Da li ste gledali video u kome Stenli Kjubrik konačno „priznaje“ da je režirao američko sletanje na Mesec 1969. godine? Snimak ovog intervjua, u obilju sajtova koji razotkrivaju teoriju zavere, može se odnedavno lako naći na Jutjubu. Ostareli Kjubrik, u jednom odviše krupnom kadru (tako da mu lice izlazi iz ekrana), objašnjava da je sve sa velikom ljudskom avanturom na Zemljinom satelitu bila samo nameštaljka i još jedno Potemkinovo selo. Intervju prati priča koja bi mogla biti donekle uverljiva za poznavaoce Kjubrikovog karaktera i po kojoj je snimak objavljen godinama nakon njegove smrti, jer je veliki reditelj insistirao na tome. No, najobičnija analiza lika (koji uopšte nije Kjubrik), glasa, pozadine, sinhronizacije i neusaglašenost priče svakome će, bez poligrafa i posebnih detektivskih sposobnosti, razotkriti da je sam ovaj video – nameštaljka. Lažni Kjubrik govori o lažnom sletanju.
Ma kako šašava, ovakva Potemkinova sela u samom Potemkinovom selu nisu retka pojava. Pisali smo već kako je tokom Svetskog prvenstva u fudbalu u Brazilu, uoči finala koje su igrali Argentina i Nemačka, na Jutjub kanalu Korean News Backup osvanuo sličan snimak, navodno poreklom sa televizije Severne Koreje, koji je za samo dva dana pogledalo više od dva miliona ljudi. Portali i mediji širom sveta su objavili priču kako ideološki ostrašćena Severna Koreja tvrdi da njihova reprezentacija pobeđuje na Mundijalu. Mada se ova azijska država nije ni kvalifikovala za Svetsko prvenstvo, snimak prikazuje voditeljku državne televizije kako uz oduševljenje objavljuje da se Severna Koreja plasirala u završnicu takmičenja nakon serije pobeda – protiv Japana 7:0, SAD 4:0 i Kine 2:0. U izveštaju se vide snimci stadiona montirani uz snimke reprezentacije Severne Koreje sa ranijih utakmica.
Međutim, video na pomenutom Jutjub kanalu jednako je falsifikat kao Kjubrikovo posthumno priznanje o sletanju na Mesec. Ovakvih primera ima na sve strane – u sezoni izbora Jutjub je poprište ideološke borbe u većini zemalja, a posebno u Americi. Ovo pitanje, naravno, nije nastalo na Jutjubu, već je dugo u Holivudu – jedan od najboljih primera je „Trumanov šou“ Pitera Vira, kao i kultno SF ostvarenje „Matriks“ dua Vašovski. Moderna politička TV reklama i počinje slavnim spotom Daisy girl, devojčicom sa belim radama koja otkida latice pre nuklearne eksplozije. Devojčica je korišćena 1964. godine u kampanji demokratskog kandidata Lindona Džonsona sa ciljem da poruči kako će republikanci izazvati nuklearni rat. Spot je inače u vrlo kratkom roku povučen sa američkih televizija, ali je devojčica Daisy i do danas ostala simbol suprotstavljanja širenju nuklearnog arsenala. I istovremeno, dvostrukih marketinških nameštaljki.
Parodije i dvostruke montaže su i u Srbiji deo modernog političkog folklora, jednako kao što su propagandne simulacije deo svakodnevice. Za političare ili birače koji ovo shvataju preozbiljno moglo bi se reći da su prespavali poslednje dve decenije ili pak živeli u kakvoj stvarnoj simulaciji. Međutim, po uzoru na Pekićevu Atlantidu, moguć je novi obrt. Nije sasvim neosnovano zapitati se – šta ako su medijski falsifikati stvarniji od stvarnosti? Uzbudljiva ideja o tome da je čitav svet Potemkinovo selo zapravo je drevna – može se tražiti i u čuvenoj alegoriji pećine antičkog filozofa Platona. Moderni filozofi će preispitivanje problema stvarnosti i njene simulacije ipak radije započeti sa Dekartom, dok je u laičkoj javnosti najpoznatije delo „Simulacija i simulakrum“ francuskog filozofa Žana Bodrijara. Takođe smo pisali kako povodom pitanja da li živimo u Matriksu, Potemkinovom selu naših čula, fizičari pišu istraživačke radove. Naime, jedan broj istraživača pokušava da uporedi neka ograničenja u kvantnom svetu na sličan način na koji „nesihronizovanost“ Jutjub snimka otkriva da je reč o podvali.
U stvarnom životu neka Potemkinova sela, međutim, nisu virtualna i medijska, već „stvarno“ falsifikovana. Poznat takav primer je lažno selo Kijong Dong koje je Severna Koreja podigla u blizini južnokorejske granice, a najdrastičniji slučaj je koncentracioni logor Terezijenštadt, koji su nacisti tokom Drugog svetskog rata nazivali „Rajski geto“. Posebno je zanimljivo da je, mada naziv Potemkinova sela potiče od navodnog stvarnog falsifikata koji je proizveo ruski aristokrata Grigorije Potemkin (1739–1791), sama ta priča falsifikovana.
Po njoj, kao ljubimac ruske carice Katarine Velike, Potemkin je bio guverner nenastanjene i turskim ratom opustošene Nove Rusije. Tokom caričinog obilaska ovih oblasti, Potemkin je navodno uz obalu Dnjepra pravio kulise sela, a njegovi ljudi su obučeni u seljake radili, igrali i klicali carici. Tokom noći, dok je caričin brod bio ukotvljen, Potemkin je selio kulise i seljake nizvodno, na novu lokaciju. Inače, priča o lažnim selima nije samo postala opšte mesto, nego je pojam Potemkinovo selo ušao i u pravne i druge nauke. Naziv Potemkinova šuma se, na primer, koristi u saobraćaju i označava red stabala koja su posađena uz put. No, ma kako priča bila dobro poznata, ispostavlja se da je originalna priča o Potemkinovim selima preterana. Najverovatnije je, po mišljenju modernih istoričara, ruski velmoža samo podsticao seljake da priđu bliže vodi kako bi ih carica videla.
