Povratak otpisane

Malo je zemalja o kojima se tako mnogo priča a tako malo zna kao što je Libija. Obično je jedina asocijacija na ime ove države njen predsednik, pukovnik Moamer Gadafi, čiji su mnogi postupci već prešli u legendu. Neki ovde još pamte njegove reči, nikad zvanično objavljene, kojima je završio govor na zasedanju Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1990. godine. Ocenivši da je pokret izgubio svaki smisao, izjavio je da Libija u toj besmislici više neće učestvovati. Zanemele delegate pozdravio je rečima: „Zbogom, smešni skupe!“, i izašao iz Sava centra okružen svojim lepim telohraniteljkama. U beogradskom zoološkom vrtu srećne staračke dane provode poklonjene kamile koje je tada doveo sa sobom, jer mu je sveže kamilje mleko neophodno svakog dana.

I pored dubokih i višestrukih veza, gotovo apsolutno neznanje o Libiji, garnirano gomilom predrasuda, postoji i u našoj zemlji. Decenijama je ta zemlja bila Meka za medicinske i građevinske radnike iz Jugoslavije, a broj Libijaca koji su se u bivšoj Jugoslaviji školovali ili u njoj imaju poslovne i rodbinske veze izuzetno je velik. To je sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj više ljudi govori srpsko-hrvatsko-bošnjački jezik nego engleski. Jedan prijatelj se šokirao kada mu je na zabitoj provincijskoj pijaci prodavac, u tradicionalnoj beduinskoj odeći, na čistom srpskom rekao: „Ja tebe poznajem, živiš u Beogradu, u ulici Patrisa Lumumbe, ja sam živeo u zgradi pored tvoje dok sam studirao.“

OBEĆANA ZEMljA: Od najsiromašnije zemlje Afrike, posle Drugog svetskog rata uništene i prekrivene olupinama savezničkih i nemačkih tenkova, stanovništva desetkovanog genocidom koji je izvršila italijanska vojska, otkrićem nafte Libija naglo postaje afrička „obećana zemlja“. Puč koji je 1969. izveo Gadafi (tada 27-godišnjak kome niko nije predviđao dugu i uspešnu karijeru), iz korena je promenio državu. Strane kompanije, pod pretnjom zatvaranja, bile su prisiljene da prihvate učešće vlade od 50 odsto u svojim polovima, za razliku od drugih naftaških zemalja u kojima je odnos 75 odsto – 25 odsto u korist stranaca. Ogroman broj stanovnika slio se iz sela u gradove, školovanje je postalo besplatno, ustavom su garantovana prava ženama. Izvedene su značajne socijalne reforme, standard običnih ljudi je značajno porastao, i budućnost je delovala idilično.

Međutim, u poslednjih 15 godina Libiju i Jugoslaviju stigla je slična sudbina. Drakonske sankcije iz ’92, zavedene pod optužbom za organizovanje obaranja Pan-amovog aviona ‘88. iznad škotskog sela Lokerbi, unazadile su privredu zasnovanu isključivo na nafti. Istina, ni u doba najžešćih sankcija tradicionalni partneri iz Evrope, Italija, Nemačka, Španija, nisu se potpuno povlačili, ali je Libija, tretirana od Amerike kao leglo terorizma, morala više da se okrene Africi.

Gadafijev početni san o ujedinjenju Arapa zamenila je ideja ujedinjene Afrike. Pukovniku niko ne može osporiti upornost, bilo je više pokušaja stvaranja unija sa susedima, čak i sa Marokom, iako je ta zemlja kraljevina. Kvalifikacioni meč za Svetsko prvenstvo u fudbalu ’89. sa Alžirom otkazan je sa obrazloženjem da su te dve fudbalske reprezentacije, u stvari, jedan tim. Fudbal je, inače, sport broj jedan u Libiji. Na stranu politika, fanovi su ogorčeni činjenicom da je kapiten reprezentacije Gadafijev sin, za koga tvrde da je očajan fudbaler, mada igra u Italiji.

OTVORENE GRANICE: Gadafi je u svojoj viziji ujedinjene Afrike, sa Sirtom kao prestonicom (gradom u čijoj je blizini, u beduinskom šatoru, rođen pukovnik), ukinuo vize za državljane mnogih afričkih zemalja. U Libiji i danas živi neverovatnih 20 odsto stranaca, mahom iz drugih afričkih država. Najveći broj „fizičkih“ poslova, od čišćenja cipela do teških građevinskih radova, obavlja strana radna snaga, ali dolazi i veliki broj lekara, inženjera, profesora. Zemlja ima svega pet miliona stanovnika i stranci su joj neophodni, ali je ekonomska kriza donela rasne i etničke nesuglasice, a predsednikov apel o sklapanju brakova sa afričkom braćom nikad nije uhvatio dublji koren.

Zbog svojih otvorenih granica, Libija je sigurno najveći tranzitni centar za ilegalne afričke emigrante koji očajnički žele da se dokopaju Evrope. Mnogi od njih ostave život na nekoliko hiljada kilometara dugom paklenom putu kroz Saharu do mediteranske obale. Često sam se pitao čime se bave brojni mladi momci koji voze luksuzne automobile po priobalnim gradićima, dok mi jedan od njih nije odao tajnu: „Švercujem ljude za Italiju, dobar je to biznis.“ Međutim, malo emigranata zaista stigne do Evrope. Neki se utope kada potonu pretrpane barke, neki, kao moj prijatelj Refig, profesor geografije iz Egipta, plate 1000 dolara i budu prevareni, pa po libijskim pijacama zarađuju pare za povratak kući. Ovih dana, svedoci smo deportovanja u Libiju velikog broja Afrikanaca koji su stigli do italijanske teritorije.

Iz svih kriza, kao što je rat sa Čadom oko uranijumom bogatog pojasa na granici usred Sahare, protesta opozicije, embarga, Gadafi je izašao na nogama. Poslednji zaokret desio se ove godine. Priznanje krivice za nekoliko terorističkih napada i isplata odštete porodicama žrtava doneli su Libiji skidanje sankcija i ponovno uspostavljanje odnosa sa Zapadnim svetom. Brojna nagađanja propratila su veliki preokret, od špekulacija da je Gadafi bolestan i da želi da obezbedi mesto naslednika svojim sinovima, do toga da je rušenje Sadama Huseina oteralo pukovnika u paranoju. Niko nije pomenuo zdrav razum čoveka za koga se može reći sve osim da nije inteligentan. Po rezervama nafta Libija je 11. zemlja u svetu, ali većina prethodnica na toj listi već je pod stranom kontrolom. Fokus borbe za „crno zlato“ lagano se prebacuje u Afriku, dvadesetogodišnji sudanski građanski rat, skoro zaboravljen od ostatka sveta, otkrićem prebogatih naftonosnih polja u južnom Sudanu odjednom je postao velika briga moćnih sila. Kartumu se preti sankcijama i dovođenjem međunarodnih snaga, zvecka se oružjem, a ako „analitičari“ ne primećuju čudnu vezu između najnovije humanitarne krize i otkrića nafte, Gadafi je sigurno vidi. Sudan je ipak sused Libije.

CENA ljUBAVI: Primetno je nezadovoljstvo među domaćim stanovništvom, logična posledica survavanja standarda. Libijska populacija je izuzetno mlada (sadašnjim tempom, broj stanovnika će se udvostručiti za 20 godina). Stasale su nove generacije rođene posle revolucije, obrazovane uz internet i satelitske programe, za koje nema više obezbeđenog posla sa sigurnim prihodima. Pored drugih problema, mladi se sudaraju i sa tradicijom koja je i danas veoma jaka. To se najbolje može videti po svadbenim običajima, tragičnim po muškarce. Mlade izgledaju kao pokretni izlozi zlatarskih radnji, a svo to zlato, kao i dvadesetak pari cipela, odeću, nameštaj, kupuje mladoženja. To je nerešiv problem za mnoge mladiće. Modernizacija je, srećom, donela i otvaranje „rent-a-gold“ radnji koje modernim parovima omogućavaju da se venčaju iz ljubavi, zadovoljavajući formu.

Svadbena veselja su retka prilika da se žene provedu bolje od muškaraca. Dok muškarci, u odvojenom šatoru, par sati sede i pričaju uz dosadnu „donesu čaj, odnesu čaj“ ceremoniju, žene luduju uz trbušni ples. Igraju sve, od trogodišnjih devojčica do starica. U dane svadbi, večernji vazduh paraju ubitačni ritam doboša i „zagaruda“, grleni uzvik koji žene proizvode ustima i prstima.

Pod uticajem priča o režimu, dolazeći u Libiju očekujete da sretnete preplašene ljude koji o spoljašnjem svetu malo znaju. Međutim, Libijci su neverovatno otvoreni, srdačni i gostoljubivi, broj novih prijatelja sigurno će premašiti kapacitete vašeg slobodnog vremena. Osim toga, to je vrlo „pokretna“ nacija čiji pripadnici putuju po svetu rado i mnogo, čija je elita obrazovana po najboljim evropskim univerzitetima, i pored zvanično proklamovanog neprijateljstva prema Zapadu. Razgovarati se može o bilo čemu, ali nemojte se doticati unutrašnje politike dok niste sasvim sigurni u čvrstinu prijateljstva.

Ukoliko nameravate da se u Libiji bavite bilo kakvim poslom, naoružajte se strpljenjem i trenirajte živce. Jeziva birokratija kombinovana je sa tradicionalnim poimanjem odsustva važnosti vremena, a kratak rečnik najčešće korišćenih reči nemerljivo će vam pomoći u svakom biznisu: šoje–polako, mumken fi–možda ima (precizan prevod–nema), bukra inš Allah–sutra, ako Bog da (precizan prevod – verovatno nikad), maleš–nema veze.

Libiju je nemoguće opisati jednoznačno. Sistem koji mnogi karakterišu kao represivan ipak pruža mogućnosti svojim građanima da se kreću po svetu. Alkohol je zvanično zabranjen, ali ga svuda ima, što uvoznog, što vina domaće proizvodnje. Birokratija u zemlji je pravi „horor“ koji ubija svaku želju za delanjem, ali to je problem koji muči skoro svaku državu od Maroka do Kineskog zida. Cvetaju korupcija i nepotizam, nestašni predsednikovi potomci se, kao u nama tako dobro poznatoj priči, bave sportom i ugostiteljstvom, ali stopa kriminala je skoro na nuli, a Libija je najstabilnija država politički veoma trusne Severne Afrike. Dok Alžir grca u krvi, dok bombe prašte po Maroku i Egiptu, fundamentalisti u Libiji besno škrguću zubima, kriju se i ćute. U libijskoj verziji socijalističkog islama svi običaji se poštuju, sa merom fine tolerancije od koje bi mnogi imali šta da nauče, ali se dobro zna čije ime je na vrhu svake hijerarhije, i verske i političke. Onima koji to pokušaju da ospore, pravi redosled će se svim sredstvima uterati u glavu. Na sistem reže mnogi, i oni koji bi hteli više demokratije, para i slobode, i oni koji smatraju da je slobode već previše za jednu muslimansku zemlju. Svi oni tvrde da bi bez Gadafija bilo bolje, ali niko ne može da kaže šta će biti posle njega. Gledajući irački odgovor na slično pitanje, čini se da pukovnikova ekscentričnost i metode vladanja i nisu najgore na svetu.

FANTASTIČNA MEŠAVINA: Glavni grad Libije je Tripoli, mediteranska luka sa nenametljivim šmekom islama, tragovima Rimljana, Turaka, Italijana, Arapa, sjajna kombinacija Kotora, Splita, Istanbula. Srce Tripolija je medina, stari grad, pravi lavirint ulica, trgova i sukova (pijaca). Ima dosta delova koji su prave favele, ali su svaka druga vrata i zvekir umetnička dela, u zidovima kuća vide se ugrađeni rimski stubovi. Sve je puno pravog života, daleko od turističkog kiča u koji su se pretvorili mnogi slični gradovi. Pored medine je izvanredni Džamahirija muzej, u kome je na četiri sprata smešteno sve što je obeležilo istoriju Libije, od praistorije do današnjih dana. Jedan od najbizarnijih eksponata je „buba“ koju je ’69. vozio sadašnji predsednik.

I izvan medine, grad je fantastična mešavina. U prizemlju najmodernije prodavnice i internet centri, u kojima rade savršeno našminkane devojke sa maramama na glavi, a iznad toga… „Na prozoru starih žaluzina, sa dugim kanapom od kuće do kuće, gde sušilo se rublje suncem okupano…“ Nebo paraju ultramoderne kule kompleksa Burđ al fatah, ali u neposrednoj blizini, kod Tuniske garaže, gde su glavna taksi i autobuska stanica i najveća pijaca na otvorenom, pulsira ona prava Afrika. Žene iz Sudana, Malija, Nigera, odevene u nošnje od kojih pamet staje, prodaju na pločnicima afrodizijačka sredstva, vazduh bruji od sudara različitih jezika, na krovove kombija koji kreću duboko u Saharu pakuju se bale s robom. Onaj ko ima sreće da se u Tripoliju zatekne u aprilu, u vreme održavanja velikog sajma, može kupiti po bagatelnim cenama izvanredne primerke afričke izvorne umetnosti.

Gotovo sav život koncentrisan je u mediteranskom delu. Svega jedan odsto teritorije Libije je obradivo, no ako dođete u julu ili avgustu, pitaćete se gde se i taj jedan procenat nalazi. Tek u oktobru pesak procveta i ozeleni. Na pijace, koje se nisu mnogo promenile u poslednjih osam-devet vekova, tada stižu sezonsko povrće i voće, mladi luk, mladi krompirići, rotkvice, zelena salata, nar, pomorandže, agave. Proleće usred zime je ono što fascinira putnike sa ovih prostora. Voće i povrće obično se kupuju na džakove, jeftini su naročito kada se uporedi sa cenama mesa. Posebno je cenjeno kamilje meso (ne propustite da ga probate uvijeno u palačinke). Ispred kasapnica redovno visi sveže odsečena kamilja glava, u čije zube je zataknut stručak peršuna. Svoju pesničku dušu je pokazao kasapin koji je umesto peršuna stavio crveni cvetić.

GASTRONOMSKE PERVERZIJE: I pored duge i lepe obale, Libijci ne žive na moru u pravom smislu te reči. Malo je brodova, jedrilica, riba se retko jede mada je vrlo jeftina, i često se može pazariti na samom moru, gde ribari čiste tek izvađen ulov. Gastronomske perverzije o kojima se kod nas zbog cena samo sanja, kao što su salata od hobotnice ili prženi morski pas, u Libiji su strancima bagatelni svakodnevni obrok.

Na kupanje se i leti dolazi uglavnom petkom, kada je neradni dan, i to porodično. Na plaži se razapinju veliki šatori i organizuju piknici. Libijske žene se kupaju u odeći, a strankinjama kupanje u kupaćim kostimima nije zabranjeno (na oduševljenje muške populacije, koja zbog toga posećuje plaže u velikom broju). No, treba poštovati tradiciju i ne činiti to u neposrednoj blizini mesta gde kampuju porodice.

U zemlji čiji najveći deo zauzima Sahara voda je, naravno, najveći problem. Na krovovima kuća i zgrada nalaze se veliki betonski rezervoari (u Tripoliju je neki umetnik dao mašti na volju – rezervoar je u obliku aviona). Deo obale od Tripolija do Bengazija vodu već uveliko dobija iz nečega što se zove „velika veštačka reka“. Iz srca Sahare, iz podzemnih rezervi koje su se skupljale milenijumima, voda se transportuje sve do Mediterana. Projekat još nije završen, predviđa se da će na kraju zemlja biti premrežena sa 4000 km ogromnih betonskih cevi. Projekat košta užasno mnogo, već su potrošene milijarde dolara, ali ako uspe, biće to jedan od najvećih poduhvata u istoriji čovečanstva. Ako ne, za 50 godina Libija će biti bez vode.

Libijsku obalu u zapadnom delu čine stotine kilometara peščanih plaža, toplo i savršeno čisto more. Na toj obali su sjajno očuvani rimski gradovi, Sabrata i Leptis Magna, u delu prema Egiptu su ostaci grčkih naselja i hramova. Malo je mesta na svetu gde možete, kao u Sabrati, ležati na pesku ili u vodi okruženi ostacima drevnih kuća, sa rimskim pozorištem u pozadini. Čini se kao da se kupate ispred Koloseuma u Rimu, dok neki čovek džogira po kaldrmi koja izgleda kao da će se na njoj svakog trenutka pojaviti Asteriks i Obeliks. U nekoj drugoj zemlji, svaki kamenčić mozaika u Sabrati bi dnevno videlo na hiljade turista, ovde neke od njih obilaze samo stada ovaca na ispaši i slučajni prolaznici.

Najbolje vreme za posetu Libiji je od oktobra do aprila, tako se izbegava ubitačna letnja vrelina. Grad Al Azizijah, 50 km južno od Tripolija, u februaru je utopljen u zelenilo i okružen njivama. Idilični pejzaži podsećaju na zlatiborske, samo što su umesto borova palme, a pored ovaca su kamile. Neverovatno zvuči činjenica da je tu izmerena najviša ikad u svetu zabeležena temperatura, teško zamislivih 57,8°C u hladu.

VRELA SENKA SAHARE: I usred Tripolija, u zelenim parkovima sa fontanama, teško je pobeći od saznanja da stotinak kilometara južnije počinje Sahara. Svuda van asfalta na to će vas opomenuti pesak, sitan i fin. Trebalo mi je tri nedelje da shvatim da uzalud cepam svoje nove sandale, i da su idealna obuća za hodanje po pesku najobičnije „kineske“ papuče. Isto tako, brzo se razjasni otkud gomile četki i kantice sa varikinom ispred svih prodavnica – nema efikasnijih sredstava za čišćenje u pustinjskim predelima. Nekoliko puta godišnje iz Sahare duva vreli vetar, gibli. Temperatura se tada munjevito penje i do 50 stepeni, vidljivost je nekoliko metara. Vetar je najbolje opisao jedan naš zemljak, koji je iz aviona izašao pravo u gibli: „Činilo mi se kao da mi je neko gurnuo glavu u usijanu rernu.“ Borbe i leka tada nema, osim zatvoriti se u kuću i čekati da nepogoda prođe. Ako ste napolju na žici zaboravili sveže opran veš, ne trudite se da ga skupljate. Nema tog deterdženta koji će ga ponovo oprati.

Putovati po Libiji je veoma lako. Putevi su odlični, benzin jeftin do besmisla, pa je za onoga ko ima auto problem bilo kakve daljine rešen, pod uslovom da se privikne na način vožnje. U Libiji se vozi bez ikakvih pravila, ogromnim brzinama, noću često bez svetala. Mnogi automobili pamte Musolinija, mada ima i onih drugih, glanc novih, razmera je otprilike kao kod nas. Za one koji nemaju auto, ostaje razvijen sistem taksi-prevoza, raširen toliko da je svako vozilo u stvari taksi. Dovoljno je izaći na put i spustiti ruku sa šakom okrenutom nadole. Ni slučajno ne podižite palac, jer je značenje otprilike isto kao kada se kod nas podigne srednji prst.

Stotinak kilometara južno od obale je planinski venac Džebel Nafuz. Ove planine su oduvek bile dom Berbera, prastanovnika Severne Afrike, jednog od najstarijih naroda sveta. Osim u Libiji, žive i u ostalim zemljama Magreba (Zinedin Zidan je poreklom Berber iz Alžira). Berberi se dosta razlikuju od Arapa, koža im je mnogo svetlija, govore posebnim jezikom, koji se, istina, malo koristi u javnosti. Dolaskom Arapa su islamizirani, ali ni 13 vekova posle arapskog osvajanja Libije ne prestaju da ističu svoju posebnost, mešoviti brakovi su i danas velika retkost. Iako su zvanično ravnopravni i potpuno integrisani u društvo, tinjajuće nezadovoljstvo postoji, Berberi veruju da je zaostalost krajeva u kojima su oni većina posledica namernog potiskivanja. Čuo sam glasine o pobuni sredinom osamdesetih koju je Gadafijeva teška ruka surovo ugušila (kao što reče Meša u Dervišu, ruka mu mora biti teška čim se tako visoko popeo), ali u Libiji se o takvim stvarima ne priča glasno.

Po planinama su rasejani fascinantni primeri berberske arhitekture. Jedan od njih su tvrđave – žitnice. U tim tvrđavama, nalik na veštačke kanjone sa bezbroj malih pećina, čuvaju se rezerve hrane za slučaj nerodnih godina ili ratova. Ćelije-skladišta imaju tako savršenu ventilaciju da se žito u njima može očuvati i 15 godina. Čak ni same porodice čije je vlasništvo unutra ne mogu da svoje zalihe koriste neograničeno, upravnik tvrđave određuje koliko se čega može potrošiti i koja je neophodna rezerva. Zvuči kao da je sve ovo deo nekih davnih vremena, ali od tri najveće berberske tvrđave u Džebel Nafuzu dve su prestale da se koriste pre 40 godina, a jedna od njih, Kasr al Hađ, još uvek je aktivna.

BERBERSKI HOBITON: Drugi primer berberske arhitekture su podzemne kuće, najviše ih je ostalo u gradu Garjanu. Ukopane desetak metara u zemlju, pružale su idealnu zaštitu i od zime i od vrućine, pri tom nevidljive za neprijatelja dok u njih gotovo ne ugazi. Ulaz u te kuće je put u svet bajki. Uska stazica oivičena ćupovima, nizak lučni prolaz iznad koga je okačena amfora, teška drvena vrata iza kojih očekujete Bilba Baginsa – možda Tolkin nije baš ovde našao inspiraciju za opis hobitskih staništa, ali na nekom sličnom mestu sigurno jeste. Hodnik koji se strmo spušta u zemlju izlazi u dvorište dimenzija 10×10 metara. U svim zidovima su ukopani stanovi, koji imaju po nekoliko velikih, prostarnih prostorija. Obično je u jednoj takvoj podzemnoj kući živelo po nekoliko porodica, a dvorište je bilo zajedničko. Berberi više ne žive po takvim kućama, one su sada neka vrsta muzeja namenjenog turistima.

Od Džebel Nafuza do granice sa Čadom Libiju čini samo pustinja. Sahara potpuno opčinjava divljom lepotom, ali i budi iskonske strahove kada vetar podigne pesak koji, poput okeanskih talasa, prekriva sve pred sobom. „Putevi su Božiji asfaltirani“ i svuda se može stići džipom, ali ovde je kamila još uvek važna bar kao i automobil. Ogromna krda ovih veličanstvenih životinja, savršeno uklopljena u pejzaž, čupkaju rastinje i lagano prelaze puteve. I svetlost decembarskog sunca ovde je toliko jaka da zenice jedva ostaju otvorene, sama pomisao na to isto mesto u julu ili avgustu nateruje jezu u kosti.

Nemojte napustiti Libiju dok ne vidite Gadames, „biser Sahare“. To je grad u kome se vraćate u dečije bajke, kada se oaza zamišlja kao mirisni i bujni rajski vrt usred peščanih dina. Nekada je bio najvažnija karavanska postaja u Africi, mitsko mesto koje su sanjali putnici od Mediterana do tropske Afrike. Šetajući ulicama Gadamesa, prolaze se granice vekova. U žaru borbe za modernizaciju, pre dvadesetak godina pored starog izgrađen je novi grad u koji su, što milom što silom, preseljeni svi stanovnici. UNESKO ga je pre par godina stavio pod svoju zaštitu, i danas se život polako vraća na ulice drevnog grada

TURISTIČKI VANDALI: Libijska Sahara je svet za koji mnogi veruju da postoji još samo u snovima. U njenom srcu, usred talasa peščanog mora koje čine hiljade ogromnih dina, smeštena su Ubari jezera. Teško je prizor i zamisliti, ali moguće je usred Sahare plivati u idiličnom okruženju šumaraka palmi. Nedaleko odatle, kod alžirsko – libijske granice, nalaze se planina Džebel Akakus i dolina Vadi Makanduš, po kojima su rasejane hiljade praistorijskih crteža starih i 10.000 godina. Pustinjska klima ih je savršeno očuvala, ali ih nije mogla zaštititi od savremenih varvara. Neki turisti iz zapadnih zemalja odvaljivali su komade crteža da bi ih poneli sa sobom, posipali ih vodom da bi dobili bolje fotografije. Vandali su sa svojim suvenirima uhvaćeni u Tripoliju i deportovani, a zbog tog događaja je libijska vlada 2000. godine zabranila individualni turizam.

Libiju danas posećuju samo organizovane grupe, još uvek malobrojne. Sudeći po najnovijim događajima, potpuno otvaranje nije daleko, i mnoge stvari će se tada neminovno promeniti. Oni koji ne vole masovni turizam i sve što on nosi sa sobom žaliće za vremenima samoće na kilometarskim plažama i pustinjskim prostranstvima, ali sigurno je da će to doneti mnogo novca u iscrpljenu državnu kasu. Vreme je da Libija od političke konačno postane turistička atrakcija.