Povratak na evropski tron

Juniorska košarkaška reprezentacija Srbije prilično je ubedljivo osvojila prvo mesto na Evropskom prvenstvu održanom u Nišu i ulila dozu optimizma u domaću košarku nakon godina prosečnih ili baš slabih rezultata na velikim takmičenjima mlađih selekcija, a i “A” reprezentacije.

Selekcija sastavljena od igrača rođenih 2005. i mlađih (U 18) nanizala je sedam pobeda – nad Češkom, Finskom i Slovenijom u grupi, potom su redom padali Danska u osmini finala, Izrael u četvrtfinalu, Nemačka u polufinalu, i na kraju Španija u finalu. Sve pobede su ostvarene sa dvocifrenom razlikom i zaista su naši juniori kroz celo prvenstvo delovali nadmoćno i na krilima podrške sa punih tribina Hale “Čair”, poput iskusnih seniora, skoro pa rutinski došli do prvog mesta.

BUDUĆI ŠAMPIONI

Ekipu je predvodio plejmejker Nikola Topić, nada Crvene zvezde, koji se u prošloj polusezoni takmičarski kalio u OKK Beogradu, a u Nišu je bio najefikasniji igrač Srbije i zaslužio priznanje za najboljeg igrača (MVP-a) šampionata. Pored njega, od srpskih reprezentativaca u najbolju petorku ušao je krilni centar Bogoljub Marković iz beogradske Mege. Po učinku su se izdvojili još krilo Mitar Bošnjaković, mlada zvezda madridskog Reala, krilni centar Pavle Nikolić iz čačanskog Borca i plejmejker Andrej Mušicki iz Mege, te centar Filip Jović, do povrede u osmini finala. Ali, Srbija je trijumfovala jer je reprezentativna ekipa bila složna i kompaktna, te su nemerljiv doprinos dali i Đorđe Ćurčić (Borac Čačak), Pavle Mišić (Crvena zvezda), Ognjen Romić (Dinamik), Aleksa Ristić (Dinamik), Matija Milošević (Borac Čačak) i Andrej Kostić (Crvena zvezda).

Ni povreda prvog centra reprezentacije Jovića na utakmici sa Danskom nije poremetila ekipu i velike zasluge za to i, naravno, za dobru pripremu i taktiku pripadaju selektoru Nenadu Stefanoviću, koji dolazi sa mesta trenera ABA-ligaša – FMP-a iz Železnika, kao i njegovim saradnicima Vasilju Đuriću, Marku Dimitrijeviću, Urošu Vidoviću, Đorđu Careviću i Jovici Antoniću.

Selektor Stefanović ističe da je u svakoj utakmici neko od igrača odskočio, ali da je prevashodno timska igra donela trofej. Kaže i da bi mu profesionalna satisfakcija bila da se bar polovina zlatnih juniora izbori u narednih godinu-dve za važne igrače u svojim klubovima i dobru minutažu.

“Ovo je lep korak napred za srpsku košarku, ali ne mogu da kažem šta će se dalje dešavati, zavisi od mnogo faktora. Hajde da vidimo gde će za godinu ili dve biti ovi momci. Oni su dobri, talentovani, radni, ali mnogo toga zavisi od njih samih, pa klubova, trenera… Ne rešavaju se svi problemi zato što smo osvojili evropsku titulu”, izjavio je Stefanović. Predsednik Košarkaškog saveza Predrag Danilović takođe veruje da će neki iz šampionskog tima zaigrati za koju godinu u “A” timu Srbije ukoliko dobiju prostora u svom klubu u narednim sezonama. “Smatram da je glavni zadatak da se kroz mlađe selekcije stvori nekoliko vrhunskih igrača, a ako se osvoji nešto usput, to je fenomenalno”, objasnio je Danilović.

NOVO VREME, NOVE OKOLNOSTI

Ali, košarka je naš nacionalni sport i pored stvaranja velikih igrača bitni su i trofeji, naročito oni reprezentativni, a to je uzročno-posledično povezano i uvek su ovde velika očekivanja navijača, počev od onih starijih koji pamte zlatne periode jugoslovenske i srpske košarke. Zanemaruje se često u sportskoj (navijačkoj) javnosti da smo sada tri puta manja država, da je košarka u protekle dve, tri decenije u potpunosti globalizovana, da ne kažemo “amerikanizovana”, što je promenilo paradigme igre a i poslovanja, a posebno se zaboravlja da je kod nas sport od raspada Jugoslavije zapušten ili prepušten nekompetetnim, sumnjivim i drugim “licima” koja su razrušila mnogo toga iz bivše epohe, a ništa dobro nisu izgradila.

“Naravno da mnogo toga ne funkcionišu dobro ili, ako je dobro, može i bolje, ali s obzirom u kakvom ambijentu živimo i čime raspolažemo, naša košarka je među najboljim stvarima u ovoj zemlji. I takva kakva je, daleko je iznad proseka Srbije. Kada bi u drugim oblastima biti takvi, gde bi nam bio kraj”, kaže za “Vreme” Dragoljub Ljuba Vidačić, nekadašnji igrač Crvene zvezde i Partizana, odnedavno trener tuzlanske Slobode.

Ipak, evidentan je izostanak dobrih rezultata svih reprezentativnih selekcija u poslednjih sedam, osam godina i zato je zlato iz Niša tako euforično propraćeno. Od osamostaljenja 2007. godine, Srbija ima veliki broj osvojenih medalja u mlađim kategorijama na svetskim i evropskim prvenstvima (U16, U18 i U20 igraju evropska, a U17 i U19 svetska), ukupno 22 medalje, i druga je po uspešnosti gledajući poslednjih 15 godina, iza Španije sa 29 medalja, a ispred Francuske (20), Litvanije (20), Turske (19), Hrvatske (10), Grčke (9), Italije (6)…

Ali, sreću kvari što je gro naših medalja (16) osvojeno do 2015, a posle toga za osam godina šest. U konkurenciji selekcija do 16 godina poslednju medalju Srbija je na EP (igra se svake godine) osvojilla pre šest godina, godinu dana starije selekcije (U 17) su bez medalje na SP (igra se svake druge) sedam godina, a ni dve godine starije selekcije (U 19) nisu se proslavile na svetskim smotrama već deset godina; generacije U 20 nisu osvojile jedno od prva tri mesta punih osam godina. Za malu utehu je što dve godine tokom pandemije nije bilo šampionata, a neveselu statistiku su popravili osamnaestogodišnjaci koji su trijumfovali 2017. i 2018. godine, osvojili bronzu prošle godine, te se ponovo popeli na tron pretprošle nedelje u Nišu.

Uspesi mlađih selekcija nakon 2007. godine valorizovani su kroz učešće većine igrača u osvajanju triju srebrnih medalja seniorske reprezentacije na velikim takmičenjima (Svetsko prvenstvo 2014. u Španiji, Olimpijske igre 2016. u Riju i Evropsko prvenstvo 2017. u Turskoj). Nakon toga, osim što se oseka medalja kod mladih prenela i na seniore, i većina nosilaca igre u osvajanju dva zlata selekcija U 18 2017. i 2018. godine nisu dosegli veliku scenu. Tek su dvojica igrača (Filip Petrušev i Uroš Trifunović) nastupali za “A” reprezentaciju, za sada više kao epizodisti.

“Mnogo je faktora uticalo da se sve više talenata rasipa, počev od toga da mnogi u ovom po svemu drugačijem svetu od onoga na koji se često pozivamo, vide prečicu u karijeri odlaskom u Ameriku, Italiju, Španiju i drugde na Zapad. Odlično je kada Mitar Bošnjaković ode u Real, to je fenomenalno, ali nije dobro što mnogi napuštaju zemlju iako ovde ima barem 15 klubova u kojima se odlično radi i igrač može da napreduje u znanju i iskustvu. Ali, razumem da je to posledica nemaštine i nemara, i mnogi beže odavde, ne samo košarkaši”, objašnjava Ljuba Vidačić.

PROBLEMI I PREŽIVLJAVANJE

Nisu ni mnogi treneri, odnosno selektori, daleko dogurali nakon osvajanja medalja sa mlađim selekcijama, kao što je to bio slučaj u jugoslovensko doba kada su Ranko Žeravica, Mirko Novosel, Bogdan Tanjević i drugi prvo osvajali prvenstva sa mlađim selekcijama, a potom se sa istim tim igračima kitili reprezentativnim i klupskim titulama u senirskoj konkurenciji.

“U Srbiji je danas mnogo dobrih trenera, koji imaju znanje i dobro ga prenose, ali je problem što nemaju autoritet, a nemaju ga jer su im radna mesta nestabilna. I malo plaćena, nažalost, jer je u većini klubova besparica”, brani struku Vidačić i ističe da je glavni problem sportska infrastruktura, nedovoljna ulaganja države, pre svega lokalnih samouprava, i nezainteresovanost privrede za finansiranje sporta.

“Naša infrastruktura je kao iz kamenog doba kada je uporedite sa zemljama kojima mi, uprkos svemu, uspešno konkurišemo. Ako ostavimo po strani Arenu, Pionir i još nekoliko hala, koje uglavnom služe za sve sportove, mi praktično nemamo adekvatne košarkaške hale i sale. Samo jedna sala u državi, gore na Banovom brdu, ispunjava propise FIBA za odigravanja međunarodnih utakmica. U Hrvatskoj je proteklih godina podignuto pet dvorana i to se mora pozitivno odraziti”, navodi naš sagovornik i dodaje da mu je stoga neshvatljivije enormno ulaganje države u Crvenu zvezdu i Partizan i trku na život i smrt ova dva kluba u ABA i Evroligi.

Veliki je problem, po njegovim rečima, i što kompanije ne vide više razloga da se reklamiraju kroz sportske klubove. “Društvo je ogrezlo u korupciji i čini mi se da danas biznismeni ulažu u podmićivanje političara, jer je to ovde nekažnjivo i čak društveno prihvatljivo. Što bi trošili pare na reklamu kada se korupcijom lako dolazi do javnih poslova i nabavki”, kaže Vidačić i ponavlja da i zlatna medalja iz Niša pokazuje kako je naša košarka, uprkos svemu, žilava i da će preživeti i ovo nevreme.

I zaista, zlatna medalja iz Niša je još vrednija znajući koliko je toga zatrovano i zanemareno u našem trofejnom sportu i, kao što smo rekli, budi optimizam da ulazimo u period novih uspeha naših košarkaša. Naravno, potrebno je prebaciti fokus sa dva najveća kluba, koji gutaju većinu državnog i paradržavnog novca opredeljenog za košarku, na podršku i drugim klubovima, na izgradnju hala i sala po Srbiji, na proterivanju sumnjivih i nesposobnih likova iz Saveza i klubova, kao i štošta drugo što će zadržati talente i samim tim ojačati klubove i reprezentativne selekcije. Prosto, ali za sada daleko od realizacije.