Praznici su oni izuzetni dani koji se, kao godišnja doba, ciklično ponavljaju, pomažu nam da strukturiramo vreme, raduju nas zbog suspendovanja vladavine svakodnevnih rutina ili nas teraju u očajanje jer nemamo nekoga ili nešto što smatramo da je nužno za praznovanje. Sociolozi, antropolozi i istoričari fenomen praznika i praznovanja proučavaju u svetlu potvrđivanja, ali i konstruisanja tradicije koja zajednici, poput mita, pomaže da sebi ponavlja priču o sebi, veličajući stvarne ili imaginarne ličnosti i trenutke važne za vrednosti na kojima se određeno društvo temelji.
Narativne umetnosti bave se ponekad praznicima kao jasnom pozadinom ili gotovim, svima poznatim dramskim situacijama koje su pogodan temelj za razne vrste porodičnih i ličnih kulminacija i komičnih ili tragičnih raspleta. Tesno skopčano s praznicima jeste i putovanje, a kad su u pitanju najveći praznici velikih monoteističkih religija, obično je reč o povracima, tj. putovanjima kući zarad okupljanja osnovne ćelije društva – porodice. A porodica i društvo su, opet, ono što čoveku može biti idilično mesto sigurnosti i podrške, ali i mesto povređivanja starih rana, uvek sa bolnom šansom da ovog puta te raščeprkane rane temeljnije zacele, ali i sa rizikom da se daju na zlo. Robert Frost duhovito kaže da je dom ono mesto gde moraju da vas prime kad tamo morate da idete.
Patrijarhalni stameni način rezonovanja, uvek će se zalagati za srećne povratke u zajednicu, poput povratka bludnog sina u biblijskoj paraboli, dok će romantičarski vižljasti stav stremljenja preko ograničenja činiti suprotno – kao Miroslav Antić u Nepovratnoj pesmi: „… Opasno je kao zmija / opasno je kao metak / da u tebi večno klija / i ćarlija tvoj početak.“
Ali ko je taj junak u kojem neće zaćarlijati početak kad se vrati u zemlju i jezik iz kojih potiče, u rodni grad, u porodično okrilje, naročito u roditeljski ili dom tetke ili strica, u mesto svog detinjstva, u situaciju koja ga – šta god da je u životu postigao, a još gore ako nije postigao bogzna šta – ogoljuje i vraća u prostu funkciju onoga što je bio ili kako se osećao pre odlaska. Literatura i filmovi puni su žena i muškaraca koji se prekoračivanjem starog praga pretvaraju u nemoćnu, preplašenu, neretko razočaravajuću decu, u ekskomuniciranu, tvrdoglavu ili sebičnu braću i sestre, a ima i povratnika ne samo u primarnu nego i u sekundarnu porodicu, koja ih odmah vrati u uloge žrtava ili agresora, u nesposobne bračne drugove ili roditelje.
Mnogi čuveni literarni i filmski povraci nisu baš bukvalno putovanja kući za praznike, ali kao da jesu. Neki se junaci odisejski vraćaju iz ratova, drugi hamletovski sa školovanja u inostranstvu, treći putuju u goste familiji. Poslednji film reditelja Džona Hjustona, Mrtvi (1987), za koji je scenario po priči iz Dablinaca Džejmsa Džojsa napisao njegov sin Toni, retko je delikatan primer tretmana ove teške teme. Nežni narativni postupci i poetična rediteljska rešenja, smeštena u Dablin januara 1904. godine – osamnaest godina pre formiranja Republike Irske i četrdeset pet godina pre njenog zvaničnog nastanka – čine ga remek-delom. Kroz istoriju država, baš kao i kroz lične istorije svakog pojedinca, smenjuju se epohe klasicizma i romantizma, ujedinjenja i secesije. Glavni junak Mrtvih, odgovorni, zreli i stabilni intelektualac Gabrijel (Donald Mekan) čovek je na koga se svi mogu osloniti: i porodica i aktualna država. On i njegova žena Greta (rediteljeva kćerka Anđelika Hjuston) dolaze u Dablin, odsedaju u hotelu i idu na večeru kod Gabrijelovih starih tetaka gde se okupljaju rođaci i prijatelji. Veče protiče u ćaskanju ispunjeno ljupkosti, mada ispod čipkaste površine stolnjaka i zveckanja starinskog porcelana svaki čas sine munja i začuje se grmljavina, koju onda akteri ušuškaju: tetka se brine da politika ne bude tema razgovora, Gabrijel se brine o pijanom rođaku Tediju, sestričina se brine o jednoj tetki koja bi mogla reći neku bolnu i nepočešljanu istinu i o drugoj koja je jednom nogom na onom svetu. I kad na kraju uspešnog slaloma između senilnosti, nezadovoljstva, političkih tenzija, alkoholizma i ličnih nesigurnosti, glavni akteri krenu u svoj hotel, Greta, ponesena otpevanom pesmom iz svog kraja (Cura iz Augrima), ispriča mužu kako ju je, kao mladu devojku, nesretni sedamnaestogodišnji Majkl Fjuri toliko voleo da je zbog nje umro. Kad Greta zaspi, dok sneg zasipa ulicu ispred hotela, a zatim i čitavu Irsku, baš kao ona kiša što se lirskom subjektu čini da pada nad celim svetom u pesmi Kišna noć u Džordžiji Bruka Betona, glavni junak doživljava mračnu katarzu u vezi sa usamljenošću i prolaznošću, a i svojevrsno prosvetljenje o nužnosti praštanja i uvažavanja nesavršenosti na ovom svetu na kojem uskoro neće biti ni njegovih tetaka, niti ikoga i ičega od svega onog što se njemu, a i svima nama često čini tako značajnim.
Literarni i filmski povraci, kroz potragu za odisejskim, čvrstim tlom pod nogama, uče nas razumevanju sebe i drugih u potrazi za premisama identiteta kao razvojnog procesa. Uče nas kako da shvatimo i prihvatimo svoja i tuđa ograničenja, ali i svoju i tuđu slobodu. U idealnom slučaju, u vezi sa ograničenjima trebalo bi da postanemo milostiviji, a slobodu bi trebalo da učimo da ne zloupotrebljavamo. Srećni nam praznici i srećni nam – ili barem razumno oprezni – povraci!
