Pošto, sinko, đedovina

Kad je prađed Vaso, pre skoro četiri decenije, odlučio da umre imao je petoro dece, dve žene, jednu živu i jednu mrtvu, i nekoliko hektara crnogorske zemlje pod maslinama. Sve što je imao, dobio je, tako kažu od prve žene, Jelene, koja je ceo život na pijaci u Herceg Novom prodavala ono što je raslo na njenoj zemlji. Vaso i Jelena su se razveli davno, više niko ne zna kada, ali otprilike krajem četrdesetih, nakon što ih je nostalgija naterala da se vrate u crnogorski krš, ostavljajući za sobom švapsku kuću i vojvođansko selo Feketić, da ga kolonizuje neko drugi.

Što zbog Matilde iz Malog Iđoša ili oficirskog ranga u JNA i direktorskog posla u fabrici tekstila, Vasina i Jelenina deca se nisu vratila u Herceg Novi. Svih petoro je ostalo u Novom Sadu ili Beogradu i tek ponekad, za vreme godišnjih odmora, kad je trebalo pokazati trećeg sina u familiji i dvanaesto po redu unuče, odlazili su na Crnogorsko primorje. Tada je još svaka nova mlada u porodici išla na proveru kod Jelene, dvesto stepenika do kamene kuće ispred koje je starica sa lavorom čekala da joj devojke iz velegrada operu noge. Nakon Jelene je umro Vaso, a kada su njihova deca počela da umiru i da se rađaju čukununuci, više niko od mlađih nije mogao da zapamti sva imena stričeva, braće i nećaka. Zapamtili su samo da je prađed Vaso za sobom ostavio petoro dece, dve žene i nekoliko hektara crnogorske zemlje, pod maslinama.

U međuvremenu i na svu sreću objavljen je ukoričen rodoslov bratstva, tako i svih Vasinih potomaka, a u crnogorskom kršu su se pojavili Rusi.

Šta se radi sa nekoliko hektara u nasledstvu, podeljenih na nekoliko delova, rasutih na nekoliko mesta, sa nekoliko pogleda na Kotorski zaliv i Herceg Novi? – Mašta se i eksponencijalno postaje milioner.

Međutim, da bi se od potomka nekog Vase iz Smrduša pretvorili u milionera, prvo treba među prijateljima i poznanicima razglasiti veleposednički status koji na Crnogorskom primorju iznenada uživamo. To je sasvim dovoljno da se svi odreda pretvore u stručnjake za nekretnine. Neupitani i upitani priložiće svoje ekspertske analize potkrepljene desetodnevnim izveštajem sa godišnjih odmora takozvanim „field research“ u Baošićima, Krašićima i ostalim crnogorskim –šićima. Iz tih prijateljskih analiza proizlazi da je ruski nesumnjivo jezik broj jedan u Crnoj Gori, od juna do septembra, pa tako i objašnjenje za visoke cene. Probijaju se i „ostrvljani“, Englezi i Irci, priča se da oni vole stare kuće od kamena, kakvih ima u Perastu, i da za njih daju milione, ali njihova reč, kažu, još uvek nije poslednja, kao što je to slučaj sa velikodušnim ruskim tajkunima. Uz rusku velikodušnost obično ide jedna od stotine priča o poznaniku nekog prijatelja koji je recimo za malu građevinsku uslugu u blizini Tivta, umesto traženih 86.000 evra od Rusa poslodavca dobio 100.000 evra, ili frizerke kojoj su 26 evra zaokružili na 100, jer „Rusi vole da zaokružuju“.

Što se više informišemo među prijateljima, poznanicima i rodbinom i cena nekretnine će više da raste. Od početnih 30 evra, odnosno procene nekog autsajder rođaka, koji navodno uopšte nije upućen u stanje na tržištu, dolazite do 50, 100, 250, na kraju i do fenomenalnih 400 evra po kvadratnom metru zemlje, ne one uz more, već bilo gde ili „gde je još ostalo“ i to tako jednostavno – pričajući o nekretnini. Ni to nije kraj – na nivou od oko 400 evra, obično se pojavljuje neki strateg među prijateljima sa pričom o komšiji Šćepanu iz Lipca: „Prodao čovek, pa se pokajao.“

Znači, taktizirati do sledeće sezone, možda čak one druge, treće. Nikako prodavati.

(DEZ)INFORMACIJE: Drugi korak na putu do milionera jeste proveriti sve ono što su rekli prijatelji, poznanici i rodbina. Pročitati dakle izjavu direktora Turističke organizacije Crne Gore (TOCG) Saše Radovića o tome da je Crnu Goru ove godine posetilo 20 odsto turista više nego prošle godine, dok je prihod procentualno „znatno veći“. Saslušati Jovana Jovanovića, menadžera agencije za ulaganje Colliers International Serbia, koji kaže da je „crnogorska obala postala jedno od najsnažnijih tržišta za nekretnine… ni povećanje cijena ni potražnja ne pokazuju nikakve znake usporavanja“. Istraživanja ove agencije za ulaganje potvrdila su da cene nekretnina na nekim lokacijama rastu i do 50 procenata na godišnjem nivou. Popularni su Herceg Novi, Ulcinj, Bar i Tivat. Kvadratni metar novog stana košta od 2500 do 5000 evra, cene zemljišta se kreću između 200 i 450 evra po kvadratu, zavisno od lokacije. Zatim, neumorno i dalje proveravati tabele i grafikone, recimo Svetskog saveta za turizam i putovanja (WTTC), iz kojih proizlazi da se Crna Gora već četvrtu godinu zaredom nalazi među tri najbrže rastuće turističke privrede sveta. Predsednik tog saveta Žan-Klod Baumgarten iznosi prognozu da će Crna Gora od turizma i povezanih ekononomskih grana do 2017. godine ostvariti 1,97 milijardi evra prihoda. U ovoj godini očekuje se prihod od oko 645 miliona evra, a crnogorski turizam je direktno ili indirektno zaslužan za 18,7 odsto od ukupnog broja zaposlenih, za 20,7% ukupnog BNP i za 25,8% od ukupnih stranih investicija. Uz sve to, treba imati na umu da je izvještaj WTTC-ja jedini metod obračuna prihoda koji priznaju Ujedinjene nacije.

TROŠENJE MILIONA: Treći korak na putu do novopečenog milionera jeste nikome ništa ne verovati i raspitati se kod onih koji možda znaju više. „U Crnoj Gori su cene nekretnina između ostalog veštački naduvene zbog pranja para“, tvrdi jedan od kolega. „Sve veće poslove na tržištu nekretnina moguće je realizovati samo uz pomoć političkih veza.“

„Crna Gora ce uskoro biti Monte Karlo“, tvrde opet iz političkih krugova. Svaki od crnogorskih „insajdera“ ima svoju verziju o ruskim tajkunima i visokim cenama nekretnina na crnogorskom primorju, u koju ubaci i poneki „zavisi od situacije“ komentar. Ni tobožnji poznavaoci situacije sa svojim savetima tipa „razmisli“ i „proceni“ nisu ono što su nekad bili.

Zato je najbolje odmah ući u poslednju etapu na putu do miliona, koja se naime sastoji u tome da se taj budući milion brže-bolje potroši. Znači, isplanira se kupovina stana, mašta se o autu i poklonima, i konačno se kreće ka Crnoj Gori. Kod pokojnog Vase i Jelene, sa rodoslovom bratstva u slučaju da naletimo na crnogorsku policiju.

„Dobro veče, vozili ste 70, dozvoljeno je 40. To je 150 evra.“

„Pa ja ovom klisurom ne znam da vozim ni dvadeset!“

„Sto evra, da pišem?“

„Nemam toliko.“

„Pedeset evra, da pišem?“

„Šta da pišete?“

„Deset evra, da ne pišem?“

„Nahija Katunska, pleme Ozrinići…?“

„Sretan put… Adio!“

Do Podgorice se ipak dva-tri puta ostane bez deset evra, a do Herceg Novog se, valjda kao budući milioner iz Vojvodine ili bar četvrtina milionera, putuje u ponoć, kozjim stazama, greškom preko Cetinja. Tamo gore na Lovćenu, kada se između dve provalije dodirne crnogorsko nebo, zaborave se evri, a peva se obično nešto iz Feketića „la-la-la-la-la“ i tako na svakoj krivini „la-la-la-la“. Taman kad se dokopamo tla, i od gradića Njeguša pomislimo da je Kotor, put krene nagore, praveći osmice – petnaest, šesnaest, osamnaest puta. Nije ni čudo što Kotor na kraju ispadne najlepši grad na svetu. I, uopšte, oktobar u Boki je nešto posebno. Herceg Novi pun magnolija i konačno prazan.

ODOZGO I ODOZDO: U dvorištu skromne bele kuće, naslonjene na terasu restorana Belvedere u Herceg Novom, jedino prepoznatljivo stvorenje bio je sijamski mačor Đole koji za hleb zarađuje u dotičnom restoranu, krivudajući ispod stolova i nogu turista. Uz domaći sok od višnje, kaki i mandarine ispod drveta kivija vode se priče o umrlim i živim iz knjige rodoslova, o Beograđanima i Novosađanima i o tome kako se sve nekako odrodilo. I o zemlji. Jole je zašao u osamdesete, bajpasevi, i neće da je proda. Pored toga što je prema zaključcima WTTC-ja, raznih ministara i analitičara on zapravo bogat čovek, o prodaji neće ni da čuje. „Sledeće godine će vredeti više.“ Zemljištu se, zapravo, može prići samo posle podne, zbog radova na novoj magistrali. „Za koji mesec će put biti gotov i onda će metar vredeti 150 evra.“

Jole sa tri bajpasa bez ikakvih problema skakuće po strmom brdu pokazujući nam prizemlje kuće koju je sazidao. Da li je već neko hteo da kupi? „Jeste, ali za 40 evra.“ I to Joletovo jeste bilo je sumnjivo. Gledajući sa tog brda na Herceg Novi i zaliv zemlja vredi više. Gledajući iz Herceg Novog, ne vredi ni toliko. Zar ne bi bilo bolje da proda i da za te pare uživa, do kraja života? „Ne, nismo se razumeli. To je đedovina“, skoro uvređeno kaže Jole.

I naš mladi kolega iz Kotora je razočaran novokomponovanim građevinama „rusko-tajkunskog“ stila. Nekontrolisanom gradnjom uništava se i kulturno nasleđe Crne Gore. „Ako uz zidine Starog grada naprave hotele u Las Vegas stilu, UNESCO će zauvek otići iz Kotora.“ Njegova porodica takođe poseduje zemlju, ali je i to „đedovina“ kao i Joletova, kao i većine starosedelaca.

Sve u svemu, ništa od stana i poklona. Ništa od čaršijskih priča o cenama nikad viđenim. Na „đedovinu“ se tek treba navići. I na Bogorodičinu i crkvu Svetog arhanđela Gavrila, i raspored manastira, jedini putokaz na ulasku u Srbiju. I dugo posle.