Povratak otpisanog

Tišina je trajala duže od godinu dana: prvo se oglasili Udruženje ljubitelja Avalskog tornja, koje je pokrenulo inicijativu da se Toranj vrati u pređašnje stanje, kasnije su im su se pridružili novinari, glumci, muzičari… Po rečima Radiše Petrovića, izvršnog direktora emisione tehnike i veza u Radio-televiziji Srbije, „glavni krivac“ za obnovu tornja je novinar Bata Milatović, „do zla boga uporan čovek“, koji je „gurao tu akciju“. Shvatili smo, veli, da ako na tom projektu ne ujedinimo RTS kao instituciju, državu i Grad, od posla neće ništa biti. „On je bio taj koji je uporno jurio Velju Ilića, Aleksandra Tijanića i Nenada Bogdanovića da krenemo. I ja sam mu malo pomogao, pa sam, eto, malo i ja kriv.“ Tehnički gledano, nastavlja, Avalski toranj i nije morao da se obnavlja, mogao je da se postavi i čelični stub utegnut sajlama, na koji se okače antene i gotova priča, ali ipak…

Na kraju, šest godina kasnije, republička vlada je imenovala Odbor za izgradnju Avalskog tornja, CIP je izradio projekat, namaknute su pare. Obnova Tornja, takoreći reizgradnja, započeta je u februaru 2007. godine.

HAJ–TEK ŠEZDESETIH: U prvom cugu, početkom šezdesetih, Avalski toranj su zajedničkim snagama izgradili tadašnja Radio-televizija Beograd, PTT Srbije i Grad Beograd. Njegova osnovna funkcija bila je emisiona, kasnije i telekomunikaciona. Početkom sedamdesetih godina televizija je počela da se emituje i na UHF području, pa je dograđen dodatni antenski sistem na sam vrh i onda je toranj ušao u familiju tornjeva preko 200 metara.

Sve veze koje je Radio-televizija Beograd koristila išle su preko Avalskog tornja, uključujući i međunarodne veze, kao i evrovizijsku razmenu: sa Zagrebom su, na primer, postojale četiri „dupleks“ veze, svaka od njih je nosila po jedan televizijski i četiri tonska programa, ili 1800 telefonskih kanala, odatle prema Austriji i Italiji, preko Vršca prema Rumuniji, preko Subotice prema Mađarskoj, preko Jastrebca pa prema Bugarskoj, Makedoniji i Grčkoj… Celokupan program koji su tadašnji RTB i JRT dobijali išao je tim vezama. Naravno, i obrnuto. Pored emisione, imao je značajnu telekomunikacionu funkciju: jedan sprat gondole je koristio tadašnji PTT, a na bokovima tornja instalirane su parabolične antene – TT linkovi.

Pored onoga čemu je bio namenjen – prenosu elektromagnetnih talasa, ideja je bila da on bude i turistička destinacija, budući da je tada, a i opet će biti, „najviša građevina na Balkanu“. Zbog toga je na jednom spratu „gondole“ napravljen restoran sa terasom sa koje su se za vedra dana mogle videti Fruška gora i Bukulja, a Beograd je bio na dlanu. To nije potrajalo dugo: liftovi koji su „vozili“ do vidikovca, koji su bili „najbrži na Balkanu“, često su se kvarili.

DŽABE RUŠENJE: „Emisioni sistem RTS-a je pretrpeo možda najveće štete od svih sistema: porušeno je četrdesetak emisionih lokacija od kojih skoro sve glavne od Subotice gde je teško oštećen stub, ali srećom nije pao pa je saniran dok je rat još trajao, zatim oba na Fruškoj gori su razbijena, Vršački breg, Avala, Jastrebac, Kopaonik, Ovčar, Tornik, Besna Kobila… Sve sem Tupižnice kod Kneževca i Zvečana kod Deli Jovana na bugarskoj granici. Sve drugo je bilo ili uništeno ili teško oštećeno“, kaže Radiša Petrović. Poslednje vesti iz Srbije za vreme bombardovanja otišle su od Avale do Vršca i preko Rumunije u svet. Sve drugo je već bilo porušeno. „Posle toga je 29. aprila srušen i ovaj toranj.“

Emisioni tornjevi su proglašeni za „legitimni cilj“ e da bi se „uništila propagandna mašinerija režima Slobodana Miloševića“. Ispostavilo se da su džabe rušili: kada je, na kraju serije rušenja oboren i Avalski toranj, prekid emitovanja trajao je manje od dvanaest sati. „Na Avali smo imali jedan montažni stub, koji se brzo podigne pa stavite malu antenu na njega i vozi dalje: sistem je nastavio kako tako da funkcioniše. Koristili smo i neke druge sisteme za prenos, tako da smo imali dotur i do Niša, odnosno Jastrebca i do Čačka, odnosno Ovčara. Kombinovali smo i optiku i linkove i svašta“, priseća se Petrović. „Jako je teško onesposobiti državu da baš ništa ne može da se emituje.“ Tako, jedini učinak je bio prekid veza sa spoljnim svetom.

Do sada je obnovljeno malo toga, sve po sistemu „ajde da proradi nekako“, sa malim stubovima, malim sistemima, predajnicima koji su na ovaj ili onaj način sačuvani, pa kad je proradilo u privremenim uslovima, onda se na tome stalo. „Tako to kod nas biva“, komentariše Petrović. “ Tek sada smo počeli ozbiljno da radimo, počeli smo Ovčar da obnavljamo, podigli smo Crveni Čot, nabavili nešto predajnika, sada će Avala da proradi i tako ćemo dalje, korak po korak.“

ANTENOM PROTIV KABLA: Jedan od argumenata „protiv“ obnavljanja Avalskog tornja je da je reč o zastarelom sistemu prenosa slike i tona, inferiornom u odnosu na kablovski ili satelitski prenos.

„Nije poznato u istoriji tehnike i tehnologije da je jedna nova mogućnost potpuno eliminisala staru, govorim o dopremanju jednog proizvoda do krajnjeg korisnika, u ovom slučaju radijskog i televizijskog programa“, objašnjava Petrović. „Nekada je, naime, to bilo skoro ili isključivo direktnim prijemom sa zemaljskih predajnika, kasnije preko satelita, na kraju kablovima – koaksijalnim i optičkim.“

Reč je, veli, samo o novim načinima za izvršenje istog zadatka, koji imaju svojih prednosti, ali i svojih mana. Jedan od bitnih faktora je cena koju plaća krajni korisnik i tu je emitovanje preko zemaljskih predajnika u prednosti u odnosu na sve druge. U stvari, po njemu, zemaljski prenos je najjeftiniji način da se program isporuči na ogroman broj adresa: predajnik, antenski sistem, oprema, sve jedna infrastruktura i odatle, u zoni Avale, na primer, direktno u dva miliona prijemnika, pri čemu nema dodatnih troškova, sem električne energije, dok se kabl-operateru plaća pretplata. „Kažu oni da to nije pretplata, nego održavanje sistema. Svi smo se slatko nasmejali“, kaže Petrović.

S druge strane, kablovi i sateliti, kad je reč o isporuci programa do krajnjeg korisnika, omogućavaju prijem mnogo većeg broja programa nego što je to bilo moguće preko zemaljske mreže. To je zato jer je frekventni spektar ograničen za televiziju od-do: teoretski ima od 21 do 69 kanala, dakle najviše 48 kanala, ali u praksi može se koristiti tek svaki drugi. Takva ograničenja kablovski prenos nema.

Međutim, digitalizacija televizijskog signala vraća zemaljske predajnike u „igru“ na velika vrata: na taj način preko antene moći će da se „hvata“ do 60 kvalitetnih programa, kvalitetnih u tehničkom smislu. Takođe, jedna od bitnih prednosti zemaljskog prenosa digitalnog sistema je da svaki program može posebno da se „adresira“, da se zaključa, pa ko plati pretplatu, ali ne provajderu već onome ko program proizvodi, dobije „ključ“. Samim tim, pa makar se i plaćalo, biće mnogo jeftinije od kablovskog sistema. „Digitalizacija je donela to da se ljudi sada ponovo vraćaju direktnom prijemu, jer je veliki broj slobodnih, tehnički vrhunskih programa“, objašnjava Petrović. „Ali, ne samo bez tornja na Avali, nego i bez onog na Jastrebcu, na Crnom Vrhu i na ostalim planinama, bez objekata gabarita Avalskog tornja i moćnih antenskih sistema i moćnih predajnika, mi to ne možemo da uradimo. Džabe ćemo da emitujemo ako to ne budemo napravili.“

Po odluci Međunarodne unije za telekomunikaciju do juna 2015. sve evropske zemlje moraju da pređu kompletno na digitalno emitovanje, ali po preporuci Evropske komisije, a te preporuke su za članice EU prilično ozbiljna stvar, moraju do kraja 2011. da ugase analogni servis. „Mi smo tu malo u problemu, jer smo okruženi zemljama Evropske unije i sada, ako mi to ne uradimo, digitalni signali mnogo više smetaju analognim nego obrnuto, tako da smo sada tu u problemu i moramo brzo da pređemo na digitalno emitovanje.“

Bez obzira na to što su optički kablovi najbolji mogući prenosni put, pre svega jer je kapacitet neograničen, alternacija je uvek dobrodošla, uvek je dobro imati rezervu. Svi korisnici telekomunikacionih kapaciteta za prenos i mobilni operateri, a pogotovu vojska, policija, državne institucije i emiteri radio i televizijskih programa koristiće i radio-relejne veze za prenos. „Uostalom, tako svi rade. Primera radi, u Velikoj Britaniji je predviđeno da se 2012. godine uloži više od dve milijarde funti samo na dizanje velikih snažnih predajnika, da bi pokrili svoju teritoriju“, završava Petrović.