Povezani letovi

Jedino što je mi je istinski važno kad letim avionom jeste da stignem tamo gde treba. Ne zanimaju me udobnosti. Sporadičan društveni život u ekonomskoj klasi više me opterećuje nego što me relaksira, filmovi i slušalice su spas.

Na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ rečeno mi je da sam selektovana (slučajno odabrana) putnica na letu od Beograda do Bostona preko Londona. Za let preko Atlantika odabrala sam evropski British Airways (BA) radije nego jeftinije američke firme, verovatno zato što se ne razumem u prekomorske avioprevoznike (Virgin Atlantic, American Airlines, PanAmerican etc.). Službenice beogradskog aerodroma na terminalu su neko vreme nešto petljale po kompjuteru i zvale telefonom centralu zbog mog slučaja selektovanja. Smešile su se one u poslovno-ljubaznom stilu, smeškala sam se ja u neljubazno-dokle-bre-više štimungu. Brigo moja pređi na Hitrou, tako je kratkoročno rešen problem i pustili su nas da uđemo u avion. Shvatila sam da će biti zanimljivo između dva leta. EU je malo smekšala prema Srbima, ali je naša destinacija Boston, a tamo im se fućka za EU i narode sa ćiriličnim slovima na pasošima.

Sleteli smo na londonski aerodrom Hitrou, na security checku smo poskidali kaiševe i lančiće, i krenuli ka gejtu aerodromskim metroom. Držim karte za Ameriku u ruci, starinske štampane primerke jer se ne usuđujem da putujem sa elektronskom kartom u pratnji maloletnog deteta. Imam dokaz o uplati. U fundamentu sam.

Prešarmantni „obamoliki“ službenik otvara gejt za let do Bostona. Karte su u redu, ali moraju dodatno da pretresu naš ručni prtljag pre ukrcavanja u avion za Boston. Rekoh onom „obamolikom“ da mi je dosta američkog terora, imamo vize za koje smo danima prikupljali dokaze o ispravnosti postojanja, a on mi reče da bi bilo bolje da se obratim Vašingtonu. Naime, on je britanski službenik, samo radi svoj posao, a to oko američke politike ga uopšte ne zanima. Sproveo nas je do uniformisane Lejdi Brke, koja nas je iskusnim pogledom skenirala i bez reči pokazala rukom da skinemo cipele. Pravila sam se da ne razumem šta hoće i rekla da smo patike već izuvale na prethodnoj kontroli, na šta se ona iznervirano brecnula: „O’š da se izuvaš, ili da te ja izujem?“, sa američkim akcentom. Dok su se SVI ostali putnici neometano ukrcavali i ravnodušno gledali istočnoevropsku putničku neminovnost, izule smo se i dale na uvid ručni i nožni prtljag: školski ranac roze boje krcat benkicama i šorcevima plišane pudlice Roze, par patika i sportskih čarapa.

Više nije bilo zabavno, posebno iz ugla deteta. Mama cupka u čarapama na terminalu, maloletno dete je uznemireno zato što njenu Rozu rasparaju namrgođene uniformisane žene. „Šta se dešava?“, pita Alisa u zemlji čuda. „Dešava se ugrožavanje dečjih prava u avionskom saobraćaju, pravo deteta da ponese plišanu igračku koju neće tretirati kao potencijalno opasnu terorističku napravu“, htela sam da joj objasnim, ali sam odustala. Još je mala, neće shvatiti. Možda bi i shvatila, ali nije se imalo kad. Morale smo da se obuvamo i da upasujemo donje majice u farmerke da bismo stigle na taj avion.

Suvišno je reći da je poniženje bilo veliko. Na letu nekim čudom nije bilo muslimanskih putnika.

Par godina ranije, propustili smo vezani let od Njujorka do Beograda na minhenskom aerodromu. Leteli smo, čini mi se, sa Austrian Airlinesom ili Lufthansom (tada su to bile dve kompanije). Imale smo mali razmak između letova i dale smo se u trk. Na aerodromu u Minhenu nema lutanja ako je putnik pismen i iole zna engleski, svuda su strelice i ljubazno osoblje. Ali, avaj, dete mora u WC, velika nevolja. Na gejtu sede dve bake, naša i još jedna iz Beograda, i spokojno čekaju da se pojavi neki službenik. Zapričale su se o dešavanjima u Srbiji, ma šta kažeš. A gde je avion? Trk do pulta za informisanje, gejt je promenjen, a bording time završen. Ukrcali su nas u sledeći avion Jat ervejza, nismo imali izbora. Patriotska osećanja su nabujala, dobri stari Jat, nama na usluzi.

Nema diskriminacije u Jatovom avionu, atmosfera je nekako odviše domaća, a nema ni distance prema putnicima, uobičajene u evropskim avionima. Čim smo se odlepili od piste, sredovečna stjuardesa se razmahala najnovijim tabloidnim izdanjima u stilu kolportera i glasno povikala „ko hoće novine“ da je čuju do poslednjeg sedišta. Zalizani stjuard je namignuo detetu i načinio neki keketavi zvuk, a kasnije se nalaktio na naše sedište i ispričao nam anegdoticu-dve sa njegovih putešestvija. To je bilo pre četiri godine.

Ipak, moja skorašnja iskustva sa Jat ervejzom mnogo su uglađenija kada je reč o odnosu prema putnicima. Sendviči su i dalje nemaštoviti, ali postoji opcija bez majoneza. Procesi usklađivanja sa ostalim delom Evrope (i sveta) kao da su počeli da deluju i tamo. Deci više ne namiguju.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.