizacija ovog sportskog događaja rutina.

Nije rutina jer vrlo dugo tako nešto nismo imali u Beogradu, ali se trudimo da ponašanje koje smo ustanovili za takve vrste događaja postane rutina, odnosno da se tako ponašamo svakog dana u funkciji boljeg života u Beogradu. Jednostavno rečeno, znamo kako se to radi.